pregleda

Bogdan Popović ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE


Cena:
1.200 din
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Sombor,
Sombor
Prodavac

milanpucar (13802)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 31121

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Bogdan Popović
ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE


PREDGOVOR.

I. Jedno obeležje ove `Antologije` prema većini drugih u tome je što je ona sastavljena, od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim. Bez obzira na ono što bi u novijoj srpskoj lirici bilo zanimljivo za književnog ili kulturnog istoričara, urednik je birao pesme po njihovoj lepoti. Ono što je karakteristično za neko doba ušlo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo toliko koliko je karakteristično. Urednik je imao nameru da da tačno ono što naslov njegove knjige obriče: — zbirku c v e ć a novije srpske lirike.

Urednik je, uz to, merilo po kome su pesme birane držao vrlo visoko, ne silazeći ispod jedne određene granice bez vrlo velike nevolje, a i tada samo za jednu malenu razliku. Ispod ove druge granice nije silazio nikada, ni iz kojeg razloga. Tako se objašnjava što neki pesnici boljega glasa nisu nikako ušli u ovu zbirku. U njoj čitalac neće naći nijedne pesme od Šapčanina, nijedne od Jovana Ilića, nijedne od Kaćanskog; od dve stotine trideset i pet pesama Aberdarovih ušla je u zbirku svega jedna od osam stihova; a od Milorada Mitrovića ušle su svega dve, i to s mukom. Obratno, u zbirku su ušli mladi ljudi bez glasa, kao Mirko Korolija i rano preminuli Dušan Simić (i ako svaki samo s po jednom pesmom). Tako od rodoljubivog pesništva, koje je u `omladinsko` doba cvetalo kao nikad ni pre ni posle toga, u zbirci ima jedva traga; dok su iz današnjega doba, u kome rodoljubivo pesništvo kao zasebna vrsta i ne postoji, u zbirku unesene nekolike prekrasne rodoljubive pesme Rakićeve i Ćurčinove.

Ovakvom postupanju nije potrebno naročitog opravdanja; jasno je po sebi da pri sastavljanju pesničke antologije estetička načela imaju bar isto toliko opravdanja koliko istorijska i druga koja. Ali urednik hoće u prilog svom načinu rada da navede jedan naročiti razlog, koji je njemu odavna drag. Po njegovu, nešto jeretičkom mišljenju, pesništvo — pesništvo u s t i h u i s l i k u — malo je čudan zanat, i izvesno, u svojoj celini, ceni se više no što zaslužuje. Ne misliti po stvarnim asociacijama misli, — reći `zrak`, pa hteti reći `svetlost`, i morati reći `mrak`, — pisati slogom u kome je tek svaki treći ili četvrti stih napisan zbog misli, a po dva tri na četiri zato da bi se `zaturio trag` i opravdao slik, — i pisati tako kroz dugi niz stihova, — i celoga svoga veka, — posao je zaista neobičan, i opravdan samo u jednom slučaju: onda kad je potpuno uspeo, — kad, ispavši sjajno za rukom, sve sitne `prevare` budu zaboravljene, i čitalac, savladan i pokoren poslednjim uspehom, nema vremena da zapazi koliko u dnu takvoga posla ima neprirodnoga i izveštačenoga. Kad međutim t a k o ispadne, onda je uživanje od savladane teškoće i stvarne lepote ritma i slika u toliko veće, i takvo pesništvo daje zadovoljstva ravna najvećim.

Ali, po gore rečenom mišljenju, tako biva samo u najređim slučajevima. Ne samo da je književnost preplavljena `osrednjim pesnicima`, — onima kojima `i ljudi, i bogovi, i knjižarski izlozi` odriču pravo na egzistenciju, — nego ni bogodani pesnici nisu uvek sebi ravni. Među njihovim pesmama, mnogo češće no što se misli i što čovek sme sebi priznati, ima takođe osrednjih pesama. Kao i Omir, svi oni imaju trenutke kada `dremaju`. Pravo reći, i nema dobrih pesnika, no samo dobrih pesama. Ne zaključuje se na dobrotu pesme po dobroti pesnika, no na dobrotu pesnika po lepoti pesama. `Dobri` pesnici se tako nazivaju samo `po metonimiji`, prema većem broju i većoj lepoti njihovih pesama. U svakom slučaju, estetika zna samo za dobre p e s m e. Pravi prijatelji pesništva, oni koji ga najviše vole i najbolje umeju da ocene, znaju kako je umorno, i skoro neprijatno, prvi put čitati nečiju zbirku pesama, onda kada je čovek još ne poznaje, kad još nije načinio svoj izbor, onaj koji mu pri drugom ili trećem čitanju dopušta da, preskačući slabije pesme, ide samo od najboljih najboljima.

