ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Retko u ponudi

Kao na slikama
Skz 1911.

str. 337, ćirilica

Srpska književna zadruga

„Pop Ćira i pop Spira“ je roman Stevana Sremca i ujedno njegovo najpopularnije delo. Tematski je vezan za piščev rodni kraj, jednu od tri sredine koje je Sremac prikazivao u svojim književnim delima. Sremčev šaljivi spev (koji je autor ostavio u rukopisu) „Bal u Elemiru“ svojevrsna je najava romana o dvojici popova. Prva, kraća verzija romana (samo delimično sačuvana) objavljena je 1894. godine, u listu „Budućnost“, a druga, definitivna verzija 1898, najpre u nastavcima u časopisu „Brankovo kolo“, a potom i kao zasebna knjiga. U osnovi „Popa Ćire i popa Spire“ je anegdota o svađi i tuči dvojice popova, koju je piscu ispričao njegov ujak Jovan Đorđević. (Ova anegdota je poreklom iz Banata, i ima više verzija.)

Radnja[uredi | uredi izvor]
Red information icon with gradient background.svg UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis!
Uvod[uredi | uredi izvor]
Ovaj roman je delo sa tematikom (nizom tema) iz vojvođanskog života. Radnja se, konkretno, događa u jednom banatskom selu, a nešto, pred kraj romana, i u jednoj bačkoj varoši. Kompozicija romana se može predstaviti ovako:

Dva popa
Svađa zbog zeta
Tuča
Izbijen zub
Tužba
Putovanje na istim kolima
Zamena zuba – konjski zub
Rasplet
Stevan Sremac je anegdotu sa ovakvim razvojem radnje preuzeo i obogatio mnoštvom slika, poglavlja, novih situacija, likova i, pre svega, nepresušenim i penušavim humorom. U središtu romana su dva popa i njihove porodice. Jedan je pop Ćira, a drugi je pop Spira. Prvog su seljaci zvali pop Hala (žderonja) jer je mnogo jeo, posebno krofne (mogao je pojesti punu veš korpu krofni). Drugi je pak bio poznat kao pop Kesa, jer je voleo na svadbama, sa decom, da sakuplja sitan novac kad kum počne da baca na znak: „Kume, izgore kesa!“

Pop Ćira ima popadiju Persu i kćer Melaniju, a pop Spira popadiju Sidu i kćer Julu. Popovi su se dobro slagali, bili su imućni i dobro živeli, što potvrđuje i njihov izgled – obojica su bili ugojeni: „mantija samo što im ne prsne ispod pazuha, a pojas nikako da se skrasi na trbuhu nego sve beži pod bradu i bliže vratu“.

I popadije po mnogo čemu su bile slična jedna drugoj: „I jedna i druga popadija izgleda mala, široka i temeljna“. I kćerke su im vršnjakinje i dobro su se slagale, mada su po naravi i ponašanju bile različite. Melanija je bila učenija, više je čitala, bila slobodnija u društvu, gospodstvenija („bleda u licu“), a Jula jednostavnija, zdravija i rumenija, stidljiva i nezainteresovana za knjige. Porodice su bile slične jedna drugoj, a opet različite: pop-Ćirina nekako savremenija u odevanju, nameštaju, a pop-Spirina staromodnija. Pisac o tome kaže: „Kuća pop-Ćirina bila je nešto siromašnija. U njoj se, istina, manje bogatstva ali više ukusa opažalo“. U pop-Ćirinoj kući se oseća „blag miris mirišljavog sapuna (...), a kod pop-Spire opet miris od mladog sira i bosiljka“. Kod pop-Ćire „po kanabetu i foteljama isheklovani jastučići i komadići hekleraja“ a kod pop-Spirinih „su bili tanki peškirići, od srpskog platna i veza...“. Pop-Spirino dvorište bilo je puno svakojake živine, o čemu Sremac opširno piše i sa puno humora.

