ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Filozofija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

MILIVOJE MILENKOVIĆ
EUTANAZIJA - ili ubijanje iz milosrđa
Izdavač - Slavija, Skoplje
Godina - 1940
96 stranica
21 cm
Povez - Broširan
Stanje - Kao na slici, korice s nekoliko mrlja, unutra očuvano

SADRŽAJ:
Predgovor
Uvod
Smelost jednog lekara
Etička razmatranja
Istorijske činjenice
Naši stari običaji
Znaci bolesnog doba
Teatralni eksperimenti
`Sveti plamen`
Etika žene-majke
Borba za eutanaziju
Moralan pad za čoveka
Zaključak o prvom delu
Biološka i socijalna razmatranja
Patološki uzroci
Socijalni faktori
Ekonomski faktori
Pogovor


`Problem koji pokušavamo da tretiramo i rešimo u ovoj studiji svakako pretstavlja nešto novo i izuzetno za naše prilike i našu sredinu. Ovo utoliko pre, što sam problem nije nikada tretiran od strane naših medicinskih niti pravnih foruma, iz prostog razloga što im sami događaji nisu nametali njegovo odgonetanje, još manje zakonsko sankcionisanje. Ali, ako trenutno, i na prvi pogled, danas, ovo pitanje izgleda neumesno i prevremeno postavljeno, možda koliko sutra ono će se istaviti u svoj svojoj težini i osnovanosti.

Ubijanje iz milosrđa neizlečivih bolesnika ili Eušanazija (grčka reč), kao društvena pojava, datira još iz najstarijih vremena, kada je i sama medicina bila još izraz najprimitivnijih shvatanja, kada se oprouzrokovačima bolesti uopšte nije ništa znalo, i kada su metodi lečenja bazirali na čarolijama i sujeverju bez ikakve naučne podloge. Ali, i u to primitivno doba, postojao je jedan uvažen i od svih lekara usvojen princip: ublažutu bolove i smanjumu muke bolesnika na sve moguće načine. „Sedare dolorem opus divinum est.”

Tog principa se nije odrekla ni savremena medicina, ni njeni pretstavnici, lekari. U osnovi svakog lečenja, i u nas, kod svakog lekara, postoji svesrdno i naročito staranje da se svakom bolesniku, u toku bolesti, sve do ozdravljenja ili smrti, bolovi i muke svedu na najmanju meru ako ne i sasvim otklone. Često se događa da je bolest tako teška i neizlečive prirode, da lekaru i ne ostaje ništa drugo no da se bori samo protivu bolova i patnje samoga bolesnika, bez ikakve nade na poboljšanje same bolesti i na ozdravljenje. U takvim slučajevima lekar je prinuđen da se služi takvim sretstvima i dozama koje dovode bolesnika do otupelosti svakog osećanja i do potpune obamrlosti celog nervnog sistema pa i samog organizma. Čim iz tog stanja obamrlosti i polusna bolesnik izađe on ponovo zapada u još teže muke i bolove. Itako naizmenično sve dotele dok ga bolest ne savlada i sama smrt ne okonča jedno stanje koje je, u suštini, bilo nepodnošljivo za bolesnika, lekara celu okolinu.

Međutim, sve do danas, lekari nisu imali nikada dovolьno hrabrosti da u ime nauke podignu svoj glas protivu jednog nezavidnog i nesocijalnog stava i shvatanja, koji okružavaju neizlečive i unapred na smrt osuđene bolesnike, a koji stav nanosi bolesniku užasne i nepodnošljive muke, porodici ogromnemne moralne i materijalne žrtve n patnje, a dru

štvu i državi neprocenjivu i svestranu
tetu.
i dok su se lekari držali pasivno
i rezervisano prema tom ogromnom i važnom problemu, iz raznih pobuda, desilo se ono što se uvek dešava u takvim prilikama, da pojedinci, laici, članovi porodice pojedinih takvih neizlečivih bolesnika, prejudicirajući odluku medicinskih i pravnih foruma, pokušaju da reše taj problem na svoj način, na svoju ruku, onako kako su im sami događaji diktovali. Oni su, u očajanju, ubijali sami svoje neizlečive bolesnike, iz čistog milosrđa, jer nisu bili više u stanju da gledaju kako se užasno muče, a bez ikakve nade na odzravljenje.