Pred najstrožom kritikom, samo antologije mogu dati čitaocu dobro pesništvo. O n e daju one najsavršenije primerke o kojima je gore bila reč. Tek kada se takve antologije uporede sa običnim pesničkim zbirkama, videće se koliko i u zbirkama najboljih pesnika osrednje pesme smetaju boljima; i tek tada će se videti kakvo uživanje može biti čitati pesništvo, čitajući zbirku u kojoj su s v e pesme vrlo visokog reda, u kojoj posle jedne lepe pesme čovek ne mora da čita pet slabijih, da plati zadovoljstvo koje je od prve imao. Svaka je pesma lepa, svaka je `dragi kamen`, i čovek čita knjigu sa jednim neisplativim osećanjem sigurnosti, kojim se udvaja zadovoljstvo od stalnog, neuzmirenog boravljenja na visinama. Ako je slobodno navesti kao primer ovu `Antologiju` koju čitalac ima u rukama, urednik može za ovo dati potvrde iz svog vlastitog i najnovijeg iskustva. I ako je sve pesme koje su ušle u ovu `Antologiju` čitao po više puta, tako da su one za njega odavno izgubile draž novine; i ako ih je on sam birao i unosio u `Antologiju`, tako da mu je sadržaj `Antologije` i suviše poznat, — on je, čitajući još jednom gotovu knjigu u rukopisu, osetio to veliko uživanje o kome je gore reč, i nalazio je u čitanju zadovoljstva kao da su mu pesme bile nove, i kao da su bile lepše no dotada: — toliko su one u svom novom društvu bile dobile!

I z a t o je — pored drugih razloga — ova `Antologija` sastavljena po obzirima čisto estetičkim, a merilo za izbor pesama držano vrlo visoko.

II. Pod l i r s k o m pesmom urednik je razumevao pesmu u kojoj preovlađuje osećanje, ili ga u njoj dovoljno ima da je razlikuje od čisto opisnih, didaktičnih i pripovednih pesama, hladnijih, nižih u tonu. Prema tome, balade, satirične, humoristične, političke i prigodne pesme nisu ušle u zbirku. Tako su, da primera radi navedem nekoliko Zmajevih pesama, iz `Antologije` ispala njegova `Tri hajduka`; `Bildung`, `Vidov-danu`, `Jututunska narodna himna`, — `Nekim Cincarima`; — `Pesma Floriana Špicbergera`; — `Pesma jednog najlojalnijeg građanina`; — ode `Čuturi`, `Praznoj kesi`; — ona vrlo duhovita pesma `Ciganin hvali svoga konja`; — i druge. Sve te pesme, ma koliko da su zanimljive i, po drugom merilu, pesme lepe, kvarile bi čisti i visoki pesnički ton koji vlada u celoj ovoj `Antologiji`. Ne samo `Bildung` i `Jututunska himna`, no i pesme `Vidov-danu` i `Nekim Cincarima` odskakale bi neskladno; a oda `Čuturi`, ili `Ciganin`, prskali bi — neka mi se oprosti ovaj galicizam — kao `žabice` među ostalim pesmama. Prividni su izuzeci od gornje definicije pesme kao `Lem-Edim`, `Selim beg`, `Ribarčeta san`, `Otac i sin`, `Negdašnjem prijatelju`, `Spomen na Ruvarca`, i druge slične. Lako je videti da su `Lem-Edim` i `Selim beg`, u spoljašnjem obliku balade, lirske pesme pune najčistijeg lirskog osećanja; da je pesma `Ribarčeta san`, sa svojim jutarnjim raspoloženjem, svojom svežinom i veselošću, takođe preimućstveno lirski obojena; da je u pesmi `Otac i sin` osećanje pre neveselo i gorko no veselo i humoristično, i da boju pesmi daje sjajna ili viteška roba koja se prodaje na vašaru; da su, najzad, prigodne pesme `Negdašnjem prijatelju` i `Spomen na Ruvarca` daleko od običnih prigodnih pesama. S v e s u t e p e s m e p r o ž e t e — mekim, dubljim, pesničkim — osećanjem. (Vidi dole odeljak IV).

