ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Na prvih nekoliko stranica vidi se fleka (kao na slici) inače bez pisanja, podvlačenja, pečata. Kompletno.

Autor - osoba Carlyle, Thomas, 1795-1881 = Karlajl, Tomas, 1795-1881
Naslov Francuska revolucija. Deo 1, La Bastille. Sv. 1, (Od smrti Louisa XV. do otvorenja États Généraux.) / Thomas Carlyle ; s engleskoga preveo i komentarom popratio Nikola Karlić
Vrsta građe knjiga
Jezik hrvatski
Godina 1918
Izdavanje i proizvodnja Zagreb : [s. n.], 1918 (Zagreb : Zemaljska tiskara)
Fizički opis 212 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Karlić, Nikola
Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst.
Predmetne odrednice Francuska revolucija 1789


Predgovor
U prvom su svesku ovoga prevoda ocrtani nedostiživim Carlylerovim stilom uzroci Velike Francuske Revolucije: raskoš i pokvarenost dvora sa svim intrigama kamarile (»Oeil-de-Boeuf«) ; bijeda, zapuštenost i neznanje donjih slojeva francuskoga naroda; djelovanje pisaca i filozofa, koji su srušili vjeru u prijestolje i u oltar onoga doba; zarazni primjer Amerike, koja se oslobodila engleskoga gospodstva uz pomoć tisuća francuskih dobrovoljaca. U ovom svesku vidimo već požar Revolucije kako bukti sve jačim plamenom. Od miroljubivoga, ukočenoga, ceremonijalnoga sastanka Ftats-Généraux-â u mjesecu maju prošlo je jedva nekoliko sedmica do proglašenja Narodne Skupštine u mjesecu junu. U mjesecu julu vidimo Pariški Ustanak, a simbol Tiranije, crna tamnica Bastille, ruši se pod udarcima pobjedničkoga Ustanka; u mjesecu augustu ukida Narodna skupština sve povlastice i feudalni sistem, te proglašujući Ljudska Prava doista duševno, preporađa Francusku. Konačno, u mjesecu oktobru iste te godine 1789, za koju će se znati, dok je svijeta i vijeka, diže, se Ustanak Žena i dovodi Kralja u Pariz kao zarobljenika, od kuda mu već nije bilo izlaska.
Kod prevoda ovoga sveska držao sam se istih načela kao i kod prvoga. Prevod je po mogućnosti doslovan, no nastojao sam ipak, koliko, sam znao, jer nijesam filolog, da ne unakazujem hrvatskoga jezika. U komentaru sam rastumačio sve što sam mislio da bi može biti jednom dijelu čitalaca ostalo inače nejasno. Ako sam bio nešto preopširan, držim, da to nije na štetu prevedu, jer tko ne će komentara da čita ili mu ga ne treba, jer razumije tekst dobro i bez njega, može čitati samo, tekst.
Osobito mi je ugodna dužnost, da se ovdje sjetim one gospode, koja su mi pomagala i na ruku išla kod prevoda i kod izrađivanja komentara. U prvom redu moram da sa zahvalnošću istaknem susretljivost mojega prijatelja prof. Ljubomira Ivankovića, koji je prevod pregledavao i sravnjivao s originalom, išao mi na ruku s mnogom dobrom i prijateljskom uputom i pomagao mi kod sastavljanja komentara. Nadalje moram da zahvalim gospodinu prof. Branku Kostinčeru, koji mi je prvi dao impulz, da prevedem ovo djelo, te mi na raspolaganje stavio više historijskih djela. Njegova je susretljivost i uslužnost prešla na njegova nasljednika i druga u službi na ovdješnjoj velikoj realnoj gimnaziji, na gospodina prof. Lazu Ćelapa, kojemu isto tako srdačno zahvaljujem na pripomoći, kao i klasičnom filologu gospodinu prof. Aleksandru Meduru, koji mi je nekoje grčke stvari rastumačio. Moram istaknuti nadalje ljubaznost velečasnoga gospodina prof. Dragutina Boršića, koji un je glede biblijskih opaski svojim opsežnim zna n jeni predmeta iskazao mnogo usluga, a u tom su se s njim takmila velečasna gospoda župnik Franjo pl. Kifrin i kapelan Giro. Gossl. Bez te spomenute gospode no bi ovaj prevod mogao izići ovakav, kakov je, ni u lako razmjerno kratko vrijeme. Gospoda kod Zemaljske Tiskare u Zagrebu pokazaše kod priredbe ovoga sveska istu susretljivost i kavalirštinu kao i kod prvoga, te im ovdje izričem svoju srdačnu hvalu.
