ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

S.B.Cvijanović, Beograd, 1919.
60 strana, manji format.

Spoljašnosti kao na slikama.
Potpis prethodnog vlasnika.
Po koji list zacepljen.
Povez popustio.


Rodi se u Nišu 12. oktobra 1893. I umre u Nišu 21. juna 1975. A život prožive posvuda kao Miloš Đorić i `Uzdah Sutončić` (pseudonim u književnosti).
Potiče iz poznate lekarske i priznate književničke porodice (otac Nikola okružni fizikus, upravnik bolnice, pesnik, romanopisac).
Zar čudi što Miloš Đorić uspešno korača očevim stazama! I više. I ostaje upamćen kaolekar, književnik, novinar, ratnik i političar.
Za priču nedopričanu. I muku namučenu kako izmeriti sve božje darove Miloša Đorića? Medicinu uči u Nansiju. Za kratko.
Po objavi rata 1914. prekida studije i žuri otadžbini u pomoć.
Kao medicinar.
Najpre u Rezervnoj vojnoj bolnici u Kragujevcu, kojom rukovodi dr Nikola Vučetić, književnik, a, potom, u Moravskoj vojnoj bolnici (kraj Ćele Kule), na čijem čelu je dr Vladimir Stanojević, istoričar.
Sa srpskom vojskom kreće i Moravska vojna bolnica. Put svoje golgote kroz Albaniju. Do Peći stiže. Preko Čakora ne može. Zbog bespuća.
Dr Vladimir Stanojević poverava jedno bolničko odeljenje Milošu Đoriću. Da sprovede preko Suve Reke i Prizrena do matične jedinice u Andrijevici. I dalje.(13)
Dvokolica puna ranjenika.
Dan brzo dotrajava.
Kad noć uveliko zavlada pokaza se bez srca.
Oni polegli oblaci.
I sitna kiša što je vetar zanosi.
Sve zaćutano.
Kao pred nesrećom.
Miloš Đorić korača kraj kolone ranjenika. Smrknutog lica. Zarasle brade. Nataknute šajkače do čela. Znojem orošenog. Raskopčanog kolira na koporanu. Nagorelog šinjela. Sa velikom torbom o smršalom vratu. I drvenom palicom u smrznutoj ruci.
U tišini, što ojačava, jekne neko onako bezglasno.
I beznadno.
Kad kolona zamače meć kamenitim liticama, snegom prošaranim, začu se arnautski pucanj.
Neće to biti poslednji put da čovek `nanišani` u Miloša Đorića!
Tako stiže do Krfa i Vida.
Božjim naumljenjem.
I pomoći.
Na 1 Ostrvu smrti` ostaje spomen Milošu Đoriću na spomeniku srpskim ratnicima uklesanim stihovima njegovim:
`Siroti naši čestiti mladići
Pali u teškim olujama rata
Orlova surih žutokljuni tići
Gde su nam vaša odlutala jata?`.( 13)
Studije medicine nastavlja u Tuluzu.
Za doktora medicine biva promovisan odbranjenom doktorskom disertacijom „Nephrite syphilitique associée` 1923.
Od 1924. službuje kao sekundarni lekar u Dermatološkom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu kod dr Vojislava Mihajlovića, istoričara medicine.
Pre početka Drugog svetskog rata, kao specijalista dermatolog, prelazi u Aermatološko odeljenje Bolnice milosrdnih sestarau Zemunu.
Tada postaje predsednik Opštine u Zemunu.
U dnevnom listu `Vreme` (1931.) piše: `… Zemun je, kao i Beograd, obnoć izmenio svoju situaciju: od jedne pogranične varoši postao je, posle rata, najbliži sused državnog i kulturnog centra. Svi oblici njegove građanske radinosti osetili su naglu promenu
Lamartinu spomenik podiže, pesniku uzbudljivog opisa Ćele Kule.( 17)
(On unosi `žaljenje za jednom izgubljenom ljubavlju, svoju težnju za vraćanje u spokojstvo, svoje doživljaje prirode i svoje misli o čovekovoj sudbini …`).(17)
U vreme okupacije tamnuje u Logoru na Banjici.(ZZ)
Odbi da potpiše poziv srpskom narodu na `red i poslušnost`.
Zajedno sa drugim istaknutim beogradskim intelektualcima.
U Niš dolazi 1946. Za načelnika Dermatovenerološkog odeljenja Državne bolnice. Kad ga ustroji. I uobliči.
Zar je blistavi um Miloša đorića suvišan Beogradu?
Niš prepun bolestima. U to poratno vreme. Bori se protivu naraslih kožnih i polnih oboljenja.
Onako strpljivo. Osniva `leprozorijum`.(34) I beleži opipljive uspehe. Rano ulazi u književne krugove. I novinarske.
Još kaoučenikTreće beogradske gimnazije. Sarađuje u listu `Pijemont`.
A kao lekar piše za časopise `Misao` i `Srpski književni glasnik` i listove `Politika` i `Jež`.
I druga književna glasila.
Kritika Milana Bogdanovića je ohrabrujuća.
U listu `Politika` ima svoje rubrike (`beogradske nedelje`, `izveštaji`).
Miloša Đorića odlikuje oštro pero. I britki jezik.
I štetu donosi.
Njegova nemerljiva intelektualna vrednost čami pred zatvorenim vratima moćnih.
Druguje sa Ivom Ćipikom, Sibom Milačićem, Milutinom Bojićem i Nestorom Žučnim.
Stanislav Vinaver umire na njegovim rukama.
Oni mu dela svoja posvećuju (Ivo Ćipiko `Iz ratnih dana`, Sibe Milačić `Knjiga radosti`, Milutin Bojić `Pesme bola i ponosa`).
U medicinskom opusu i književnom stvaralaštvu Miloša đorića nezaobilazna su: O gladi preko Albanije (1919.), Pod šatorskim krilom (1919.), Kad mlidijah mreti (1922.), Nephrite syphilitique associée (1923.), Reklinhauzenova bolest (1924.), Dermatološke studije, prilozi i prikazi (1940.), Povodom rednje sveže zarazne plikovnjače (1947.), Retke kožne bolesti (1951.), Odgovor Medicinskom glasniku (1952.), Dermatološke studije, prilozi i prikazi sa slikama (1953.), Misaone pesme prepevi iz francuske lirike (1954.), Humo
reske (1955.), Pisma s kožnog odeljenja (1956.), Laza K. Lazarević, lekar i pisac medicinskopsihološki ogled(1958.).
I sada živi slika Miloša Đorića:
- onaj smireni hod bolničkim krugom,
- i ona reč na lekarskom poselu,
- i francuski Orden legije časti na grudima,
- i ono razumevanje za mlade lekare …
Samo mudar čovek mladost razume.
I mladosti popušta.
I zar Miloš Đorić ne naliči opevanom `zmaju ognjenom`:
(`… kroz ponoć muklu hram tajanstven blesne, vatrena svoja kad zanija krila, poleti gordo prepun vere svesne, kar zmaj ognjen…`).

s