III. Pod n o v i j o m srpskom lirikom — `modernom`, kao što je stajalo u pozivu kojim je `Matica Hrvatska` urednika počastvovala — urednik je razumeo našu liriku od Branka Radičevića na ovamo. Taj period naše lirike čini jednu zaokrugljenu, organsku celinu, koju bi bilo uputno cepati na delove. Ostavljajući `stranputičare` na stranu, od Radičevića do današnjih dana lirika pokazuje izvanredno pravilan, upravo tipičan razvoj jedne originalne lirske cvasti. Branko Radičević, sa svojim prostim, `primitivnim` pesništvom, svojim polunarodnim poluumetničkim temama i dikcijom, počinje kolo, naslanjajuća se na narodno lirsko pesništvo. Takav je početak svakog originalnog lirskog pesništva u istoriji književnosti. Za njim se javljaju pesnici s dubljim osećanjem, jačim temperamentom, raznovrsnijim temama, i oblikom preimućstveno umetničkim (Jakšić i Jovanović). Za njihovim pesništvom dolazi pesništvo u kome počinje preovlađivati m a š t a, sa dikcijom preimućstveno živopisnom (Voislav Ilić). Za ovim dolazi pesništvo s najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, s dikcijom punom i razgranatom, pesništvo preimućstveno stilističko, pesništvo virtuozno (Dučić, Šantić, Rakić). Najzad pokolebanost, uznemirenost, ironija, sumnja, pesimizam (uz afirmaciju života), familiarnost, nešto anarhije, suviše otvorene lične ispovesti, u stilu nepravilnom i mutnom, često spletenom, u obliku razlabavljenom: `secesija` i dekadentizam, ali sa klicama obnove u sebi. To je, velikim delom, dolazak primitiva u kulturnu sredinu i među visoko kulturne tekovine. — n e o v a r v a r s t v o.

Ista neprekidnost i pravilnost razvoja i u drugim pojedinostima. Stih Radičevićev, strogo pravilan, najčešće kratak, bez `opkoračenja` ili `prenosa`,* još blizak muzičkim i plesačkim ritmima narodnim, razvija se postepeno u široki, besednički stih dvanaesterac, — stih ljudi koji su naučili besediti obilato i razgranato. Uz to se javljaju `prenosi`; iz polustiha u polustih, iz stiha u stih, iz kitice u kiticu. Među pravilne stihove počinju se mešati stihovi nepravilni, često p r o t i v n o g a roda u istoj pesmi; dok najzad ti prenosi i to mešanje raznorodnih stihova ne postanu pravilo. Tako se i slik iz svojih primitivnih, ponekad samo asonujućih oblika razvio u pun, redak, zvučni slik naših poslednjih pesnika. Ovaj od svoje strane počinje kolebati se i labaviti. — Tako se, najzad, i niz stranih uticaja takođe počinje i završuje u ovom periodu; prvo uticaj geografski ili etnografski najbližih književnosti, pesništva nemačkog i (nešto malo) mađarskog; zatim ruskog (V. Ilić); zatim francuskog (Dučić, Rakić); najzad engleskog (Sv. Stefanović).

Svima pojedinostima, dakle, ovaj period čini zasebnu organsku celinu, zaokrugljenu i potpunu, koju ne bi bilo korisno rasparčavati.