Neka mi cijenjeni čitaoci oproste mnoge pogreške i nedostatke, jer svaki je početak težak, a prevod ovakova djela doista nije malenkost. Svakome, tko me upozori na nedostatke, bit ću zahvalan, te na stajati, da ih u drugom izdanju djela – ako Bog dâ – ispravim.
U Bjelovaru, na Novu Godinu 1919.
Dr. Karlić.

DRAGOŠ KALAJIĆ
CARLYLE, PAGANSKI POVRATNIK
Sudbina dela Tomasa Karlajla (Thomasa Sarlylea, 1795–1881) u evropskom čitalištu je deo spektakularnosti njegove pojave: od svih velikana evropske kulture niko nije doživeo tako česte i vratolomne uspone i padove, od najviše slave – do najdubljeg zaborava. I u toj ćudljivosti čitališta spram Karlajlovog dela postoji neki sistem: živosti ili oživljavanja pažnje obično koincidiraju sa periodima kriza koji nagoveštavaju zamašne preobražaje opštih poredaka: pred 1848, pred Prvi i Drugi svetski te građanski rat... Stoga, možda i ovo drugo izdanje srpskog prevoda Karlajlovog remek dela O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji najavljuje novi talas spoznajnih povrataka njegovom značaju, kao znak post-modernog interregnuma, odnosno planetarne krize osnovnih ideja ili iluzija moderne kulture i civilizacije?
Izložene podudarnosti nas posrednim putem upućuju ka osnovnoj osobenosti Karlajlove stvaralačke ličnosti, osmatrane optikom stilskih i ideoloških kategorija: on otelotvorava i reprezentuje, dušom i mišlju, ekstremni izraz jedne trajne krize evropskog čoveka, u znaku niza nerazrešivih protivurečja, od antiteze „apolonskog” i „dionizijskog” duha ili „klasicizma” te „romantizma”, preko dualizma paganskog nasleđa i hrišćanskog obrazovanja, do sukoba „konzervativne” nostalgije za prošlošću i „revolucionarne” nostalgije za budućnošću.
Osnovni obrisi protivurečja
„Apolonski” element Karlajlove ličnosti prosijava kroz čitavu raspravu O herojima, istrajno tkanu svetlosnim, solarnim ili sideralnim metaforama vrhovnog formativnog i informativnog principa. Njegovi heroji poseduju „svetlost koja obasjava tmine sveta” i „stvara oblike”;oni su „živi izvori svetlosti” i očovečenja Severnjače, a u modernom dobu dekadencije „sirova plemenitost srca je jedina vrsta svetlosti koju još posedujemo”. „Apolonskoj” strani Karlajlovog lika pripada njegova istrajna i neobuzdana težnja da svemu da „ime i oblik”, da čitav svet stvari i pojava istorije „geometrizuje”, odredi i izmeri ritmovima pojava bitne, herojske, determinante. Tu spada i sekularizovani odraz „apolonskog” duha u obliku neograničenog poverenja iskazivanog naučnim dostignućima svog vremena, od filologije do biologije, ali je upravo taj deo Karlajlovog dela najtrošniji i danas neupotrebljiv.
Na drugoj strani, njegovo osnovno stvaralačko nadahnuće je „dionizijskog” karaktera: predmete svojih spoznajnih napora Karlajl uglavnom nastoji osvojiti pokretima duše i osećajnosti te strelama intuicije, ne koristeći klopke logike ili mreže diskurzivnog mišljenja. I njegova retorika, bremenita metaforama, prečesto opterećena pridevima i sinonimima te digresijama i sklonošću ka živopisnom sjaju površina — neuporedivo je bliža „azijanskom” nego „aticističkom” stilu.
