Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 262
Jezik: Francuski
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Tematika: Religija i duhovnost
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

1911 g.

Arnold van Gennep (nemački: Arnold van Gennep, 23. aprila 1873, Ludvigsburg, Kraljevina Virtemberg - 7. maja 1957, Bourg-la-Ren, Francuska) - poznati francuski folklor i etnograf. Predsednik Društva francuskih etnografa (1952–57), osnivač niza etnografskih publikacija. Autor je brojnih radova o opštoj etnografiji i etnografiji Francuske; prvi od francuskih etnografa koji je primenio metod etnografskog mapiranja.


Školsko obrazovanje stekao je u Nici, Chamberiju i Grenoblu. Na Sorboni nije postojao kurs etnografije, koji je Arnold postao student nakon završetka škole (počeo je da se predaje mnogo kasnije - od 1943), pa je mladić napustio poznati univerzitet i upisao se u Nacionalnu školu živih orijentalnih jezika, a potom u Praktičnu školu visokog znanja. Van Gennep je prošao obuku iz oblasti opšte lingvistike, drevnog arapskog jezika, egiptologije, islama i religije primitivnih naroda. U 90-im godinama KSIKS veka, kada se van Gennep uključio u naučna istraživanja, sociološka teorija Emila Durkheima, koju je podržao Klod Levi-Strauss, uživala je najveći autoritet u Francuskoj. Ostao je u Istočnoj Evropi (Poljska, 1897-1901) nakon braka, proširio svoje horizonte, savladao poljski i ruski jezik. Vrativši se u Francusku, vodio je Sektor za prevođenje Ministarstva poljoprivrede. Od 1907. do 1914. godine radio je kao sekretar u Međunarodnom institutu za etnografiju i sociologiju. Od 1907. do 1914. godine radio je kao sekretar u Međunarodnom institutu za etnografiju i sociologiju. 1912-1915 A. van Gennep vodio je odeljenje za etnografiju u švajcarskom gradu Neuchatel. Neovisna priroda naučnika nije mu dozvolila da sledi put trivijalnog univerzitetskog profesora iz doba kada su nastavnici formirali slične stručnjake od studenata. Nije se pridržavao nijednog modnog trenda u nauci i ostao je veran svojim uverenjima. Nezavisno raspoloženje i apsolutna iskrenost doveli su do toga da je van Gennep izgubio profesorsko mesto: tokom godina Prvog svetskog rata javno je izjavljivao da švajcarska vlada ne poštuje deklarirani neutralnost. Zbog toga je proteran iz Švajcarske i primoran je da se vrati u Francusku. Nezavisnost naučnog položaja koštala je Van Gennepa naučnu karijeru - on je uvek ostao izvan zvaničnih naučnih institucija, zarađivao za život od prevoda, objavljivanja časopisa i izdavaštva.

Profesionalna interesovanja i zanimanja
Kroz sva dela Arnolda van Gennepa prolazi jasno formulisano razumevanje folklora i etnografije, koje su za njega nerazdvojne. Etnografija je polje znanja koje je stvoreno da proučava život kolektiva (prema smernicama toga vremena - kolektiv seoskih stanovnika), otkriva preživelo stanje tradicija, ali ne uskraćuje uključivanje novih oblika u njih (tj. Pojave koje nazivamo inovacijama). Prema njegovom mišljenju, etnografija proučava genezu ljudske kulture, služi kao svojevrsni uvod u opšte kulturne studije (otuda i njen „biologizovani“ vokabular: „embriološka metoda“, tj. Metoda porekla, inicijalnog stanja). Naučnici, prema etnografiji, „žele prepoznati polaznu tačku umetnosti, tehnologije, institucija, načine osećanja i razmišljanja, govora i pevanja; ona je ta koja stvara temelje na kojima se izgrađuje tačno i potpuno znanje o čovečanstvu - čovek koji misli i deluje, zahvaljujući drugim granama znanja “[1]. Van Gennep je u knjizi „Folklor“ formulisao svoje razumevanje folklora: folklor je nauka koja proučava žive činjenice u prirodnom okruženju koristeći metodu posmatranja (baš kao što biolozi proučavaju žive organizme). Naučnici su bili najbliži komparativnom metodu engleske antropološke škole, od kojih je James Frazer, autor čuvene Zlatne grane, bio najupečatljiviji (prema J. Frazer-u, mentalni razvoj čovečanstva prošao je kroz faze magije, religije i nauke). Prema A. van Gennepu, da bi se shvatila suština društvenog života, mora se voditi računa o čoveku, a ne o društvu. Van Gennep se držao ove teze u vezi sa najraznovrsnijim etnografskim stvarnostima: o Australijskim legendama, Savojanskim pesmama, formiranju političkog sistema. [2] U prvoj fazi naučne aktivnosti van Gennep je odao počast uobičajenom interesovanju stručnjaka tog vremena za takozvane egzotične narode sa niskom civilizacijom. U drugoj fazi se fokusirao na običaje, obrede i narodnu umetnost seoskih stanovnika raznih provincija Francuske. Smatrao je totemizam neophodnim uslovom postojanja društvene grupe. Njena zajednica je podržana verovanjem u srodstvo koje povezuje grupu fizičkih ili društvenih rođaka, s jedne strane, i predmet, životinju, biljku, itd. - s druge strane, ceo kompleks verovanja i rituala koji su povezani sa totemizmom ima i pozitivne aspekte (uključivanje u grupu kroz određene ceremonije) i negativne aspekte (zabrane koje teže članovima totemske grupe). Van Gennep je ukazao na teritorijalna prava totemske grupe. Otuda njegov argument da svaka zajednica (počevši od totemske grupe, uključujući pleme, urbanu četvrt, pa sve do države) ima isti cilj: da obezbedi unutrašnju povezanost i životni vek ove zajednice, uprkos tendenciji ka separatizmu iz grupa manjeg reda - porodica, klan, kasta, drugim rečima, uravnotežuju centrifugalne i centripetalne sile. [3]

