pregleda

Homerova ILIJADA preveo T. Maretić 1905 U Biogradu


14.999 din
Cena:
7.500 din
Prodavac je na odmoru do 10.11.2020.
Želi ovaj predmet: 7
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: AKS
BEX
City Express
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Zemun,
Beograd-Zemun
Prodavac

n_sipka (290)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 390

Moj Dućan Moj Dućan

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Tematika: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Homerova Ilijada, preveo T Maretić, 1905. U Biogradu Cirilica, stampano u drzavnoj stampariji Kraljevine Srbije, sjajno ocuvano, netaknuto, luksuzno, mislim da je omot menjan, pecat, unutra sjajno, nekoliko stranica taknuto, jako retko KOLEKCIONARSKI primerak fantastican za poklon

Tomislav Maretić
T. Maretić, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Zagreb, 1899.
Tomislav Maretić (Virovitica, 13. prosinca 1854. – Zagreb, 15. siječnja 1938.), jezikoslovac, gramatičar i leksikograf.

Predavati je počeo u zimskom semestru akademske godine 1885/1886., staroslovensku gramatiku i postanak ćirilskog i glagolskog pisma, na Kraljevskom sveučilištu Franje Josipa I u Zagrebu («za filologiju slavjansku s osobitim obzirom na povijest jezika i literature hrvatske i srpske»). Do 1914/1915., kada je umirovljen, predavao je mnoge predmete iz slavenske, indoevropske, germanske, klasične i poredbene lingvistike, pa čak i historijsku etnografiju; predavao je i metriku narodnih pesama i tumačio ih. Od 1914. posvećuje se radu na Rječniku Jugoslavenske akademije, ali se nastavi vraća 1919. i ponovo predaje do 1926. Za Rječnik JAZU uredio je odrednice od reči maslo do reči pršutina, tj. od VI dela do XII dela gotovo 6.000 stranica rečničkog teksta.


Sadržaj/Садржај
1 Zanimljivosti
2 Glavna djela
3 Bilješke
4 Vanjske poveznice
Zanimljivosti
Tomislav Maretić u svojoj raspravi `Pravopisni nedostaci“, poštujući naučnu istinu, zapisao je: `Obrazovani Srbi i ne slute koliko su sretni što su oni jedini narod u Europi koji se može dičiti savršenim pismom, i pravopisom, to jest takvim u kojemu za svaki glas služi osobito slovo, a od njih se ni jedno ne uzima za više glasova nego samo za jedan jedini. Ćirilica ima taman toliko slova koliko srpski jezik ima glasova, to jest i slova i glasova ima po trideset… Hrvatska je latinica doduše savršenija od engleske, francuske i njemačke, ali manje savršena od srpske ćirilice – jer slovni znaci Lj, Nj, Dj, Dž zadaju velike muke strancima i školskoj omladini kada se čitaju kao jedan glas, a kada kao dva glasa“.