Poslednjih godina ovo ubijanje iz milosrđa počelo se naglo širiti u celom svetu pa i kod nas. Ali ako su kod nas ovakvi slučajevi bili sporadični i vrlo retki, ne bi se to isto moglo reći i za druge zemlje. U Americi i Engleskoj, naročito pre desetinu godina, nastupila je čitava epidemija ovakvih slučajeva, tako da je pravosuđe imalo pune ruke posla; sami dogođaji su mesecima punili stupce štampe i bili predmet na raznovrsnijih diskusija i komentara između pravnih i medicinskih krugova. I tako se ovaj problem, zapostavljen od lekara, nametnuo samim lekarima posredtstvom laičke publike, koja ih je naterala da o svemu razmišljaju i primorala da o njemu donesu svoj sud.

Ali ono što je vrlo interesantno i karakteristično, i što je unelo izvesnu veliku dozu amoralnosti, to je činjenica što su se, u toj kolektivnoj psihozi ubijanja iz milosrđa, pojavile i mnoge majke u ulozi ubice, ubijajući na razne načine, i iz raznih pobuda, svoju decu, sinove ili kćeri, sasvim malu i Mladu decu, pa čak i odrasle.

U prvo vreme, dok su se u dnevnim listovima pojavljivale vesti kako je sin ubio neizlečivog oca ili otac sina, brat neizlečivu sestru ili sestra brata, muž neizlečivu ženu ili žena muža, ili su u tome ubistvu učestvovali najbliži rođaci, uzbuđenje raznih društvenih slojeva manifestvovalo se na razne načine, slabije ili jače, sa revoltom ili odobravanjem, prema težini slučaja i okolnostima pod kojima se ubijanje iz milosrđa vršilo. Ali kada su se na scenu počele javljati žene-majke, i kada su one preuzele na sebe ulogu ubice, društvo je osetilo da se događa nešto teško, nešto izuzetno, nešto abnormalno. Reakcija protivu takvih slučajeva bila je daleko veća i teža. Kako su se ovakvi slučajevi odigrali u Americi i Engleskoj uveli` kom broju, a oni su izazvali veliko uzbuđenje i u Francuskoj, Nemačkoj i Čehoslovačkoj, gde su isto tako zabeležen slučajevi matera ubica, to su lekari pravnici morali da preduzmu izvesne u cilju regulisanja, zakonskim putem ovoga pitanja koje im se istavilo svom svojom težinom.

Ne ulazeći dublje u sam problem, u ovom kratkom predgovoru, želim da podvučem samo taj fakat, da mi lekari, u našoj zemlji, ne smemo više da gledamo površno i rezervisano na ovo pitanje, čekajući da nas događaji preteknu, već da pokušamo da ga rešimo na jedan celishodan i realan način, koji ne bi bio u suprotnosti ni sa samom naukom koja sa ubistvom nema nikakve veze, ni sa samom etikom koja je bila protivnik svakog ubijanja pa čak i protiv ubijanja iz milosrđa.

Najzad, mi moramo pratiti događaje i evoluciju samoga života i društva uopšte. Moramo se koristiti tuđim iskustvom i saznanjem; moramo odbaciti sve predrasude i zablude prošlosti; moramo uzeti sve socijalne i naučne faktore u obzir da bismo služili naučnoj istini, i time bili korisni, u najvećoj meri, pojedincu, porodici, društvu i državi.

Ma kako bili nepokolebljivi u shvatanju da je svrha nauke borba za život i za njegovo što duže trajanje, upravo borba i protivu smrši, ne smemo ni jednog trenutka da zaboravimo, baš uime te nauke i naučne istine, da ima bolesti i bolesnika čiji je život teži i gori i od same smrti. U sukobu između metafizike i biologije mi se moramo opredeliti za ovu poslednju. Jer metafizika pretstavlja prošlost a biologija budućnost, večanstva. Ako je borba za život osnovna dužnost lekara, prekraćivanje užasnih nepodnošljivih muka neizlečivih bolesnika, gaщenjem nepodnošljivog života Pomoću bezbolne smrši, jeste mnogo teža, humanija i glemenitija dužnost koju nam nameću događaji i doba u kome živimo.`
MG16