Na prvi pogled, politički profil Karlajla je izrazito konzervativan, da ne kažemo reakcionaran, jer u njegovom slučaju takvo određenje samo evocira originalnu etimologiju pojma, dakle spremnost na delotvorne odgovore izazovima. Ipak, sasvim je izvesno da se njegove reakcije na ideje i sadržaje modernog doba nikako ne mogu dopasti ordinarnoj partiji konzervativaca, jer je on takođe najbespoštednije opovrgavao same osnove ancienrégime, prozirući njihovu opsenarsku i obmanjivačku prirodu, videći u revoluciji legitimni revolt protiv iluzija. Jasno je da ni partija revolucionara ne može prihvatiti takvu pohvalu, ne samo zbog ograničenja smisla revolucije već i zbog odgovarajućih logičkih implikacija: po Karlajlu, revolucija, svesno ili nesvesno, svojim činom prevashodno traži uspostavljanje verodostojnog autoriteta umesto onog koji je srušen zato što je bio lažan. Inače, Karlajlovoj ideji prethodi iskustvo plemića i pesnika Rivarola: u danima Terora, osmatrajući kako masa kamenuje spomenik suverena, on je opazio da je samo prvi udar usmeren protiv autoriteta, dok ga svi potonji samo prizivaju, gađajući zapravo rupu načinjenu na statui, metaforu nihilističke praznine.
Socijalistoidnim ukusima ne može se dopasti ni odlučna kritika uslova života radništva u modernom kapitalističkom društvu, koju je istrajno izlagao taj sin najcrnje škotske sirotinje. Svoju kritiku Karlajl nije zasnivao na utopijsko-eshatološkoj projekciji ideala klasne emancipacije, već na pozitivnim primerima srednjovekovnog društva, poput Raskina i Morisa: „Moderni radnik, sa svojom slobodom i u svojoj fabrici, može samo zavideti seljacima u srednjovekovnom režimu.”
Spisak protivurečnosti Karlajlove prirode ne ograničava samo ekonomija raspoloživog prostora već i jedna temeljna sumnja: nije li taj utisak protivurečnosti zapravo posledica usvajanja izveštačenih pseudo-kartezijanskih kategorija i granica između ideja koje su protivurečne složenosti i nerazdvojivosti sadržaja čoveka Evrope? Dakle, izložene protivurečnosti ne karakterišu toliko Karlajla već priprostosti i spoznajne nepodobnosti raspoloživih optika? Ako su naše sumnje osnovane, onda u Karlajlu treba prevashodno videti vrsni primer snage evropske ličnosti da prevaziđe podele, raskole i sukobe sveta istorijskih kontingencija, izazvane te podsticane i bedom popularnih optika diferencijacije i diskriminacije. Svojim delom Karlajl ubedljivo osvedočava nemerljivu složenost evropskog čoveka, koja je dijalektička i energetska osnova njegovog istrajnog istorijskog dinamizma, njegove „večne” sposobnosti da preobražava i revolucioniše svet proizvodima radionica „faustovskog” duha. Istorijsko iskustvo nam svedoči da je upravo kriza te složenosti (ili protivurečnosti) redovni i najefikasniji podsticaj delotvornosti evropskih radionica ideja i doktrina, teorija i hipoteza, stilova i pokreta...
Povratak ličnosti
Karlajlova snažna personalnost objašnjava drugi i ne manje značajan razlog njegove periodične popularnosti u evropskom čitalištu. Reč je o periodima porasta razočaranja ili nepoverenja u „sisteme” ili „strukture” te odgovarajuće ideologije hybrisa, odnosno apstraktnih ili tehničkih principa i modela mehaničkog podruštvljavanja. U toj krizi poverenja u svet hybrisanajosetljiviji duhovi se obraćaju prirodnim svojstvima ljudske „mešavine” zvane zoon noetikon, u rasponu od „animalnih” do „božanskih” sastojaka i odgovarajućih poriva i nadahnuća.