Lj - Љ, Nj - Њ, Dj - Ђ, Dž - Џ

Glavna djela
Lekcionarij Bernarda Spljećanina, izdao T. Maretić, JAZU, 208 str., Zagreb, 1885
Nov prilog za istoriju akcentuacije hrvatske ili srpske, JAZU, 225 str., Zagreb, 1885.
O narodnim imenima i prezimenima u Hrvata i Srba, JAZU, 150 str., Zagreb, 1886.
Veznici u slovenskijem jezicima, JAZU, 299 str., Zagreb, 1887.
Slaveni u davnini, Matica hrvatska, 256 str., Zagreb, 1889.
Kosovski junaci i događaji u narodnoj epici, JAZU, 115 str., Zagreb, 1889.
Istorija hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima, JAZU, 406 str., Zagreb, 1889.
Slavenski nominalni akcenat s obzirom na litavski, grčki i staroindijski, JAZU, 64 str., Zagreb,1890.
Život i književni rad Franje Miklošića, JAZU, 113 str., Zagreb, 1892.
Gramatika hrvatskoga jezika za niže razrede srednjih škola, Izdanje Kugli, 270 str., Zagreb, 1899.
Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Kugli, 700 str., Zagreb, 1899. (2. izdanje 1931., 3. izdanje 1963)
I. S. Turgenjev u hrvatskim i srpskim prijevodima, JAZU, 113 str., Zagreb, 1904.
Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika: priredio u više navrata ukupno preko 5.300 stranica (šest golemih knjiga)
Metrika narodnih naših pjesama, JAZU, 200 str., Zagreb, 1907.
Naša narodna epika, JAZU, 263 str., Zagreb, 1909.
Jezik slavonskijeh pisaca, JAZU, 88 str., 1910
Jezik dalmatinskijeh pisaca XVIII. vijeka, JAZU, 92 str., Zagreb, 1916.
Hrvatski ili srpski «jezični savjetnik», Jugoslavenska njiva, 509 str., Zagreb, 1923.
Metrika muslimanske narodne epike, JAZU, 138 str., Zagreb, 1936
Rječnik JAZU, od riječi maslo do reči pršutina (VI—XII deo), 1914-1938.
Tomo Maretić: Slaveni u davnini
Homer
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigacijuIdi na pretragu
Za druge upotrebe, pogledajte Homer (višeznačna odrednica).

Bista Homera

Prvih 7 stihova Ilijade

Homerova apoteoza, delo J. Ingresa
Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pesnika, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući liru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka p. n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.[3][4][5]


Sadržaj
1 Epsko pesništvo pre Homera
2 Homer i homersko pitanje
2.1 Lik pesnika
2.2 Homersko pitanje
3 Pregled Ilijade i Odiseje
3.1 Ilijada
3.2 Odiseja
3.3 Stil Ilijade i Odiseje
4 Istorijska osnova epova
5 Homerov značaj i uticaj
6 Reference
7 Literatura
7.1 Komentari o Homeru
7.2 Pitanje o autorstvu Homerovih epova
7.3 Studije stila i jezika u Homerovim epovima
8 Spoljašnje veze
Epsko pesništvo pre Homera
Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[6][7] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi.

Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga.

Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi.

Homer i homersko pitanje
Lik pesnika

Homer i njegov vodič, Vilijam-Adolf Bugro (1825–1905)
U vezi s Ilijadom i Odisejom nameće se pitanje šta sve znamo o pesniku koga natpisi oba speva spominju kao svoga autora. Uprkos svestranom izučavanju Ilijade, Odiseje i svih vesti o pesnikovom životu koje su nam sačuvane iz starine, ne znamo ni danas ništa pouzdano o njegovom životu. U antici je napisano mnogo Homerovih životopisa, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni. Od mnogobrojnih životopisa izdvaja se jedan koji ima oblik maloga romana, a nosi naslov Nadmetanje Homera i Hesioda (grč. Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου ἀγών, grč. Certamen Homeri et Hesiodi). Taj je spis sastavio u vreme rimskoga cara Hadrijana neki nepoznati pisac. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo nadmetanje. Oba su se pesnika nadmetala tako da je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao dodati stih kojim se ta protivrečnost ukida, na primer:

Hesiod: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ` ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι
Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo
Homer: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν.
majka je njemu, nijedna jer žena ne ljubi rata.
Hesiod: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες
Tako se gošćahu oni dan čitav nemajuć ništa
Homer: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων.
od kuće, već Agamemnon sve davaše ljudi gospodar.
Zatim je Hesiod postavljao pitanje, a Homer je na njega odgovarao. Na primer, Hesiod: Šta ljudi nazivaju srećom? Homer: Umreti tako da si se što više naveselio, a što manje nažalostio. Nakon toga morao je svaki od pesnika recitovati najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz Poslova i dana 383-392, a Homer iz Ilijade XIII, 126-133. i 339-344. Sudija u tom nadmetanju dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu rekavši kako je pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima.

