ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku
Author: Đura Daničić
Publisher: U Zagrebu : Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1877
Knjiga izdata za života Đure Daničića
detaljnom pretragom , utvrđeno da je knjiga I izdanje i jedini primerak, odnosno da nema reprint ili fototipskih izdanja iste.
Na žalost kniga je do 240-te strane sa originalnom prednjom koricom.
Listovi kompakti odlične očuvanosti ( odvojila se korica i prva dva lista )


Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta.

Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć.

Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja.

Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku.

Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine

Biografija Đure Daničića
Bookmark and Share
12.01.2016. Vladimir Ciplic

Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta.

Biografija Đure Daničića
Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć.

Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja.

Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku.

Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine.

Smatra se da je jedan od nosilaca ideje za postojanje jedinstvenog, srpskohrvatskog jezika upravo Daničić, koji važi za utemeljivača ovog jezika. Pokušao je i da na osnovu ideja koje je Vuk sproveo u reformi srpske ćirilice izvrši reformu latinice Ljudevita Gaja, ali je u tome samo delimično uspeo.

Takođe, čuveni Bečki književni dogovor koji je trebalo da reši mnoge sporove između srpskih i hrvatskih lingvista i pisaca je, pored ostalih potpisao i Đuro Daničić, te se iz tog razloga često navodi da je upravo on utemeljivač srpskohrvatskog jezika.

U drugoj polovini 19. veka, Daničić je radio i u beogradskoj Narodnoj biblioteci Srbije, a bio je i sekretar pri Društvu srpske slovesnosti, te profesor Velike škole u Beogradu. Kasnije je bio sekretar zagrebačke Jugoslovenske akademije.

Iako je umro u Zagrebu, dok je dovršavao rad na “Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika”, Đuro Daničić je sahranjen u Beogradu 1882. godine.

Mnoga dela je uspeo da otrgne od zaborava, tako da su do današnjih dana ostala očuvana i dela kao što su recimo “Nikoljsko jevanđenje”, bosanske redakcije koje je objavljeno 1864. godine, ali i “Žitija Svetog Simeona i Svetog Save od Domentijana”, objavljeno 1865. godine, te “Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”, objavljeno 1866. godine, kao i Teodosijevo “Žitije Svetog Save” iz 1860. godine i mnoga druga.

Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.


Ђуро Даничић
Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.

Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, развијена по научним издањима.

Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).