Delo O herojima je možda najistaknutiji i najspektakularniji primer vere u presudnu ulogu eminentnih konfiguracija ljudskog elementa na putevima istorije, po formuli koju Karlajl često ponavlja: „Istorija je biografija velikih ljudi.” Po definiciji, vera nema potrebe za dokazima te ih je izlišno tražiti kad već Karlajl to nije učinio. Mislimo da je takođe izlišna i dilema između usvajanja i odbijanja izložene formule, koju bi svako razuman mogao prihvatiti uz uslov jednog malog proširenja: „Istorija je i biografija velikih ljudi.” U pitanju je tipično moderno teorijsko „preterivanje” — poput Hegelovog, Marksovog, Ničeovog, Frojdovog, Vajningerovog ili Špenglerovog — u cilju skretanja pozornosti na značaj jednog dela nespoznatljivog totaliteta istine. Uostalom, osnovane ili neosnovane, Karlajlove ideje o presudnoj determinacionoj ulozi velikih ljudi su postale integralni i neotuđivi deo evropske misli, te ih često srećemo u novim i neočekivanim izdanjima.
Primerice, lako je prepoznatljiv Karlajlov uticaj u Špenglerovoj teoriji da „izmeću heroja kao činjenice i drugih (istorijskih) činjenica postoji harmonija metafizičkog ritma.” Karlajlove ideje su izvesno nadahnule i teoriju Ortege i Gaseta o cikličnim povracima intervencija elita: „Bol i krah stvaraju u masama novu osobinu iskrene skromnosti koja okreće leća svim antiaristokratskim iluzijama i teorijama. Nestaje mržnja prema eliti. Priznaje se neophodnost njene specifične intervencije u društvenom životu. Na taj način zatvara se jedan i počinje drugi istorijski ciklus.” Last but not least, ironični odraz Karlajlovih ideja nalazimo i u čuvenom opažanju Kejnzija, najuticajnijeg ekonomiste XX stoleća, da čak i ljudi koji nikada u životu nisu uzeli knjigu u ruke misle, delaju i žive po nalozima davno preminulih filozofa i ekonomista.
Dakle, umesto besplodnih potvrđivanja ili osporavanja, bolje je i korisnije istraživati šta Karlajlove ideje izražavaju osim izravne i očigledne funkcije pružanja utehe i podstreka čoveku posredstvom veličanstvene rehabilitacije supremnog značenja i značaja ljudskog elementa u oblikovanju sadržaja istorije.
Revolt protiv moderne civilizacije
Pod svetlom individualne psihologije, duboki razlozi apologije velikih istoriotvoraca i istoriokratora počivaju u instinktivnoj odbojnosti Karlajla prema svetu moderne civilizacije te vladavini duha i volje trećeg staleža, demagoški zasnovanoj na suverenitetu demosa. Stoga je drugi i možda najznačajniji sloj dela 0 herojima skup razbacanih, jezgrovitih i nemilosrdnih definicija bezvređa dominanti modernog doba kao polarne antiteze sveta vrednosti u kome Karlajl prepoznaje svoje ideale. Stiče se utisak da je u modernom dobu, osim omiljenih ali dalekih nemačkih romantičara, Karlajl poslednji vernik kulta heroja, koji upravo snagom te vere istrajava na uporištu zadnjeg i patetičnog otpora stihiji alijenacije ljudskog od božanskog principa.
Ako je istorija „biografija velikih ljudi”, onda je moderno doba izvan istorije, kao animalni i negativni izuzetak, jer „gotovo odriče da postoje veliki ljudi, odriče korist od velikih ljudi”. Polazeći od neproverljive premise, metafizičke prirode „velikih ljudi” – kao izravnih ili posrednih manifestacija kosmičkih sila – Karlajl dospeva do tačnog opažanja autističkog otuđenja moderne civilizacije, o čemu danas svirepo svedoči rastuća pustinja ekološke katastrofe. Drugi izraz alijenacije od kulta heroja te raskidanja sprega sa kosmičkim jedinstvom je fenomen preovladavanja mehanoformnih koncepcija čoveka i društva, koji Karlajl pravovre-meno uočava te optužuje. Skepticizam i nemoć spoznaje božanskog i otelotvorenja „božanskog prava” nalaze surogat u lažnom učenju da je ovaj svet — „parna mašina”. Na istoj opseni počiva i moderna pseudognoseologija koja svuda vidi jedino privide mehanicističke prirode ekonomije odnosa, uzroka i posledica.