Kao što su nepouzdani podaci o Homerovu životu, tako su nepouzdane sve vesti o vremenu njegova života i domovini. Sastavljači Homerovih životopisa određivali su vreme njegova života vrlo različito. Tako je po nekima on živeo za vreme trojanskoga rata (1193—1183); po drugima 100 ili 400 godina nakon toga rata. Herodot kaže da je Homer savremenik Hesiodov. No ni time nije taj problem rešen jer se ni vreme Hesiodovog života ne da pouzdano utvrditi.

Mnogo se jonskih i drugih gradova otimalo o čast da su Homerova domovina. Imena tih gradova navode se u heksametru koji iz metričkih razloga ne dopušta da ih bude više od sedam. Zato se heksametar koji sadrži imena gradova javlja u nekoliko varijanti, od kojih jedna glasi:

Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου·
Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι.
Tu se, dakle, kao mesta Homerova rođenja navode Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos i Atina. U drugim varijantama spominju se još kao pesnikova domovina ostrva Hios i Itaka i gradovi Pilos i Kima. Prema tome, razilaze se i vesti o pesnikovoj domovini. U tim vestima razabiru se samo želje pojedinih gradova, a malo od toga potiče iz stare i prave tradicije. Čini se da je ipak najstarija i uantici najraširenija vest koja navodi kao Homerovo rodno mesto eolski grad Smirnu. Homera su poštovali i na otoku Hiosu, gde je u gradu istoga imena živela porodica koja se po Homeru nazivala Ὁμηρίδαι (potomci Homerovi). Ta je porodica imala zadatak da čuva i kazivanjem što dalje širi Homerove pesme.

Homera su zamišljali kao starog, siromašnog i slepog pevača koji je, potucajući se iz jednoga kraja u drugi, živeo od recitovanja svojih pesama. Takvom liku dobro odgovara slepi pevač Demodok na dvoru feačkoga kralja Alkinoja. Ali taj je opis velikoga pesnika pre svega u pojedinostima posve izmišljen jer nema u sebi ništa individualno, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći po grčkim gradovima recitovali svoje i tuđe pesničke kompozicije. Osim toga, teško je verovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i u detalje opisivati život i njegovu mnogostruku složenost.

Nejasnoći biografskih podataka pridružuju se i druge sumnjive okolnosti koje se tiču kompozicije i pravoga autora oba epa. Već je, naime, u antici bilo nejasno koja dela pripadaju Homeru. Da li i Ilijada i Odiseja ili samo Ilijada, i nadalje, treba li pripisivati Homeru i druge pesme epskoga ciklusa (kruga): Tebaidu, Epigone, Kiprije i druge. Pesme epskoga ciklusa, kiklički epovi, sačuvani su samo u fragmentima. U njima su bili opevani događaji koji su se zbili pre onih u Ilijadi, zatim oni koji su se dogodili između Ilijade i Odiseje, i na kraju oni koji su usledili nakon događaja u Odiseji. Od kikličkih epova najznačajniji su oni koji su pripadali tebanskom i trojanskom ciklusu. Spomenute pesme Tebaida i Epigoni pripadaju tebanskom ciklusu. U Tebaidi je opevan rat sedmorice argivskih junaka protiv Tebe, a u Epigonima (= Potomci) rat sinova sedmorice junaka koji su zauzeli Tebu. Kiprije pripadaju trojanskom ciklusu, a obuhvatale su sve događaje koji su prethodili Ilijadi i doveli do trojanskoga rata.