U ostalom, da je urednik pod `modernom srpskom lirikom` shvatio samo naše najnovije pesništvo, sa visokim merilom po kome su pesme birane, zbirka bi ispala suviše mala sveščica; bila bi, osim toga, siromašnija ne samo brojem, no i raznovrsnošću. U prilici u kojoj Srbi prvi put prikazuju svoje pesništvo svojim saplemenicima hrvatskim, bilo je naročito potrebno raditi po načelu: dati što veći broj što boljih predstavnika, Antologija `moderne`, najnovije lirike može se najzad takođe sastaviti; ali je prirodnije da dođe posle zbirke kao što je ova, a ne pre.

IV. `Merila` po kojima su pesme odabirane, to su ova tri: — p e s m a m o r a i m a t i e m o c i j e, m o r a b i t i j a s n a, — i m o r a b i t i c e l a l e p a. Ta merila — svak će lasno videti — ne obuhvataju sve osobine koje čine lepu pesmu, i koje pretpostavljam da su poznate; no su glavni uslovi postavljeni za ovu priliku. Doista, to su tri pravca u kojima najčešće greše d o b r i pesnici (o kojima je ovde jedino reč), — i naši i strani, ali naši više no strani.

Ko nije imao prilike da podrobnije ispituje sastojke utisaka koje dobijamo od pesništva, taj će teško verovati kako je srazmerno mali broj pesama koje zadovoljavaju te uslove. Prva je definicija umetničkog dela, da je e m o c i o n a l n o. Ono umetničko delo koje ne budi emociju nije umetničko delo; ono koje ne budi lepu emociju nije visoko umetničko delo. To isto vredi i o lirskoj pesmi, koja je, naravno, takođe umetničko delo. Pesma koja u nama ne uzbudi čisto, lepo osećanje, nije lepa lirska pesma. Ona može imati drugih dobrih osobina: misli, originalnosti, stila, snage; ali ako nije zagrejana osećanjem, ona neće biti lepa pesma najvišega reda, — ono visoko umetničko delo koje, pored savršene obrade, ima i f i n i k v a l i t e t e m o c i j e, f i n i k v a l i t e t o s e ć a j n o g a t o n a. U takvom slučaju malo će joj pomoći i najveća veština stila, i ne mogu je spasti ni retorska snaga ni istinske stilističke lepote, a kamo li stilističke ili versifikatorske virtuoznosti. Takve pesme ostaju uvek hladne ili napregnute, i mnoga manja i skromnija pesmica imaće više poezije, i z a u z i m a u i s t i n i v i š i r e d, no ti raskošni i složeni proizvodi pozne i hladne veštine. Hajneova pesmica: D u b i s t w i e e i n e B l u m e — jedna je od njegovih najkraćih, tehnički najslabijih, najgore slikovanih, izrazom najsiromašnijih, pa čak i najmanje eufoničnih pesama; ali je pri svoj toj svojoj `ubogosti` beskrajno lepa, plemenita tonom i osećanjem (i mišlju) iznad svake hvale, duboko osećajna, i u isto vreme atički diskretna ili uzdržana; — tako da, kad ne bi bilo naivno određivati takve `kanone`, ona bi se mogla nazvati tipičnim obrascem lirske pesme. O s e ć a nj e peva lirske pesme, one najlepše; ne mašta, ni veština. Da jedno popularno merilo kažem: kadgod pri glasnom čitanju pesme ne osetite da vam glas postaje mekši ili topliji, — ne izveštačeno razmažen, ili besednički podignut, n o m e k š i i t o p l i j i — pesma koju čitate nije prava lirska pesma. — Ovome treba još dodati da osećanje, pored lepote, treba da je dostiglo i izvestan viši stepen i n t e n z i v n o s t i, bez kojega, i kad je `lepa`, ostaje više prijatna, nego pravo lepa. ...

Beograd 1937
Primerak obeležen brojem 1034
Opremio i ukrasio Dušan Janković odštampana je ofsetom na specijalnoj hartiji
14,5x20 cm, tvrdi povez, 300 str

N.S.A

Knjige šaljem isključivo nakon uplate na moj račun u Intesa banci, na način koji odgovara kupcu, a u okviru mogućnosti koje sam naveo prilikom postavljanja.
Troškove poštarine snosi kupac.
Šaljem u inostranstvo, nakon uplate Western unionom.
Lično preuzimanje se odnosi na grad Sombor.



