Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 375
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Retko !!!

Gonjenje nakon Cerske bitke
đeneral Živko M. Stanisavljević
Izdavač: Državna štamparija, Beograd 1928.


Cerska bitka (nem. Schlacht von Cer, mađ. Ceri csata), takođe znana kao i Jadarska bitka[1][2][3][4] (Schlacht von Jadar, Jadar csata), bila je vojni sukob vođen između Austrougarske i Srbije avgusta 1914. oko planine Cer i nekoliko sela u njenoj neposrednoj okolini, kao i Šapca, tokom rane faze Srpske kampanje u Prvom svetskom ratu.

Bitka je bila deo prve austrougarske ofanzive na Srbiju i izbila je u noći 15. avgusta kada su delovi srpske Kombinovane divizije I poziva naišli na austrougarske izvidnice ulogorene na padinama Cerske planine u blizini sela Tekeriš. Borbe koje su usledile prerasle su u bitku za kontrolu nekoliko gradića i sela u okolini planine, kao i za kontrolu Šapca. Moral austrougarskih trupa je 19. avgusta opao i hiljade vojnika su se povukli u Austrougarsku, a mnogi su se podavili u Drini bežeći u panici. Srbi su 24. avgusta opet ušli u Šabac, čime se bitka zvanično završila. Bitka je bila bitka u susretu, manevarskog tipa, što znači da u toku bitke nisu korišćeni rovovi, budući da su oni u ovom ratu korišćeni prvi put krajem 1914. posle bitke na Marni. Tokom bitke cilj srpske vojske bilo je zauzimanje kota Kosanin grad i Trajan.

U toku desetodnevne bitke srpski gubici su iznosili 3.000 mrtvih i 15.000 ranjenih. Austrougarski gubici su bili znatno veći. Bilo je 8.000 mrtvih vojnika, 30.000 ranjenih i 4.500 zarobljenih. Srpska pobeda nad brojno nadmoćnijim neprijateljem je označila prvu pobedu Saveznika u Prvom svetskom ratu.


Austro-Ugarska kaznena ekspedicija 1914.

Srpski regruti 1914.
Pozadina

Austrougarskom invazijom Srbije je komandovao general Oskar Poćorek, guverner Bosne i Hercegovine.
U Sarajevu je 28. juna 1914. godine izvršen atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Atentator je bio srpski student Gavrilo Princip. Atentat je doveo do Julske krize, u toku koje je Austrougarska izdala ultimatum Srbiji 23. jula, pod optužbom da je atentat organizovan u Beogradu.[5] Austrougarska vlada je sastavila neprihvatljiv ultimatum Srbiji, tako da je on na kraju odbačen.[6] Rat Srbiji je objavljen 28. jula, a Beograd je bombardovan sledećeg dana. Ovim događajima je započeo Prvi svetski rat.[7]

Broj austrougarskih trupa određenih za invaziju na Srbiju je bio manji od prvobitno planiranih 308.000 vojnika. Veliki deo Druge austrougarske armije je prebačen na Ruski front, čime je broj preostalih vojnika sveden na oko 200.000. Nasuprot njima, Srbi su mogli da mobilišu oko 450.000 vojnika. Glavnina snage koja bi se suprotstavila austrougarskim trupama su činile Prva, Druga i Treća armija, kao i Užička vojska. Ove snage su brojale oko 180.000 vojnika.[8]

Tokom Balkanskih ratova 1912—1913, Srbija je izgubila 36.000 vojnika i imala oko 55.000 ranjenih. Sa novoosvojenih teritorija došlo je vrlo malo regruta, koji su upotrebljeni za borbu protiv albanskih odmetnika i kao rezerva u slučaju eventualnog napada sa bugarske strane. Nedostajala je artiljerijska municija, jer je Srbija tad tek započela obnovu zaliha granata, pošto ih je prethodno iskoristila u Balkanskim ratovima. Nije mogla da obezbedi ni odgovarajuću obuću za novopridošle regrute, koji su na raport dolazili bosi.[9] Procenjeno je i da u slučaju potpune mobilizacije, oko 50.000 srpskih vojnika, od opreme ne bi imalo ništa, osim šinjela i šajkača.[8] Srpskoj vojsci su nedostajale i puške, jer kraljevina Srbija nije mogla da ih proizvodi, niti uveze iz inostranstva. S druge strane, Austrougarska je posedovala moderne puške u izobilju i duplo više mitraljeza. Imala je veće zalihe municije, kao i mnogo bolju saobraćajnu i industrijsku infrastrukturu.[9] Međutim, posle dva Balkanska rata srpski vojnici su bili iskusniji i obučeniji od austrougarskih.[10] Bez obzira što su na regrutaciju dolazili sa roguljama i sekirama, njihov motiv je bio jači: da se odbrane od Austrougarske.[11]

Za vrhovnog komandanta austrougarskih snaga u invaziji na Srbiju izabran je general Oskar Poćorek, takođe prethodno odgovaran za obezbeđenje Franca Ferdinanda, u trenutku atentata nalazio se u istom automobilu.[12] Pre bitke, Poćorek je, predviđao laku pobedu, potcenjujući neprijatelja, Srbe je nazivao „uzgajivačima svinja“.[13] Vrhovni komandant srpskih snaga je bio prestolonaslednik princ Aleksandar, sa načelnikom generalštaba vojvodom Radomirom Putnikom, koji je ranije komandovao srpskim snagama u Balkanskim ratovima.[14] General Petar Bojović je komandovao Prvom armijom, General Stepa Stepanović je komandovao Drugom armijom, a Pavle Jurišić Šturm Trećom armijom.....