Homersko pitanje
Glavni članak: Homersko pitanje

Ὅμηρος (Homer)
Problem Homerovih dela podstakao je ozbiljnu kritiku, koja se obično naziva „homersko pitanje“. Ta je kritika započela već u antici, a njen glavni zadatak je bio da utvrdi koja zapravo dela pripadaju Homerovom pesničkom geniju. U početku su se njemu pripisivale sve pesme epskoga ciklusa, zbornik himni (ὕμνοι, προοίμια), neke manje pesmice (παίγνια), šaljiva pesma „Boj žaba i miševa“ (Βατραχομυομαχία, parodija herojskoga dostojanstva i svečanog epskog stila) i podrugljive pesme „Margit“ (Μαργίτης = budala) i „Kerkopi“ (Κέρκωπες). Ova poslednja prikazivala je dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.

Elegijski pesnik Kalin, koji je živeo u 7. veku stare ere, smatrao je Homera autorom i spomenute Tebaide. Ali kad se medu Grcima probudio kritički duh, krenulo je to pitanje drugim tokom. Mnogo su toj promeni doprineli sofisti, jonskoatički istoričari 5 veka i aleksandrijski filolozi. Tako je, na primer, poznati istoričar Herodot priznavao Homeru Tebaidu, ali mu je odricao Epigone i Kiprije. Krajem 4. veka, tj. u prvim počecima aleksandrijskoga doba bila je duhovna svojina Homerova ograničena na Ilijadu i Odiseju, i to više iz estetskih nego iz istorijskih razloga, jer su one druge pesme herojske epopeje od manje umetničke vrednosti. Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik pošli su i dalje, pa su odricali Homeru i Odiseju smatrajući je mnogo mlađom Ilijade. Oni su zbog toga prozvani „rastavljači“ (χωρίζοντες). Najodlučniji protivnik njihova shvatanja bio je njihov savremenik, učeni Aristarh, koji je u zajednici s ostalim filolozima smatrao da u Ilijadi i Odiseji treba pored prave građe razlikovati i neke delove sumnjive verodostojnosti, tj. grupe umetnutih stihova. Uza sve te probleme, stari su i nadalje smatrali Homera pesnikom Ilijade i Odiseje smatrajući da je pesnik prvu ispevao u mlađim, a drugu u starijim godinama.

U moderno doba zahvatilo je homersko pitanje mnogo šire područje. Pojavio se nov i gorući problem na koji se u antici nije ni pomišljalo, tj. došlo je u sumnju i postojanje samoga Homera. Prvi je podstakao taj problem Francuz Edelin D’Obinjak. On je u jednoj raspravi (1715. godine) ustvrdio da nikada nije bilo pesnika koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i Ignjata Đurđevića (1675—1737), koji je dokazivao da je Homerove pesme ispevao Pitagora i da su trojanski rat i priču o njemu izmislili neki stari pesnici mitskoga doba.

Prava naučna kritika Homerovih epova započela se tek s radom nemačkog klasičnog filologa Fridriha Avgusta Volfa, koji je rezultate svoga istraživanja objavio 1795. godine u knjizi Prolegomena ad Homerum (Uvod u Homera). Osnovna je Volfova tvrdnja da Homerove pesme nisu delo jednoga nego mnogih nepoznatih pesnika. Volfova je zasluga u tome što je podstakao i druge stručnjake da se pozabave pitanjem Homerovih pesama. Na osnovi Volfovog učenja ponikla je čitava škola filologa čiji rad pada u 19. veka. Ti su filolozi u svojim analizama raščinili na bezbroj različitih načina jedinstvo Ilijade i Odiseje da bi mogli razlikovati delo mnogih i različitih pevača i da bi došli do jezgra, tj. originalnih pesama, koje je neki redaktor ili sakupljač, možda po imenu Homer, jednostavno sakupio i pretočio u jednu celinu. Kako su pojedini istraživači na različite načine rešavali taj problem, rezultati se njihova rada razilaze, pa postoje različite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama, od kojih se navode najvažnije i njihovi glavni zastupnici.