Na drugoj, pozitivnoj, strani „sveta kao volje i predstave”, bljescima nadahnuća ili voluntarizma, Karlajl vidi istinski svet kao meta-biološki organon sprege božanskog i čovečanskog, kosmičkog i ljudskog, gde je čovek „jedna tajanstvena snaga u centru svih tih snaga”. Uzgred rečeno, izložena definicija čoveka „apolonski” protivureči „dionizijskoj”, koja joj prethodi, inspirisanoj okriljem tajne Vremena, gde traži zbeg duh ugrožen u prostorima savremenosti: „Stvar neograničena, ćutlji-va, koja nikad ne miruje, nazvana vreme, koja se kotrlja brzo, ćutke, kao kakav morski priliv koji obuhvata sve, na kome mi i cela vasiona lebdimo kao pojave koje jesu i posle opet nisu...”
Otuđenje modernog čoveka od kosmičke prirode ne samo da desakralizuje već i ispražnjuje ljudsku predstavu sveta, gde mesta istinskih stvari i pojava zauzimaju opsene ili puke reči: „Otvrdlo je oko nas; pošto potpuno zatvaramo svaki pojam koji stvaramo, to je jedan sklop tradicija, priča neproverenih, golih reči... Ovaj svet posle sve naše nauke i nauka još je čudo; čudnovat, neprozriv, mađijski, i još više, za svakog koji hoće da misli o njemu.”
Skladno svojoj veri u supremni značaj božansko-kosmičkog formativnog i informativnog principa istorije, Karlajl sve ostale determinante svodi na razinu pukih kontingencija, koje mogu samo odrediti, prema potrebama epohe, funkciju pojave heroja ili „velikih ljudi”: bog, poslanik, bard, sveštenik, književnik, kralj... Takva vera implicira i prezir spram svake teorije ili prakse koja opravdava ili prihvata apsolutistički autoritet inferiornih determinanti. I upravo moderni svet, pod Karlajlovim pogledom, obeležava idolatrija raznovrsnih inferiornih determinanti istorije. Izloženo obeležje opravdava porazni Karlajlov sud o kvalitetu modernog čoveka: „Nikakav žalosniji dokaz ne može čovek dati o svojoj sitnoći nego nepoverenjem u velike ljude...” Teorije tog modernog, skeptičnog doba „pokazuju najžalosniju duhovnu klonulost i goli mrtvi život duša ljudskih.”
Prosijavanja drevnog ethosa akcije
Apologija kulta heroja i kritika njegovog odsustva u modernom dobu mobilišu i rehabilituju drevni ethos akcije evropskog paganitaskoji počiva na iskustvu ljudskih razlika. Stoga Karlajl kult heroja podržava i razlozima visoke etičke funkcije tog kulta, po formuli retoričke zapitanosti: „Zar svaki pravi čovek ne oseća da i on sam postaje viši odajući poštovanje onome koji je dosta iznad njega?”
Neophodno je istaći da potrebama etičkog uspravljanja n upućivanja čoveka odgovara i idealna celovitost Karlajlovog modela heroja, čije partikularne funkcije samo izražavaju odgovarajuće, specifične, istorijske potrebe ljudi: „Ja ne znam nikojega doista velikog čoveka koji ne bi mogao biti sve vrste ljudi.” Pola stoleća kasnije, na istom ili sličnom iskustvu Vajninger je izgradio svoju čudesnu teoriju genija, možda najznačajniji i najtrajniji deo njegove studije Pol i karakter. Sasvim logično ili prirodno, ideal celovitosti je jedan od najznačajnijih uloga u Vajningerovoj sveobuhvatnoj kritici prepolovljenosti i mediokritetstva modernog čoveka.