Predmet: 56233595
Bogdan Popović
ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE


PREDGOVOR.

I. Jedno obeležje ove `Antologije` prema većini drugih u tome je što je ona sastavljena, od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim. Bez obzira na ono što bi u novijoj srpskoj lirici bilo zanimljivo za književnog ili kulturnog istoričara, urednik je birao pesme po njihovoj lepoti. Ono što je karakteristično za neko doba ušlo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo toliko koliko je karakteristično. Urednik je imao nameru da da tačno ono što naslov njegove knjige obriče: — zbirku c v e ć a novije srpske lirike.

Urednik je, uz to, merilo po kome su pesme birane držao vrlo visoko, ne silazeći ispod jedne određene granice bez vrlo velike nevolje, a i tada samo za jednu malenu razliku. Ispod ove druge granice nije silazio nikada, ni iz kojeg razloga. Tako se objašnjava što neki pesnici boljega glasa nisu nikako ušli u ovu zbirku. U njoj čitalac neće naći nijedne pesme od Šapčanina, nijedne od Jovana Ilića, nijedne od Kaćanskog; od dve stotine trideset i pet pesama Aberdarovih ušla je u zbirku svega jedna od osam stihova; a od Milorada Mitrovića ušle su svega dve, i to s mukom. Obratno, u zbirku su ušli mladi ljudi bez glasa, kao Mirko Korolija i rano preminuli Dušan Simić (i ako svaki samo s po jednom pesmom). Tako od rodoljubivog pesništva, koje je u `omladinsko` doba cvetalo kao nikad ni pre ni posle toga, u zbirci ima jedva traga; dok su iz današnjega doba, u kome rodoljubivo pesništvo kao zasebna vrsta i ne postoji, u zbirku unesene nekolike prekrasne rodoljubive pesme Rakićeve i Ćurčinove.

Ovakvom postupanju nije potrebno naročitog opravdanja; jasno je po sebi da pri sastavljanju pesničke antologije estetička načela imaju bar isto toliko opravdanja koliko istorijska i druga koja. Ali urednik hoće u prilog svom načinu rada da navede jedan naročiti razlog, koji je njemu odavna drag. Po njegovu, nešto jeretičkom mišljenju, pesništvo — pesništvo u s t i h u i s l i k u — malo je čudan zanat, i izvesno, u svojoj celini, ceni se više no što zaslužuje. Ne misliti po stvarnim asociacijama misli, — reći `zrak`, pa hteti reći `svetlost`, i morati reći `mrak`, — pisati slogom u kome je tek svaki treći ili četvrti stih napisan zbog misli, a po dva tri na četiri zato da bi se `zaturio trag` i opravdao slik, — i pisati tako kroz dugi niz stihova, — i celoga svoga veka, — posao je zaista neobičan, i opravdan samo u jednom slučaju: onda kad je potpuno uspeo, — kad, ispavši sjajno za rukom, sve sitne `prevare` budu zaboravljene, i čitalac, savladan i pokoren poslednjim uspehom, nema vremena da zapazi koliko u dnu takvoga posla ima neprirodnoga i izveštačenoga. Kad međutim t a k o ispadne, onda je uživanje od savladane teškoće i stvarne lepote ritma i slika u toliko veće, i takvo pesništvo daje zadovoljstva ravna najvećim.