Teorija o samostalnim pesmama (zastupnik Karl Lahman). Po toj teoriji Ilijada je postala od više kraćih, samostalnih pesama koje su ispevali različiti pevači u različito vreme. Kasnije su ih drugi pevači preradivali i proširivali. Lahmann je razlučio iz Ilijade 16 pesama, ali nijedna od njih nije samostalna i zaokružena celina. Svojim radom Lahman je ipak pokazao da se moraju analizirati same pesme ako se želi doći do pravog rezultata.
Teorija o jezgru (zastupnik Gotfrid Herman). Ta teorija naučava da je Homer ispevao jezgru Ilijade i Odiseje. Te su jezgre bile u početku malene pesme. Kasnije su ih drugi pesnici preradivali i proširivali dok nisu od nekadašnje „Prailijade“ i „Praodiseje“ postale sadašnja Ilijada i Odiseja.
Teorija o prvobitnom jedinstvu (glavni zastupnik Gregor Vilhelm Nič). Ta teorija brani mišljenje da su Ilijada i Odiseja već u prvom početku postale u obimu i obliku u kakvom su i danas. Protivrečja koja se u oba epa javljaju plod su kasnijih umetaka.
Teorija o kompilaciji (glavni zastupnik Adolf Kirhof). Ta teorija zahvata kritiku Odiseje. Odiseja nije delo jednoga pesnika, niti zbirka samostalnih i kasnije mehanički nanizanih pesama, nego starije jezgro koje je po stalnoj osnovi u neko kasnije vreme obrađeno i rašireno. No to jezgro nije obuhvatalo čitavu radnju Odiseje. Odiseja je bila velika epska pesma, sastavljena od dva dela, jednog starijeg, drugog mlađeg, a sastavili su ih različiti pesnici. Prvi i stariji deo obuhvatao je povratak Odisejev, tj. njegov odlazak od Kalipse, boravak kod Feačana, pričanje u Alkinojevom dvoru i povratak na Itaku, a drugi, mlađi, Odisejevu osvetu. Drugi deo spojio je s prvim neki redaktor. Oko tridesete olimpijade preradio je i popunio tu staru redakciju neki obrađivač dodavši joj pesme o Telemahu. Ta teorija ima nekoliko uglednih pristalica.
Teorija o jedinstvencj pesničkoj obradi (glavni zastupnici: G. Finsler, D. Mblder, U. von Wilamowitz, E. Bethe). Zastupnici te teorije smatraju da je Ilijadu sastavio nadaren pesnik umetnik u doba kad se epsko pesništvo nalazilo pri kraju svoga razvitka, a kao građa poslužili su mu stariji predlošci koji su već bili pesnički obradeni.
Iako se pitanje Homerovih pesama do sada mnogo proučavalo, ono je do danas ostalo još nerešeno. Ipak, vidljivo je kako se polako vraća verovanje da su oba epa u osnovi jedinstvena i da u svojoj pesničkoj vrednosti, umetničkoj i duhovnoj povezanosti ne mogu biti delo različitih pesnika. Osnovna je, naime, vrednost svakog pesničkog djela konačan i nenadmašiv pečat individualnog pesničkog genija. Prema tome, i pesnička dela kakva su Ilijada i Odiseja mogu biti plod samo jedne određene umetničke ličnosti — pravoga umetnika. Nema sumnje da je i u Homerovim epima, kao i u Drugim svetskim epopejama, slivena i stara građa, tj. u njima su umetnički obrađene kraće i stare eolske pesme. Ali to ne može umanjiti stvaralačku sposobnost onoga koji je uistinu sastavio Ilijadu i Odiseju u njihovom sadašnjem obliku. Iako su svi podaci o velikom pesniku legendarne naravi, opet nema razloga da se Ilijadi i Odiseji oduzme Homerovo ime, pogotovo kada nam ga i antička tradicija jednoglasno potvrđuje.