Sa stanovišta žive etike drevnog nasleđa, Karlajl osvetljava temeljne „moderne zablude”, odnosno ekonomski demonizam: „Ja držim da je moderna zabluda da sve biva iz ličnih interesa, da gramzivo lupeštvo vodi i održava u ravnoteži sve, ukratko da ničega božanskog nema u udruženju ljudskom...” Istom poretku etike pripada i konstanta Karlajlovog dela, u znaku apologije vrlina iskrenosti, istinitosti i istinoljubivosti. Karlajl spoznaje suštinu indoevropske religioznosti, dakle njenu etičku zasnovanost, kada uči da je bit skandinavskih i paganskih mitologija „iskrena zajednica čoveka sa tajanstvenim nevidljivim silama”, dodajući da je ta iskrenost bolja od helenske „milošte”. Ta „duboka, velika, prava iskrenost je prva karakteristika svih ljudi koji su na ma koji način junaci”; ona spreže ethose akcije i mišljenja; stoga je i Dante „pre svega vidovit vrlinom svoje iskrenosti” koja ga čini ravnim drevnim poslanicima Boga.
Konačno, po Karlajlu, i vekovni revolucionarni pokret, od Luterove reforme do Francuske revolucije, počiva na deontološkom imperativu iskrenosti; poslednja revolucija izbija iz „osećanja nesnosne lažnosti koja je bila prožela sve”, kao „pobune protiv svih vrsta himera”. I premda je svrstava u „ćavolsku” alternativu, Karlajl opravdava Francusku revoluciju, i sve njene „terore” i „užase”, etičkom nužnošću povratka istini.
Veran vrlini zvanoj iskrenost, Karlajl dirljivom jednostavnošću ispoveda svoj ideal društva, koji neodoljivo evocira vremena „barbarske” Evrope: „Nađite u kojoj zemlji najsposobnijeg čoveka koji tu postoji; uzdignite ga do najvišeg mesta, i poštujte ga časno i verno; vi imate savršenu upravu za tu zemlju... Ta je zemlja u savršenom stanju; to je idealna zemlja.” Naravno, Karlajl izloženom dodaje i svest o nemogućnosti ostvarenja ideala, koja ne optužuje toliko utopijsku ili naivnu prirodu njegove zamisli već hybris moderne civilizacije. Stoga se osmeh poruge modernog čoveka pred izrečenim idealom, izvedenim iz kulta heroja, okreće protiv njega samog, kao u ogledalu, tim pre jer moderno-civilizacijski sistemi demokratija prečesto služe kao puka formalna pokrića libida dominacije tajnih ili javnih oligarhija ili tirana, koji raspolažu jednakim kvantitetom vlasti kao i izabranici Karlajlove „idealne zemlje”. Jedina praktična razlika je kvalitativne prirode: Karlajlova vizija na vlasti vidi najbolje, a praksa modernih sistema demokratija osvedočava da oni pogoduju vlastodržačkim ambicijama osrednjih, pa i najgorih. Uostalom, sve su to već uočile ili predvidele političke teorije Platona i Aristotela. Karlajl samo pojednostavljuje univerzum politike, svodeći ga na polarnu alternativu: herojski suveren — ili „šarlatan”.
U poretku evokacija vrline iskrenosti, Karlajl tačno uočava da samo iskreni čovek može prepoznati iskrenost i priznati autoritet njene vrednosti. Na tom mestu možemo uočiti i najsnažniju dijalektičku te funkcionalnu vezu između apologije heroja i kritike modernog sveta: nije samo u pitanju aktuelni izostanak heroja već je u pitanju i nedostatak sveta dostojnog heroja, ljudi sposobnih da iskrenošću uoče, priznaju i usvoje herojske vrednosti. Tu takođe počiva temelj pedagoške vrednosti Karlajlovog dela koje je, zajedno sa Plutarhovim Životima,bilo i ostalo neprevaziđeno popularno učilo etičkog vaspitanja niza mladosti Evrope.
Prevashodno etička funkcija rasprave O herojima posredno potvrđuje naš utisak da su u Karlajlovoj stvaralačkoj ličnosti ostaci drevnog ethosaakcije prvi i bitni pokretači njegovog otpora modernoj civilizaciji i njemu odgovarajuće vizionarske alternative, u znaku kulta heroja.