Ali, po gore rečenom mišljenju, tako biva samo u najređim slučajevima. Ne samo da je književnost preplavljena `osrednjim pesnicima`, — onima kojima `i ljudi, i bogovi, i knjižarski izlozi` odriču pravo na egzistenciju, — nego ni bogodani pesnici nisu uvek sebi ravni. Među njihovim pesmama, mnogo češće no što se misli i što čovek sme sebi priznati, ima takođe osrednjih pesama. Kao i Omir, svi oni imaju trenutke kada `dremaju`. Pravo reći, i nema dobrih pesnika, no samo dobrih pesama. Ne zaključuje se na dobrotu pesme po dobroti pesnika, no na dobrotu pesnika po lepoti pesama. `Dobri` pesnici se tako nazivaju samo `po metonimiji`, prema većem broju i većoj lepoti njihovih pesama. U svakom slučaju, estetika zna samo za dobre p e s m e. Pravi prijatelji pesništva, oni koji ga najviše vole i najbolje umeju da ocene, znaju kako je umorno, i skoro neprijatno, prvi put čitati nečiju zbirku pesama, onda kada je čovek još ne poznaje, kad još nije načinio svoj izbor, onaj koji mu pri drugom ili trećem čitanju dopušta da, preskačući slabije pesme, ide samo od najboljih najboljima.

Pred najstrožom kritikom, samo antologije mogu dati čitaocu dobro pesništvo. O n e daju one najsavršenije primerke o kojima je gore bila reč. Tek kada se takve antologije uporede sa običnim pesničkim zbirkama, videće se koliko i u zbirkama najboljih pesnika osrednje pesme smetaju boljima; i tek tada će se videti kakvo uživanje može biti čitati pesništvo, čitajući zbirku u kojoj su s v e pesme vrlo visokog reda, u kojoj posle jedne lepe pesme čovek ne mora da čita pet slabijih, da plati zadovoljstvo koje je od prve imao. Svaka je pesma lepa, svaka je `dragi kamen`, i čovek čita knjigu sa jednim neisplativim osećanjem sigurnosti, kojim se udvaja zadovoljstvo od stalnog, neuzmirenog boravljenja na visinama. Ako je slobodno navesti kao primer ovu `Antologiju` koju čitalac ima u rukama, urednik može za ovo dati potvrde iz svog vlastitog i najnovijeg iskustva. I ako je sve pesme koje su ušle u ovu `Antologiju` čitao po više puta, tako da su one za njega odavno izgubile draž novine; i ako ih je on sam birao i unosio u `Antologiju`, tako da mu je sadržaj `Antologije` i suviše poznat, — on je, čitajući još jednom gotovu knjigu u rukopisu, osetio to veliko uživanje o kome je gore reč, i nalazio je u čitanju zadovoljstva kao da su mu pesme bile nove, i kao da su bile lepše no dotada: — toliko su one u svom novom društvu bile dobile!

I z a t o je — pored drugih razloga — ova `Antologija` sastavljena po obzirima čisto estetičkim, a merilo za izbor pesama držano vrlo visoko.

II. Pod l i r s k o m pesmom urednik je razumevao pesmu u kojoj preovlađuje osećanje, ili ga u njoj dovoljno ima da je razlikuje od čisto opisnih, didaktičnih i pripovednih pesama, hladnijih, nižih u tonu. Prema tome, balade, satirične, humoristične, političke i prigodne pesme nisu ušle u zbirku. Tako su, da primera radi navedem nekoliko Zmajevih pesama, iz `Antologije` ispala njegova `Tri hajduka`; `Bildung`, `Vidov-danu`, `Jututunska narodna himna`, — `Nekim Cincarima`; — `Pesma Floriana Špicbergera`; — `Pesma jednog najlojalnijeg građanina`; — ode `Čuturi`, `Praznoj kesi`; — ona vrlo duhovita pesma `Ciganin hvali svoga konja`; — i druge. Sve te pesme, ma koliko da su zanimljive i, po drugom merilu, pesme lepe, kvarile bi čisti i visoki pesnički ton koji vlada u celoj ovoj `Antologiji`. Ne samo `Bildung` i `Jututunska himna`, no i pesme `Vidov-danu` i `Nekim Cincarima` odskakale bi neskladno; a oda `Čuturi`, ili `Ciganin`, prskali bi — neka mi se oprosti ovaj galicizam — kao `žabice` među ostalim pesmama. Prividni su izuzeci od gornje definicije pesme kao `Lem-Edim`, `Selim beg`, `Ribarčeta san`, `Otac i sin`, `Negdašnjem prijatelju`, `Spomen na Ruvarca`, i druge slične. Lako je videti da su `Lem-Edim` i `Selim beg`, u spoljašnjem obliku balade, lirske pesme pune najčistijeg lirskog osećanja; da je pesma `Ribarčeta san`, sa svojim jutarnjim raspoloženjem, svojom svežinom i veselošću, takođe preimućstveno lirski obojena; da je u pesmi `Otac i sin` osećanje pre neveselo i gorko no veselo i humoristično, i da boju pesmi daje sjajna ili viteška roba koja se prodaje na vašaru; da su, najzad, prigodne pesme `Negdašnjem prijatelju` i `Spomen na Ruvarca` daleko od običnih prigodnih pesama. S v e s u t e p e s m e p r o ž e t e — mekim, dubljim, pesničkim — osećanjem. (Vidi dole odeljak IV).