Ove dve popovske porodice „bezbrižno su živele: dobro se jelo i pilo...“ Popovi su služili u jednoj crkvi, dobro se pazili, međusobno (skoro svakog dana) posećivali. Popovi bi pijuckali, popadije ogovarale, a devojke međusobno ćeretale. Popadije su se jedna drugoj obraćale sa „slatka moja“, a u sebi jedna prema drugoj osećale zavist, nipodaštavanje i potpunu netrpeljivost. Jedna drugu je, u sebi, nazivala „beštijom jednom“. Sve ovo čini uvod u roman i život ljudi koji je jednoličan i dosadan.

Svađa[uredi | uredi izvor]
Jednoličan život popovskih porodica, pa i celog sela, izmenio je iznenadan dolazak mladog i lepog učitelja Pere. On počinje da posećuje obe porodice (prvo Spirinu, a potom i pop-Ćirinu). Popadije počinju da obleću oko njega, i jedna i druga želi ga za svog zeta. Od toga će i početi sve. Počinje zaplet u romanu. Prvo započinju zađevice, sitne podvale, ogovaranja popadija, a na kraju dolazi tuča popova. Prve zađevice počele su na večeri kod popadije Perse, u prisustvu učitelja Pere. Popadija Sida brisala je čašu, da pokaže pred svima kako nije čista, a kad se govori o knjizi, čitanju i devojkama, popadija Persa, koristeći podsmeh, uzvraća Sidi. Na prvi pogled „kritikuje“ svoju kćerku, a „hvali“ Jucu, dok se istinski uveliko podsmeva Sidi i Juli:

Ali, tek, ja bar uvek pomislim da su druge srećnije matere što im kćerke nisu tako pasionirane za nauku i čitanje, pa kažem u sebi: Bože, kako je, eto, ova naša gospoja Sida srećna mati! I toliko puta govorim ovoj mojoj: Što se ne ugledaš, kažem, na tvoju stariju drugaricu Jucu? Eto, kad si, kaži mi, nju videla da je uzela knjigu da čita!? Nego ta lepo stoji uz svoju iskusnu mater, pa se uči i pomaže joj ko dobra kćerka materi; radi po kući sve: kiseli krastavce, pravi komplov, kuva sapun, kopuni živinu i radi sve takve kućevne stvari.
Pošto Persina Melanija osvaja učitelja Peru i sa njim često šeta sokakom, Sida to ne može da podnese, pa iznosi rešeto na sokak i rešeta žito tako da prašina i pleva idu pravo na pop-Ćirinu kuću. Time odnosi među njima bivaju zaoštreniji.

Juca se zaljubljuje u berberina Šacu. To je zdrava ljubav, iskazivana i Šacinom muzikom pod Julinim prozorom u kasnim večernjim satima. To koristi i popadija Persa za otvoreno ogovaranje pop-Spirine kuće.

Tuča dva popa i konjski zub[uredi | uredi izvor]
Dolazi do rasprave i svađe između popova u crkvi. Sve se završava tučom u kojoj se uvređeni pop-Spira baca debelom crkvenom knjigom na pop-Ćiru i izbija mu jedan zub. Međutim zahvaljujući Gabrijeli, koju su nazivali „seoskim dobošem“ i „seoskim telegrafom“, vest o tom događaju ne samo da se brzo prenela s jednog na drugi kraj sela, nego je dobila i sasvim nov sadržaj. Kroz pričanja i uzajamna prepričavanja sve se to izmenilo i postalo drugačije. Pričalo se da je pop-Ćiri prvo izbijen jedan kutnjak, zatim svi zubi, te da je pop-Spira udarcem „pop-Ćiri okrenu donju vilicu čak na leđa“. Ovo mesto je vrhunac (kulminacija) u razvoju radnje. Nakon toga dolazi peripetija (preokret). Pop-Ćira tuži popa Spiru kod vladike u Temišvaru. Do tog mesta putuju na istim kolima. Na putu, kod popa Oluje, dok pop-Ćira spava, izbijeni pravi zub zamenjen je konjskim, što je kasnije kod vladike izazvalo veliki smeh. Vladika ih je pomirio, ali popadija Persa nikada nije stišala svoj bes spram Spirine porodice. Mržnja je ostala do kraja.

