Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
ISBN: K226
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali coskic zadnje korice.

Cirilica!

Beograd
1922
Biblioteka Misao

Retko u ponudi

Prvo izdanje


Sadržaj
Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić.
Vampir-voda.
1. Jadi mlade Sandaćije.
To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car.
3. To isto ali malo drukčije.
To isto još malo drukčije.
Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`.
Đura Jakšić. Izazivanje Prirode.
Laza Kostić. Jovan Krstitelj.
Bora Stanković. Tonkina žudba.
Jovan Dučić. Milesa, careva inočica.
Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča).
Sima Pandurović. Metafizika.
D. Filipović. Arsenije Eljad.
V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. –
Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek.
Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života).
Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`).
Danica Marković. Na krilu kosmosa.
Miloš Crnjanski. Notes o Beliću.
Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena.
Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke.
Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji.
Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. –
Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena).
Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira
Miloš Crnjanski. Veze
Pesma g. Krkleca.
Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. -
Pesma g. L. B. Šimića.
Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni`
Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu.
Vladimir Nazor. Balša XXVI.
Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. -
Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.–
Iz kineske lirike
Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski.
Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski.
Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski.
Svetislav Stefanović. Užim vidicima.
Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana.
Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike
Todor Manojlović. Lago Maggiore.
Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija.
sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu.
Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije.
Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku.
Srpsko-hrvatsko pitanje.
Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati).
Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma).
Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni.
Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`.
M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja.
Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova.
Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet.
Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta.
V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata).
Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. –
M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama).
Sibe Miličić. Filigran.
Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu.
D. J. Filipović. Fočo i Fočić.
Nacionalni repertoar.
Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću.
Dokumenti.
Miloje Milojević. Umetničkom odelenju.
H. Molba Narodnoj skupštini.
Paško Vučetić. Moja obznana.
Telegrami `Avale`.
Pomenik za 1922. godinu.
Maturska pitanja.
Oglasi

Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla.

Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“.

Balkanski i Prvi svetski rat
Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2]

Diplomata i novinar

Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić
Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3]

Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić).

Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6]

Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10]

Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14]

U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17]

Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22]

Ekspresionista
Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović.

Drugi svetski rat
Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23]

Osnivač Moderne i lucidni prevodilac
Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti.

Posleratna aktivnost

Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju
Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela.

Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića.

Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su:

„Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913),
„Misli“ (1913),
„Varoš zlih volšebnika“ (1920),
„Gromobran svemira“ (1921),
„Čuvari sveta“ (1926),
„Ikarov let“ (1937),
„Ratni drugovi“ (1939),
„Evropska noć“ (1952),
„Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku
„Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963).
U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine.

U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh.

„Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte.

Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24]

Bibliografija
Mjeća - Beograd 1911,
Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913,
Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120,
Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920.
Gromobran svemira - Beograd 1921,
Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922,
Čuvari sveta - Beograd 1926,
Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927,
Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935,
Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938,
Momčilo Nastasijević - Beograd 1938,
Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938,
Živi okviri - Beograd 1938,
Ratni drugovi - Beograd 1939,
Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945,
Evropska noć - Beograd 1952,
Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952,
Nadgramatika - Beograd 1963,
Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963
Zanimljivosti
Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista...

U Šapcu postoji trg posvećen njemu.

Srpska knjizevna avangarda gojko tesic