III. Pod n o v i j o m srpskom lirikom — `modernom`, kao što je stajalo u pozivu kojim je `Matica Hrvatska` urednika počastvovala — urednik je razumeo našu liriku od Branka Radičevića na ovamo. Taj period naše lirike čini jednu zaokrugljenu, organsku celinu, koju bi bilo uputno cepati na delove. Ostavljajući `stranputičare` na stranu, od Radičevića do današnjih dana lirika pokazuje izvanredno pravilan, upravo tipičan razvoj jedne originalne lirske cvasti. Branko Radičević, sa svojim prostim, `primitivnim` pesništvom, svojim polunarodnim poluumetničkim temama i dikcijom, počinje kolo, naslanjajuća se na narodno lirsko pesništvo. Takav je početak svakog originalnog lirskog pesništva u istoriji književnosti. Za njim se javljaju pesnici s dubljim osećanjem, jačim temperamentom, raznovrsnijim temama, i oblikom preimućstveno umetničkim (Jakšić i Jovanović). Za njihovim pesništvom dolazi pesništvo u kome počinje preovlađivati m a š t a, sa dikcijom preimućstveno živopisnom (Voislav Ilić). Za ovim dolazi pesništvo s najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, s dikcijom punom i razgranatom, pesništvo preimućstveno stilističko, pesništvo virtuozno (Dučić, Šantić, Rakić). Najzad pokolebanost, uznemirenost, ironija, sumnja, pesimizam (uz afirmaciju života), familiarnost, nešto anarhije, suviše otvorene lične ispovesti, u stilu nepravilnom i mutnom, često spletenom, u obliku razlabavljenom: `secesija` i dekadentizam, ali sa klicama obnove u sebi. To je, velikim delom, dolazak primitiva u kulturnu sredinu i među visoko kulturne tekovine. — n e o v a r v a r s t v o.

Ista neprekidnost i pravilnost razvoja i u drugim pojedinostima. Stih Radičevićev, strogo pravilan, najčešće kratak, bez `opkoračenja` ili `prenosa`,* još blizak muzičkim i plesačkim ritmima narodnim, razvija se postepeno u široki, besednički stih dvanaesterac, — stih ljudi koji su naučili besediti obilato i razgranato. Uz to se javljaju `prenosi`; iz polustiha u polustih, iz stiha u stih, iz kitice u kiticu. Među pravilne stihove počinju se mešati stihovi nepravilni, često p r o t i v n o g a roda u istoj pesmi; dok najzad ti prenosi i to mešanje raznorodnih stihova ne postanu pravilo. Tako se i slik iz svojih primitivnih, ponekad samo asonujućih oblika razvio u pun, redak, zvučni slik naših poslednjih pesnika. Ovaj od svoje strane počinje kolebati se i labaviti. — Tako se, najzad, i niz stranih uticaja takođe počinje i završuje u ovom periodu; prvo uticaj geografski ili etnografski najbližih književnosti, pesništva nemačkog i (nešto malo) mađarskog; zatim ruskog (V. Ilić); zatim francuskog (Dučić, Rakić); najzad engleskog (Sv. Stefanović).

Svima pojedinostima, dakle, ovaj period čini zasebnu organsku celinu, zaokrugljenu i potpunu, koju ne bi bilo korisno rasparčavati.