Pregled Ilijade i Odiseje
Svaki od ova dva pa u aleksandrijsko je doba bio podeljen prema broju slova grčkoga alfabeta na 24 dela. Delovi Ilijade označavaju se obično velikim, a Odiseje malim slovima alfabeta. Naziv „pevanje“ za pojedine delove oba epa nije sasvim ispravan, jer ti delovi nisu jedinstvene pesme. Bolje odgovara naziv „knjiga“ jer onaj koji je proveo spomenutu deobu nije pazio na sadržaj pojedinih delova. Tako je često rastavio ono što pripada zajedno, a sastavio ono što ne čini jednu sadržajnu celinu. Delitelj je pazio samo na to da budu 24 knjige i da u svakoj od njih ne bude više od 1000 stihova.

Ilijada
U oba epa se pripovedaju legendarna dešavanja vezana za Trojanski rat, a pretpostavlja da su se desila mnogo vekova ranije nego su epovi pisani. Dešavanja iz Ilijade se odnose na poslednju godinu Trojanskog rata i bes legendarnog heroja Ahila. Njega je uvredio njegov komandant Agamemnon i on se povlači iz rata, posle čega Grci imaju ozbiljne gubitke na bojištu. Ahil odbija sve pokušaje Grka da se izmire s njim, mada na kraju popušta, pošto dozvoljava svom prijatelju Patroklu da stane na čelo grčkih trupa. Patroklo gine u borbi, a Ahil, besan zbog toga, usmerava svoju ljutnju na Trojance i izaziva Hektora, sina trojanskog kralja, na dvoboj u kojem ga pobeđuje. Ep završava trenutkom u kom Ahil predaje Hektorovo beživotno telo njegovom ocu Prijamu, kralju Troje. U određenom smislu, Ahil tim činom pokazuje razumevanje za bol trojanskog kralja, pošto se i sam sučeljava sa tragedijom smrti, pogibijom svog prijatelja Patrokla.

Odiseja
U Odiseji se opevava povratak grčkog heroja Odiseja iz Trojanskog rata. U početnim stihovima se opisuje haos u kom se nalazi njegov dom, uzrokovan njegovim dugim odsustvom. Grupa prosaca njegove žene Penelope, nemilice troši njegovo bogatstvo. Posle ovog uvoda, priča se usredsređuje na samog Odiseja. Njegov povratak kući traje deset godina tokom kojeg se susreće sa raznim iskušenjima i opasnostima. Jedna od najvećih opasnosti je kiklop Polifem, sin Posejdona, a jedno od najvećih iskušenja morska nimfa Kalipso, koja mu obećava besmrtnost ako odustane de se vrati kući. Drugi deo epa je posvećen momentu kada je Odisej već stigao kući, na svoje ostrvo Itaku. Kao rezultat dugogodišnjeg iskustva sa raznim opasnostima i iskušenjima, Odisej uspeva da održi hladnokrvnost i da strpljivo sačeka odgovarajući momenat u kojem će se osvetiti proscima i konačno ponovo ujediniti sa svojom porodicom.

Stil Ilijade i Odiseje
I jedan i drugi ep su pisani u metrici daktilskog heksametra, formalističkim i uzvišenim jezikom, koji se nikada ne koristi u svakodnevnom govoru. Mnogobrojnim analizama nisu utvrđene stilističke razlike između Ilijade i Odiseje. Međutim, zbog različite tematike, mnogi čitaoci Ilijade i Odiseje, još od antičkog doba, su ih pripisivali različitim autorima. Ilijada govori o ljudskim strastima i u njoj se junaci postavljaju pred dileme koje je praktično nemoguće rešiti. Ahil, Agamemnon, Prijam i drugi junaci su žrtve okrutnih i tragičnih okolnosti. Nasuprot tome, u Odiseji pobeđuje dobro i pravda, a razdvojena porodica se ponovo ujedinjuje. Lukavstvo, naročito Odisejevo, je vodič kroz celu priču.