Epilog[uredi | uredi izvor]
Epilog (kraj romana) govori više o popovskim kćerima negoli o popovima i popadijama. Melanija se udala za učitelja Peru, koji je postao pop i živi u nekoj varošici, bez dece. Uči klavir i druži se sa gospodskim svetom. Jula se udala za berberina Šacu, koji je dobio neko nasledstvo, a potom otišao u Beč i tamo završio za zubara. Ima četvoro dece i sa Julom srećno živi u nekoj varoši u Bačkoj. Pop Pera ju je video i sa njom razgovarao kada je tuda prolazio. Pera je bio zadivljen njenom lepotom i jednostavnošću, u sebi je osećao kajanje što se njome nije oženio, gledajući je onako jednostavnu, neposrednu i zdravu.

Primećuje se da je pisac naklonjeniji pop-Spirinoj porodici, Juli i Šaci pošto je Sremac više voleo običnog čoveka i narodni duh, a sa negodovanjem gledao na ono što je novo, pomodarsko i što dolazi sa strane, bilo da je reč o odevanju, govoru, ponašanju, ishrani ili stanovanju.

Humor[uredi | uredi izvor]

Stevan Sremac
Slikajući popovske porodice, Stevan Sremac nam je na humorističan (smešan) način dao i sliku seoskog vojvođanskog života. Opisuje trotoare, sokake, kuće; slika siromašne i bogate porodice, učene i proste ljude, one koji idu za onim što je savremeno i moderno i one koji se još drže starog. Novo je u odevanju, nameštaju i govoru (uči se nemački), u pripremanju raznih jela. I sve se to može videti na primeru pop-Ćirine i pop-Spirine porodice. Melanija govori „nemecki“, a Jula narodski. U Spirinoj kući se jede gibanica gužvara, a u pop-Ćirinoj pohovana piletina.

Humor se javlja u opisima nekih detalja i situacija, u postupcima junaka i u njihovom govoru.

Kad opisuje sokake i govori o trotoarima u selu, Sremac opet polazi od anegdote i humora. Priča se kako nemaju trotoare zato što su ih krave pojele. Naime, da bi se bolje zaštitili od blata, bacali su kukuruzovinu na trotoare, a krave naišle i pojele. Kada govori o blatu i barama koje se duže zadržavaju pored sokaka, pisac će reći da je u njima bilo mnogo žaba i da je bila „jedna lepota slušati žabe kad počnu da pevaju noću“. Sa humorom govori o jednom žapcu koji se „već nekoliko godina dere koliko ga grlo nosi; ima glasinu kao bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat“.

U prikazivanju predmeta i životinjskog sveta Sremac – da bi ostvario humor – često koristi personifikaciju, poređenje i hiperbolu. Kad Persa govori o zidnom satu, ona ga prikazuje kao da je u pitanju živi stvor. Sat retko zvoni, „a kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoće da kašlje“. On je „tako omatorio da je pored kijanja i kašljanja počeo već da baca šlajm...“ Nezaboravan je i Sidin patak kome je, zbog ljubavnih avantura i nemoralnog života, popadija Sida od kože „napravila i pripasala kecelju, pa sad u njoj izgleda kao kakav pinterski kalfa“. Njega je pop Spira omrzao i zvao ga „Turčinom“ što nimalo ne vodi računa o kući u kojoj je. U selu je počela izreka za nekog ko je nevaljao: „Lola kao popin patak!“ Popin petao je bio „jedan dugački grlati klipan, koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom crvenom kapom“.

I konjski zub, u raspletu, treba da donese preokret i nasmeje čitaoca. Evo te smešne situacije kod vladike, koju je pop Ćira ispripovedao svojoj Persi:



„ A je l` ovo baš vaš zub, oče Kirilo?
Da, vaše preosveštenstvo... Moj rođeni zub...
Ta ovo je, ovo konjski zub, oče Kirilo (...) Zaboga, ta gde ste ga samo našli!...