Karlajlova savremenost
Izvesno je da danas niko ozbiljan neće čitati O herojima da bi se obavestio o životima i delima Odina, Muhameda, Dantea, Šekspira ili Napoleona. Za takve potrebe postoji ogromna i neuporedivo podobnija ili bolja literatura. Paradoksalno, u kontekstu rasprave O herojima, jedini „preživeli” junak je sam autor, jer danas čitamo njegovo delo da bi se o njemu obavestili. Portretu Karlajlovih „protivurečnosti” ili složenosti, treba dodati i posebnu crtu koja svedoči da taj veliki ustanik protiv modernog duha svog vremena nije bio potpuno imun na moderne slabosti. Ime najuočljivije slabosti je egoizam. Taj egoizam dirljivo otkriva i Karlajlova korespondencija sa Geteom, započeta aprila 1827. godine. U pitanju je možda najslavniji i najupečatljiviji primer nesvesnog nerazumevanja sagovornika: Gete u Karlajlu vidi snažan mladalački duh, idealan humus za osemenjavanje geteovskim idejama; sa druge strane kanala Lamanš, Karlajl uopšte ne shvata Geteovu nameru, videći u Geteu samo neku vrstu slavnijeg dvojnika, uvećanog ogledala sopstva.
Taj egoizam je Karlajla prirodno upućivao ka Šopenhauerovoj doktrini „sveta kao volje i predstave”, te ka ekstremnim ali i banalizovanim perspektivama postkantovskog, apsolutnog, idealizma i odgovarajućeg, gnoseološkog, „aktivizma”. Stoga i u raspravi O herojima Karlajl ne krije svoj spoznajni voluntarizam: on tu često otvoreno priznaje da stvari i pojave, ličnosti i pokrete vidi samo onako kako želi da vidi, najčešće po imperativu svog čulnog estetizma, od „obožavanja” do idiosinkrazija.
Dobar primer Karlajlovih modernih slabosti osvedočava činjenica da je, uprkos svog otpora modernoj kulturi i civilizaciji, usvojio osnovnu ideju — snagu moderniteta, teoriju istorijske evolucije čoveka i društva. Posebno obeležje rasprave O herojima je usiljeno nastojanje da se u nizu izabranika uoči i potvrdi evolucioni poredak i smisao. Stoga Karlajl, saobrazno usvojenom evolucionizmu, konsekventno zaključuje da su poslednji veliki ljudi istovremeno i najveći. Međutim, ako je istorijski proces zaista evolutivan i progresivan, kako objasniti bedu modernog doba koju uočava Karlajl? Kako, pod svetlom usvojene evolucionističke dogme, objasniti neočekivano protivurečje Karlajla, izraženo priznanjem da je „obožavanje heroja” — „najutešniji fakt koji se vidi u današnjem svetu”? Čitav Karlajlov evolucionistički poredak heroja se ruši pukim priznanjem da je na kraju tog istorijskog procesa kult heroja — „poslednja preostala nada”, poput one sa dna Pandorine kutije.
Neophodno je dodati jednu uzgrednu ali značajnu napomenu da je kult heroja — pod svetlom katedri indoevropskih istraživanja — zapravo poslednji i dramatični oblik tradicije u krizi, opasnosti ili u sumraku. Izazovima i pretnjama haosa ili anarhije tradicija tada odgovara mobilizacijom heroja, koji su najpodobniji za borbu protiv „neprijatelja” jer poseduju sličnu, stihijsku i nenormalnu, prirodu ili forma mentis. Karlajl upotrebljava imenicu „heroj” u modernom sekularizovanom značenju koje čak proširuje do razmera sinonima jedne opštije kvalifikacije: „veliki čovek”. Ipak, kada govori o značenju i značaju kulta heroja u modernom dobu, on zapravo nesvesno evocira drevno indoevropsko značenje, specifičnu ulogu heroja u kritičnim momentima tradicije vrednosti: „I meni samome u našim danima čini se da vidim u toj nerazorivosti obožavanja heroja večiti dijamant, ispod koga ne može pasti splet revolucionarnih stvari. Zamršeni splet stvari, koji se ruši, raspada i prska svuda oko nas u ovim revolucionarnim vremenima, može pasti dotle, ali dalje ne. To je večiti kamen temeljac, od kojega oni opet mogu početi da se dižu... to je za mene živa stena, pored svih mogućih slomova.”
