ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

47960) OKUĆJE ili ZAŠTITA ZEMLJORADNIČKOG MINIMUMA , Jelenko Petrović , Beograd 1930 , (471 tač. 4a Građ. sud. postupka i odnosne odredbe poreskih, carinskih i monopolskih zakona)
Ustanova okućja ustanovljena je jednim ukazom kneza Miloša iz 1836. sa ciljem `da bi se predupredila bijednost i propasti mnogi familija, koje otuda proishode, što mnogi zadužuju se na sva svoja dvižima i nedvižima dobra, pa kad ne mogu ovog svog duga isplatiti, prodaju im se sva dobra na koje su dug učinili, i tako im žene i deca lišena svoga imjenija, sasvim propadaju...`, kako stoji na samome početku ovoga ukaza, i kasnije obnovljena 1861. a dopunjavana 1875. i 1898. sa važnošću na teritoriji Srbije i posle 1918. sa proširenjem njenog važenja od 1923. i na teritoriju Bosne i Hercegovine), uzimala je u zaštitu i obezbeđivala zemljoradnicima od prodaje za dugove izvestan minimum zemlje, koji je iznosio po pet dana oranja i kuću sa okućnicom veličine do jednoga dana oranja na svaku poresku glavu.

Uz ovo se zaštićuje i nužni minimum živog i mrtvog inventara koji je potreban za vođenje jednog seoskog gazdinstva. I minimum zemlje koji se zaštićuje okućjem bio je manji ako se radilo o pravima fiskusa za naplatu poreza ili za naplatu kazne i točkova po osudama za beščastna dela. Po propisima § 471 tač. 4a Građanskog sudskog postupka zemljoradnički minimum ne samo da nije mogao biti prodan na zahtev poverilaca za dugove koji su seljaci imali, nego ni sami seljaci nisu mogli prodati ništa od ovog; ustanovom okućja zaštićenog minimuma.

Oni su to mogli učiniti samo u tom slučaju ako bi pred nadležnim vlastima dokazali da više nisu zemljoradnici, dakle da se bave nekim od nezemljoradničkih zanimanja. Tako, prema mišljenju J. Petrovića, kada je neki zemljoradnik prinuđen i rešen da proda jedan deo minimuma koji je zaštićen okućjem, zakon mu to ne da, onda on (seljak koji se našao u takvoj situaciji, toliko teškoj da mora da proda i neki deo zemlje za koju se on uvek grčevito borio), nalazi po ovom autoru vrlo jednostavno i prosto rešenje: `On se pomuči i izvuče iz neprilike i imanje mu ostane.`

Kako se on to pomuči, po cenu kakvih žrtava i na koji način, i da li uopšte uspeva da se izvuče iz neprilika i teškoća ili pristupa izigravanju propisa i prodaji jednog dela imanja, autor ovde ne govori ništa o tome.

Kad je ipak neki zemljoradnik odlučio da pređe u grad i da se posveti nekom drugom zanimanju, na primer, zato to što mu je posed nedovoljan i ne može da se na njemu ishrani, pa zbog toga hoće da proda svoje imanje i da napusti selo, u tome se pred njim isprečava niz formalnih i pravnih teškoća u vezi sa propisima ustanove okućja, koje su, po istom autoru, `često nesavladive za jednog prosečnog seljaka`. Zato takav seljak, nastavlja autor, odbacuje svoju nameru da napusti selo, ili ovakvu nameru odlaže, pa tako najzad ostane ipak tu gde se zatekao. Ovaj uticaj okućja zadržava na selu i one zemljoradnike koji i nemaju puni minimum koji se zaštićuje okućjem, nego imaju samo koje parče zemlje i nešto stoke. I ovde doprinosi zadržavanju siromašnih seljaka na selu, po citiranom autoru, ta okolnost što naš seljak ima malo potreba pa tako, uz malo zarade, kao nadničar, pečalbar ili napoličar, uspeva da sastavi kraj s krajem.

Isti autor, govoreći o povlasticama ustanove okućja u odnosu na zemljoradnike koji si bave pečalbom, svrstava sve pečalbare u četiri kategorije: poljoprivredni radnici; pečalbari esnafskih zanata (ćeramidžije, crepari, ciglari, rudari itd.); pečaIbari esnafskih zanata (dunđeri, zidari, drvodelje, kamenoresсi, građevinski preduzimači, lončari itd.); američki pečalbari svih zanimanja.

Tretirajući opširno pojedine kategorije ovih pečalbara u pogledu zaštite njihovog imanja u vezi sa propisima okućja i u vezi sa primenom ovih propisa u praksi koja se iskristalisala kod sudova, on donosi zaključak da skoro svi ovi pečalbari, sa izuzetkom pojedinih majstora i preduzimača koji i dobro zarađuju i koji su se potpuno posvetili ovim zanimanjima i prekinuli vezu sa selom, uživaju privilegije koje im daje ustanova okućja u pogledu zaštite njihovog imanja od prodaje za dugove i t.sl. Ali u isto vreme ova ustanova veštački vezuje za selo znatan procenat ovih seljaka koji nemaju osnovnih ekonomskih uslova da i dalje ostanu na selu, a to su kao što vidimo u prvom redu, mnogobrojni pečalbari.

Kako izlazi iz prednjih izlaganja, J. Petrović smatra da je ustanove okućja sprečavala i u velikoj meri onemogućavala siromašne seljake i pečalbare da prelaze u gradove i u industrijske centre, i uopšte, da napuštaju selo.

Da li je zaista ova ustanova imala tako veliki uticaj na društveno-ekonomske prilike u Srbiji i to, kako do 1918. tako isto i posle? Da li su zaista ovi pravni propisi mogli da kroz čitave decenije, skoro kroz čitavu noviju istoriju Srbije spreče ili uveliko oteraju pojavu prelivanja osiromašenih i pauperiziranih slojeva seljaka u redove gradskog proletarijata, da li su mogli da spreče pojavu klasnog diferenciranja na selu?

Ako posmatramo ustanovu okućja od njenog osnivanja 1836. kada se ona prostirala na sve dužnike uopšte, bez razlike na njihovo zanimanje, a sa ciljem sprečavanja pojave `beskućništva i sirotinje` i od 1351. kada je ova zaštita sužena samo na zemljoradnike, pa nadalje, sa njenim kasnijim dopunama i sve do perioda između Prvog i Drugog svetskog rata, – vidimo da je, prema Petroviću, cilj ovih propisa bio da se spreči izvlaščenje i beskućništvo zemljoradnika kako se u zemlji ne bi stvorio proletarijat, koji bi bio opasan po javni poredak i budućnost naroda. `Pored toga ova ustanova imala je ne samo da spreči razvitak seoskog proletarijata, nego je imala i da spreči stvaranje velikih poseda. Isti autor tvrdi da je ustanova okućja bila kamen spoticanja `slobodnom prometu zemlje i bezmalo neotkloniva prepreka zakonu privrednog diferenciranja` i da je uopšte ova ustanova uglavnom postigla i ostarila ciljeve radi kojih je bila osnovana.
mek povez, format 16,5 x 24 cm , ćirilica,451 strana