Uh, uh, uh!
A ja priđem i pogledam ga, al imam šta videti! Konjski zub, sasvim konjski, i to još koliki. Takva velika zubekanja kakvu ja, Persida, svoga veka, nikad nisam video!...

”
Žanrovsko određenje[uredi | uredi izvor]
Prvo pitanje koje bi moglo da se postavi u vezi sa žanrovskim određenjem „Pop-Ćire i pop-Spire“ glasi: da li je ovo delo pripovetka, kako je sam autor nazvao svoje najobimnije ostvarenje, ili roman, kako je ono docnije najčešće određivano. Nasuprot nekim istoričarima književnosti (Jovan Deretić, Simeon Marinković) koji su smatrali da se „Pop Ćira i pop Spira“ jedino „zahvaljujući svom obimu može svrstati u romane“, drugim rečima, da je ovo „roman koji je izrastao iz pripovetke“, Dragiša Živković misli da se delo o dvojici popova (uz „Vukadina“ i „Zonu Zamfirovu“) mora bez dvoumljenja svrstati u romane. A to što ga je pisac odredio kao pripovetku, treba pripisati „njegovoj skromnosti“, na koju je svojevremeno ukazivao i Pavle Popović. Dragiša Živković zagovara još jednu „korekciju“ u vezi sa Sremcem i njegovim delima, koja bi se „ticala karakterisanja njegova humora i satire“. Njemu se pridružuje i Boško Novaković, koji tvrdi za „Pop-Ćiru i pop-Spiru“ sledeće: „Iako široko poznat kao humoristički roman, on u suštini nije to“. Ovaj književni istoričar za glavno Sremčevo delo predlaže nove žanrovske odrednice, koje imaju pogodniji, adekvatniji, fleksibilniji i precizniji karakter, a to su: „idilična poema“, „roman-poema“, „lirsko-humoristička poema“. Ovi, a i još neki, proučavaoci romana o dvojici popova pozivaju se, prvenstveno, na Antuna Barca, koga je „interesovalo lirsko kod Stevana Sremca“. S obzirom na činjenicu da se vreme dešavanja radnje „Pop-Ćire i pop-Spire“ poklapa sa vremenom koje je pisac (kao dečak) proveo u rodnoj Bačkoj (u Senti), za ovo delo bi se, možda, moglo reći da je, zapravo, „jedna velika knjiga detinjstva“. Goran Maksimović smatra da se na delo „Pop Ćira i pop Spira“, s obzirom na njegovu kompozicionu organizaciju, može gledati i kao na skrivenu komediju.

Jezik[uredi | uredi izvor]
Jezik u romanu nije uvek pravilan i čist. Želeći da verno prikaže vojvođanski seoski život i njegovo društveno šarenilo, Sremac koristi raznu leksiku. Tu su:

Provincijalizmi – reči koje upotrebljavaju ljudi jednog kraja (prosti ljudi): pitadu (pitaju), on vole (on voli), da ostanedu (da ostanu), bidnu (budu), kera (pas), volem (volim), nemecki (nemački)...
Arhaizmi – zastarele reči: baba (otac), človi (kunja), nadežda (nada), očajanije (očajanje)...
Varvarizmi – strane reči (germanizmi i mađarizmi): dešperat (očajanje), nobal (otmen), čikoš (konjušar), hevt (sveska), vertšaft (domaćinstvo), dištrikt (okrug), luft (vazduh), kinstler (umetnik)...
Izvođenja[uredi | uredi izvor]

Plakat za predstavu „Pop Ćira i pop Spira“ u pozorištu na Terazijama.
Godine 1957. snimljen je istoimeni film rediteljke Soje Jovanović, koji je bio prvi jugoslovenski film u boji.[1] Soja Jovanović je 1982. režirala i televizijsku seriju Pop Ćira i Pop Spira.

Vidi još[uredi | uredi izvor]
Stevan Sremac
film Pop Ćira i pop Spira
TV serija Pop Ćira i pop Spira
Ivkova slava
Zona Zamfirova