Za „Ordre pour le mérite”
Na kraju našeg portreta Karlajla neophodno je istaći da strasni iracionalizam njegovog pogleda na svet ima i širu, ekstra-individualnu osnovu, jer je u pitanju specifični izraz rebelske tradicije jedne kvantitativno zanemarive manjine u istoriji kulture Velike Britanije. Reč je o tradiciji otpora preovlađujućim tendencijama u kulturi Velike Britanije, tipičnim za dominaciju trećeg staleža: od utilitarizma do pozitivizma i neo-pozitivizma. Premda beznadežno manjinska, ta je tradicija — od metafizičkih pesnika, preko Karlajla, Raskina i Morisa, do Paunda i njegovog kruga — pružila najznačajnije doprinose evropskoj kulturi. I nije slučajno da se, nasuprot anglosaksonskom izolacionizmu, upravo iz te tradicije uzdižu mostovi evropskog prepoznavanja.
Česti dramatični tonovi tih evropskih prepoznavanja posredno odražavaju ili izražavaju veliku istorijsku tragediju prekida kulturnih spona između kontinenta i ostrva, izazvanu lakomislenim ili maloumnim egoizmom Henrija VIII. Tako otrgnuta od evropske matice i njenih kulturnih podsticaja, kultura Britanskih ostrva bila je osuđena na sterilnost i podvrgavanje dominaciji najprostačkije, jer potpuno suverene, forma mentisburžoazije. Izloženu istorijsku činjenicu je neophodno imati u vidu da bi se potpunije osvetlila priroda Karlajlovog anti-racionalizma i otpora modernom svetu. Ista svetlost potpunije objašnjava i smisao njegovog evropeizma te germanofilstva. Karlajl je bio i ostao najveći i najdelotvorniji ambasador savremene nemačke kulture, prevodeći i tumačeći njena najznačajnija dela, od Šilera i Getea, do Hofmana, Žana Pola Rihtera i Novalisa. I ta nezvanična ambasadorska uloga je samo isticala i produbljivala razmere njegove duhovne izolacije koju je svesno prihvatao kao prirodno stanje: prezrivo je odbio plemićku titulu iz ruku Dizraelija a radosno je prihvatio od Bizmarka najveće prusko odlikovanje, Ordre pour le mérite.
Ali bez te i takve izolacije, koja je implicirala i duševne, intelektualne te spoznajne distance spram trijumfa moderne civilizacije na ostrvima — ne bi bilo ni Karlajlovog dela te njegovih vrednosti koje istrajno pokreću misli i snove generacija Evropljana. Karlajlova strasna i emotivna kritika modernog sveta je prirodna nadopuna one mudračke i spekulativne kritike koju je ispisivao Žozef de Mestr u svojoj petrogradskoj izolaciji i emigraciji. Zahvaljujući i takvim postranjenjima, oni su umeli da očima duše ili uma prozru opšte euforije modernih pokreta „u bolju budućnost” i nazru ambise u kojima se mi danas nalazimo. U dugoj agoniji jednog ciklusa iluzija i obmana.
Da je živ, Karlajl bi danas izvesno usvojio Hajdegerovo učenje da spas iz kulturne dekadencije i degradacije naroda počiva u pokretu „drugog počinjanja”, iz pozicije „prvobitnije od prvobitnosti”, odnosno iz uporišta obnove koje je bliže inteligibilnom formativnom i informativnom principu nego sve njegove poznate istorijske manifestacije. Karlajlovo delo nam pruža i indikacije gde bi on potražio uporište „drugog počinjanja”: red heroja počinje Odinom i skandinavskom mitologijom. Uostalom, poslednje Karlajlovo delo, napisano nakon dugih godina ćutanja, posvećeno je istoriji drevnih skandinavskih suverena: The Early King of Norway.
(Ovaj ogled objavljen je kao pogovor drugom srpskom izdanju knjige O herojima Tomasa Karlajla, prevod Božidar Knežević, „Hitrost” , Beograd, 1988; prvo izdanje Srpska književna zadruga, Beograd, 1903)
MG75 (L)