U ostalom, da je urednik pod `modernom srpskom lirikom` shvatio samo naše najnovije pesništvo, sa visokim merilom po kome su pesme birane, zbirka bi ispala suviše mala sveščica; bila bi, osim toga, siromašnija ne samo brojem, no i raznovrsnošću. U prilici u kojoj Srbi prvi put prikazuju svoje pesništvo svojim saplemenicima hrvatskim, bilo je naročito potrebno raditi po načelu: dati što veći broj što boljih predstavnika, Antologija `moderne`, najnovije lirike može se najzad takođe sastaviti; ali je prirodnije da dođe posle zbirke kao što je ova, a ne pre.

IV. `Merila` po kojima su pesme odabirane, to su ova tri: — p e s m a m o r a i m a t i e m o c i j e, m o r a b i t i j a s n a, — i m o r a b i t i c e l a l e p a. Ta merila — svak će lasno videti — ne obuhvataju sve osobine koje čine lepu pesmu, i koje pretpostavljam da su poznate; no su glavni uslovi postavljeni za ovu priliku. Doista, to su tri pravca u kojima najčešće greše d o b r i pesnici (o kojima je ovde jedino reč), — i naši i strani, ali naši više no strani.

Ko nije imao prilike da podrobnije ispituje sastojke utisaka koje dobijamo od pesništva, taj će teško verovati kako je srazmerno mali broj pesama koje zadovoljavaju te uslove. Prva je definicija umetničkog dela, da je e m o c i o n a l n o. Ono umetničko delo koje ne budi emociju nije umetničko delo; ono koje ne budi lepu emociju nije visoko umetničko delo. To isto vredi i o lirskoj pesmi, koja je, naravno, takođe umetničko delo. Pesma koja u nama ne uzbudi čisto, lepo osećanje, nije lepa lirska pesma. Ona može imati drugih dobrih osobina: misli, originalnosti, stila, snage; ali ako nije zagrejana osećanjem, ona neće biti lepa pesma najvišega reda, — ono visoko umetničko delo koje, pored savršene obrade, ima i f i n i k v a l i t e t e m o c i j e, f i n i k v a l i t e t o s e ć a j n o g a t o n a. U takvom slučaju malo će joj pomoći i najveća veština stila, i ne mogu je spasti ni retorska snaga ni istinske stilističke lepote, a kamo li stilističke ili versifikatorske virtuoznosti. Takve pesme ostaju uvek hladne ili napregnute, i mnoga manja i skromnija pesmica imaće više poezije, i z a u z i m a u i s t i n i v i š i r e d, no ti raskošni i složeni proizvodi pozne i hladne veštine. Hajneova pesmica: D u b i s t w i e e i n e B l u m e — jedna je od njegovih najkraćih, tehnički najslabijih, najgore slikovanih, izrazom najsiromašnijih, pa čak i najmanje eufoničnih pesama; ali je pri svoj toj svojoj `ubogosti` beskrajno lepa, plemenita tonom i osećanjem (i mišlju) iznad svake hvale, duboko osećajna, i u isto vreme atički diskretna ili uzdržana; — tako da, kad ne bi bilo naivno određivati takve `kanone`, ona bi se mogla nazvati tipičnim obrascem lirske pesme. O s e ć a nj e peva lirske pesme, one najlepše; ne mašta, ni veština. Da jedno popularno merilo kažem: kadgod pri glasnom čitanju pesme ne osetite da vam glas postaje mekši ili topliji, — ne izveštačeno razmažen, ili besednički podignut, n o m e k š i i t o p l i j i — pesma koju čitate nije prava lirska pesma. — Ovome treba još dodati da osećanje, pored lepote, treba da je dostiglo i izvestan viši stepen i n t e n z i v n o s t i, bez kojega, i kad je `lepa`, ostaje više prijatna, nego pravo lepa. ...

Beograd 1937
Primerak obeležen brojem 1034
Opremio i ukrasio Dušan Janković odštampana je ofsetom na specijalnoj hartiji
14,5x20 cm, tvrdi povez, 300 str

N.S.A
56233595 Bogdan Popović  ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.