Jezik: Ostalo
Tematika: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Autor: Strani

-Jose Ortega Y Gasset: O ljubavi/O tehnici
-Naklada `Dubrava`, Zagreb, 1944
-Tvrdi povez, 14x20 cm, 270 stranica, fotografija autora na nalepljenom listiću dimenzija 7x10 cm
-U odličnom stanju (čvrst povez, bez podvlačenja...), minimalno oštećenje u desnom gornjem uglu prednje korice (vidi se na prvoj fotografiji).
-Praktično se radi o dve knjige u jednoj: `O ljubavi` (koju je objavila sarajevska Svjetlost 1989. i Mono & Mañana, 2006. godine te `Razmišljanja o tehnici`, Gradac-biblioteka Alef 1996 i 2014. godine.

Filozof ljubavi, Danas, 2007.
Ljubav je onaj čarobni pokretač, darovan čoveku da bi prevazišao sebe i posegnuo ka nekom drugom, kaže na jednom mestu svoje studije „O ljubavi“ Hoze Ortega i Gaset 1883-1955). „Ljubav, pre negoli na elementarnu snagu, podseća na neki književni rod, podseća on pojašnjavajući, odmah zatim, da tim poređenjem želi da nagovesti da je ljubav kod čoveka, zapravo kreacija, koja ima svoj ratio, svoju „unitarnu suštinu“.
Knjiga „O Ljubavi“ Hoze Ortege i Gaseta koju je objavila beogradska izdavačka kuća Mono i Manjana u prevodu Silvije Monros-Stojaković, zbornik je mnogobrojnih ogleda na temu „razuđene pripovesti koje se zbivaju između muškarca i žene“, koje je Gaset sabrao i objavio u celini 1939. godine u Buenos Ajresu.
Gasetov pristup ljubavi je sintetički: on je posmatra, najpre u istorijskom kontekstu razvoja filozofskih misli o ljubavi, erotici, mržnji, od antike do novog doba (konstatujući da je, otprilike od vremena prosvetiteljstva do početka dvadesetog veka, filozofija bila lišena te vrste učenja), a potom, analizira poimanje i odnos prema ljubavi kod pojedinih književnih stvaralaca – Dantea, ili Stendala, „ljubavnika ljubavi“, stvaraoca čiji je život bio prepun lažnih ljubavi – zatim u poeziji Ane od Noaja, a bavio se i Napoleonovim strastima, Geteovim zabludama, i mnogo čime drugim.
Možda je, ipak, najuzbudljiviji deo Orteginih razmišljanja vezan za najrazličitije fenomene same ljubavi, analizu njenih bezbrojnih nijansi, u zavisnosti od istančanosti njenih „protagonista“. Na primeru Stendala, Ortega razmatra , recimo, pitanja vizionarske ljubavi, ljubavi koja se rađa „iznenada i zauvek“, savršenu ljubav, opsednutost, zaljubljivanje, ekstazu i hipnozu…
Posebnu pažnju ovog mislioca privlače i psihološke karakteristike polova, zatim tipologija određenih tipova muškaraca i žena, u kojima se naročito osvrće na njemu najbliskije pripadnice lepšeg pola – argentinske žene ili kreolke. Kritičari su odavno primetili da bi ovoj studiji mnogo prikladniji bio naziv „Prilog kulturi ljubavi“.
Hoze Ortega i Gaset harizmatična je figura španske i evropske filozofije u prvoj polovini prošlog veka. Bio je predvodnik republikanske intelektualne elite u Španiji, okupivši oko sebe mnoge, pa i Pikasa, ali je posle kraćeg perioda političkog angažmana, nakon pobede Franka napustio Španiju i živeo i predavao na univerzitetima Francuske, Holandije, Argentine, Portugala i SAD. Godine 1948. dozvoljen mu je povratak u Španiju, ali ne i na univerzitet i katedru koju je osnovao.

O Razmišljanju o tehnici, Branko Kukić, predgovor Alefovom izdanju:
Hose Ortega i Gaset (1883-1955) duhovno pripada `Generaciji 98` (Unamuno, Baroga, Maćado, Pimenes) koja je odlučno krenula da preporodi Španiju, pošto se gubitkom kraljevske i osvajačke slave našla na ivici Evrope. Evropejac po kulturi, Ortega je upozoravao na španski provincijalizam tvrdeći `Više me se tiče Evropa nego Španija, a Španija samo ako duhovno doupunjava Evropu`. Želeo je time da kaže da zbog opsednutosti prošlošću, zanesenosti bivšom slavom, utonulosti u misticizam, zaokupljenosti pitanjem dobra, zla i duše (što je u jednom mladalačkom pismu zameriou i Unamunu), zbog teritorijalnog i socijalnog partikularzma Španija neće moći da krene ukorak sa savremenim svetom. Ovakov je mišljenje (izlođeno u knjigama El Espectador i Espana invertabrada - Gledalac i Beskičmena Španija) bilo protivrečno ustaljenom mišljenju Španaca o Španiji, ono je zatalasalo slepo zadovoljstvo prošlošću i pokrenulo sumnju u stvarnost Španije. Zalažući se za radikalni duhovni, društveni i kulturni obrt (`Nećemo da se borimo, hoćemo prosto da pobeđujemo`, prekorevao je Špance), Ortega je insistirao na duhovnom elitizmu (koji je tada bio, a i danas je pogrešno shvaćen) što je podrazumevalo da novo i jako društvo jedino može da izgradi moralno i intelektualno odabrana manjina, čije će ideje, dela i vrline biti primer masi da oblikuje svoje ponašanje. U svom najpoznatijem delu La rebelio de las masas (Pobuna masa) Ortega je čoveku-masi suprotstavio duhovnog aristokratu, analizirajući katastrofalno posledice `odusustva boljih`, tvrdeći da masa ne može da stvori ni organizovanu državu, ni umetnost, ni nauku - to je stvar pojedinaca - dok narod vrši samo elementarne funkcije.
U tom smislu, Ortega tvrdi da je jedino čovekovo izlaženje - izlaženje unutra, u sebe, ka suštastvenoj usredsređenosti, gde je carstvo ideja, a to mu olakšava tehnika. Ona mu omogućava da lakše preživi kako bi imao mogućnosti i vremena da se vrati sebi, kako bi potvrdio smisao ljudskog bivstvoanja. Čovek tehnikom menja prirodu, koja mu je tu potrebu sama nametnula, i time prestaje da bude zavisan od nje. Pomoću tehnike se okolina prilagođava pojedincu, a ne pojedinac okolini, čime se čovek potvrđuje kao najmoćnije biće u prirodi. Zbog toga Ortega kaže da `čovek bez tehnike, znači bez reakcije protiv svoje okoline, nije čovek`. Tehnika čoveku ne samo da olakšava život, ona stvara dobrostanje, stvara suvišnost u smislu obilja življenja koje mu je neophodno da ne bi podlegao teskobi sveta. Ali, tu es javlja osnovni problem u odnosu čoveka i tehnike, problem koji je danas aktuelniji nego ikad: tehnika počinje da obesmišljava život, pa čovek gubi želju za suštastvenim usredsređenjem, a jača potrebu za dobrostanjem, misli na delovanje a zaboravlja na `naše neiskvarene dubine`. Zbog toga je Ortegino upozorenje od pre šezdeset godina bilo proročko: `Tehnika kao neograničena sposobnost dovodi čoveka u zavisan položaj i čini mu život praznim, zato što postojati isključivo kao biće tehnike za čoveka prestavlja mogućnost da bude sve, pa prema tome da ne bude ništa određeno`.