ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Jezik: Nemački
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Autor: Strani

Berin 1936.
tvrde korice 388 str
staronemački-gotika
odlično očuvana

Вицтор вон Сцхеффел
Еккехард

Рођен је у Карлсрухеу. Његов отац, мајор у пензији у баденској војсци, био је грађевински инжењер и члан комисије за регулисање тока Рајне; његова мајка, рођена Јосепхине Кредерер, ћерка просперитетног трговца у Оберндорфу на Некару, била је жена великих интелектуалних моћи и романтичног расположења. Млади Шефел школовао се у лицеју у Карлсрухеу, а потом (1843-1847) на универзитетима у Минхену, Хајделбергу и Берлину.

Након положеног државног испита за пријем у правосудну службу, дипломирао је доктора правних наука и четири године (1848-1852) био је на службеној дужности у граду Сацкинген. Овде је написао своју песму Дер Тромпетер вон Сацкинген (Саецкинген трубач) (1853), романтичну и шаљиву причу која је одмах стекла изванредну популарност. Досегао је више од 250 издања, а Виктор Несслер направио је оперу 1884. године. Сцхеффел је следећи пут кренуо у Италију.

Враћајући се кући 1853. године, родитеље је више него икад забринуо да настави правну каријеру. Али 1854. године, оштећен вид га је онеспособио; напустио је владину службу и настанио се у Хајделбергу, с намером да се припреми за радно место у наставном особљу универзитета. Његове студије су, међутим, биле прекинуте очном болешћу, и у потрази за здрављем отишао је у Швајцарску и настанио се на Боденском језеру, и разрадио план своје познате историјске романсе Еккехард (1857); (Енг.транс. Написала Софие Делффс, Леипзиг, 1872).


Спомен на вон Сцхеффела у замку Хеиделберг Сцхлоссгартен (Хортус Палатинус).
Прве идеје за ово дело добио је од Монумента Германиае Хисторица. Једва да је био мање популаран од Тромпетера вон Сацкингена. 1901. достигла је 179. издање. Шефл се следећи пут вратио у Хајделберг и објавио Гаудеамус, Лиедер аус дем Енгерен унд даље (1868), збирку радосних и шаљивих песама, чија је тема преузета делом из немачких легенди, а делом из историјских тема. У овим песмама аутор показује лаганог ученика, пријатеља вина и песме; а њихов успех је непримерен у немачкој књижевности и подстакао је бројне имитаторе. Један од примера је Им сцхварз Валфисцх зу Аскалон, текстови одражавају одобравање вакцалског хаоса студентског живота. Пјесма описује `стари асирски` напитак за пиће са неким референцама на Цлассицс. Велики рачун испоручује се у клинастом облику на шест камена опеке. Међутим, рингишпил мора да призна да је новац оставио већ у гостионици Ниневес `Ламб и бива избачен. У типичном Схеффеловом маниру, садржи анахрону мешавину различитих времена и доба, пародистичке представе о тренутној науци, [1] као нпр. Историјска критика. Постоје разни додатни стихови, укључујући политичку пародију и стихове који се ругају различитим врстама братства или чак један праведан и само један за математику. [2] Песма је коришћена као назив за традиционалне студентске гостионице, нпр. у Хајделбергу. Сцхеффел је, међутим, имао и неке меланхоличне појмове, као што су неуспешна немачка револуција 1848. године и његово лично разочарање зарекавши се за љубав свог живота, Емма Хеим, 1851. такође га је разочарала. Такође се користио природним наукама да би се ругао политичком окружењу, пошто се Хегелу ругао са песмом о Гуану или се позивао на ток времена у песми Ихтиосаур. Индиректно, Схеффел је сковао израз бидермајер за пре 1848. године, јер су две Сцхеффелове песме Биедерманнс Абендгемутлицхкеит и Буммелмаиерс Клаге, засноване на поезији учитеља и песника Самуела Фриедрицха Саутера, објављене 1848. године, коришћене у каснијим сатирама о реакционарном малограђанину.

Две године (1857–1859) Схеффел је био чувар библиотеке принца Егона вон Фурстенберга у Донауесцхингену, али одустајући од свог именовања 1850. године, посетио је Јосепх вон Лаßберг, у Меерсбургу на Боденском језеру, остао неко време код великог војвода Карло Александар од Саке-Веимар-а у Вартбургу у Тирингији, потом се, настанивши се у Карлсрухеу, оженио 1864. године са Царолине вон Малзен и 1872. године повукао се у своју вилу Сеехалде код Радолфзела на доњем језеру Констанца. Поводом свог јубилеја (1876), који се славио у целој Немачкој, велики војвода Баден му је доделио патент наследног племства. Преминуо је у Карлсрухеу 9. априла 1886.