Tako je Van Gennep, istinit svom principa, postavlja činjenice ne na hronološkoj skali, već u zavisnosti od opšteg značenja - jačanje zajednice kao celine i svake njene jedinice posebno. On ne negira mogućnost inovacija koje mogu biti od vitalne važnosti samo u mjeri u kojoj su u stanju da se integrišu u sistem. Ali glavno što naučnika zanima su mehanizmi koji omogućavaju bilo kojoj zajednici da živi i razvija se.

Postignuća
A. van Gennep je knjigu „Obredi prolaza“ smatrao glavnim među svojim mnogim delima. `Obredi prolaska su deo mog bića`, rekao je. Knjigu otvaraju opšta razmatranja van Gennepa o obredima prolaska (poglavlje I): on nudi svoju klasifikaciju obreda, identifikuje kulturne suprotnosti: profani svet - sveti svet, pozitivne obrede (dozvoljava) - negativne obrede (zabranjuje), direktne akcije - indirektne radnje i t .d. Shvatite različite tehnike magije. Treba obratiti pažnju na koncept „rotacije“ koji je uveo van Gennep (okretnost slova, „potpuna rotacija oko ose“), tj. promena svetog u profano i obrnuto, u zavisnosti od konkretne situacije. Ovo je takođe jedna od vrsta tranzicije, jer se ispostavilo da se svaka osoba tokom života suočava sa svetom stranom bića ili sa bludom. Između rituala, kojima drugi istraživači nisu pridavali značaj, van Gennep shvata kao magični trenutak, važan za ceo ritualni kompleks.

Zaista, van Gennep je uspeo da organizuje mnoštvo informacija iz života različitih naroda, podvrgavajući ih određenoj šemi. Odvojeni kulturni sistem nije uporediv sa drugim u celini, ali činjenice, elementi podležu formalnoj analizi i klasifikaciji. Mnogi od obreda koje je Van Gennep odabrao da proučavaju podvrgnuti su opisima i interpretacijama drugih stručnjaka. Ni u kom slučaju njihov rad ne sme biti odbačen. Važno je samo naglasiti da je van Gennep, ne zahtevajući da formuliše teoriju, razvio sistem, pomoću kojeg je moguće utvrditi unutrašnji odnos između običaja. Svaki obred, naglasio je istraživač, sastoji se od lanca određenih radnji koje se moraju izvesti na propisani način. Samo pod ovim uslovima možemo razgovarati o formalizovanoj i savršenoj ceremoniji. Suština alternacije je odvajanje (oduzimanje, isključivanje) iz jednog stanja, u srednjem stanju, i uključivanje (primanje, združivanje) novog stanja. Ovo je inovativna ideja van Gennepa. Otuda njegova popularnost. Suština brojnih obreda prolaska je sledeća: svaka osoba tokom života prolazi kroz niz faza - prelazi iz jednog u drugo stanje. Takav niz, uokviren sistemom obaveznih obreda, postoji u svim društvima, bez obzira na njihove tradicije i stepen napretka u ekonomskom i političkom razvoju. Van Gennepova istraživačka metoda, koja se koristila u radu o „tranzitnim obredima“, autor je nazvao „metodom izmene“ (methode de sekuences) i protumačio je na sledeći način: „obred ili društvena akcija nema dodeljeno značenje jednom zauvek: značenje varira u zavisnosti od postupaka koji prethode obredu i onih koji ga prate. Shodno tome, možemo zaključiti: da bismo razumeli obred, društvenu instituciju ili tehnološki uređaj, ne može se proizvoljno izvaditi iz obrednog, društvenog ili tehnološkog integriteta. Svaki element ovog integriteta treba razmotriti u njegovim odnosima sa drugim elementima “[4]. Zahtjev za pronalaženjem logičnog mjesta u ritualnom agregatu za svaku radnju ili vjerovanje postao je glavna stvar van Gennepa u njegovim daljnjim istraživačkim aktivnostima. Svaka osoba uzastopno prelazi iz jednog u drugo doba i kao rezultat toga dešavaju se promene u njegovom ličnom životu, porodici, vršnjacima, društvenoj grupi, socijalnom statusu itd. Van Gennep je u kulturi mnogih naroda otkrio sistem obreda koji potvrđuju ove prelaze. Ideje Arnolda van Gennepa o fazama tranzicijskih rituala dalje je razvio Victor Turner, koji je proučavao liminalne periode zajednica i stanje u kolektivu.