Istorijska osnova epova
Predmet Ilijade i Odiseje tesno je povezan s ciklusom herojskih priča o trojanskom ratu. Te su priče očigledno izražaj herojskoga doba, a mogle su nastati samo kao posledica nekoga stvarnog istorijskog događaja. Ako se uzmu u obzir rezultati istraživanja arheologa, istoričara i filologa, vidimo da se u radnji Ilijade i Odiseje krije stvarna istorijska jezgra koju je pesnička mašta zaodenula gustim mitološkim ruhom. Ako se uporede Ilijada i Odiseja, uočava se da Ilijada odjekuje zveketom oružja i oružanika i da je puna aristokratskoga sjaja kraljeva. Ona nam pruža vernu sliku i pouzdano znanje o kritsko-mikenskoj civilizaciji koja je cvetala izmedu 1500. i 1200. godine stare ere. Pored toga, daje nam ona dragocene podatke o najstarijim socijalno-političkim prilikama, religiji i običajima. U tim pojedinostima Ilijada je starija od Odiseje.

Odiseja je u neku ruku nastavak Ilijade. Ona nas prenosi u posleratni miran život domaće zajednice i pustolovna putovanja. U njoj nalazimo razvijenije pojmove i težnje. Moral, svest i religiozni pojmovi u većoj su meri produbljeni. U ljudima ima manje divljine, božanstva su blaža itd. Odisejeva lutanja po tajanstvenim žalima Tirenskoga i Jonskoga mora podsećaju nas na prva i nesigurna putovanja koja su Grci tokom kolonizacije preduzimali prema zapadu. Po tome je Odiseja nešto mlađa od Ilijade.

Ipak ostaje do danas nerešeno pitanje da li razlika izmedu dva epa zavisi samo od građe ili od autora, i je li građa prisilila pesnika da u Ilijadi ima više na umu starije istorijske prilike, a u Odiseji mu je pružila izvesnu slobodu da staroj građi dodaje i težnje svoga vremena. Analiziraju li se sadržaj, jezik i stil oba epo, i nadalje, ako se analiziraju s pravoga estetskog gledišta, teško se možemo odlučiti na to da ova dva epa razdvajamo jer su oba zaista međusobno vrlo srodna. Zato se danas vraća pretpostavka da su Ilijada i Odiseja u osnovi potpuno jedinstvena dela jer se bez toga jedinstva ne bi mogla dokazati puna umetnička vrednost oba epa.

Homerov značaj i uticaj
Homer osvaja čitaoca, pre svega, živim pripovedanjem, jasnim izražavanjem i pažljivim crtanjem duševnih karakteristika ljudi davnih vremena. Njegova je poezija uvek sveža i puna životne dinamike. Iako je prošlo više od 2500 godina otkako se zna da postoje Homerove pesme, teško je naći neko pesničko delo koje bi se po vrednosti moglo uporediti s njima. Homerove su pesme uzor epske poezije, pa nije čudno da su svojim oblikom i načinom kompozicije postale uzorom čitavoj epskoj poeziji kasnijih vekova do danas. Veliki je pesnik uticao ne samo na grčku književnost i likovnu umetnost nego i na duh i mišljenje celoga helenskog naroda. Postao je učiteljem i vaspitačem Helena jer su njegova dela postala prvom knjigom mladih Grka koji su na tim delima učili ne samo čitati nego i svoj jezik i istoriju.[8]

Homera su proučavali i mnogi grčki filozofi. Platon i Aristotel smatrali su ga prauzorom atičke tragedije. Iz njega su crpli građu tragički i lirski pesnici. Eshil je nazivao svoje drame `mrvicama s bogate Homerove trpeze`. Slikari i vajari stvarali su svoja dela prema Homerovim opisima (Fidijin kip Zevsa u Olimpiji). Koliko su ga Heleni voleli i cenili, vidi se i po tome što je u Atini bilo zakonom određeno da rapsodi za vreme panatenejskih svečanosti mogu recitovati samo njegove pesme. Homer je u svojim delima umetničkom jasnoćom zahvatio sve strane ljudskoga života, zašao je duboko u ljudsko biće i otkrio osećaje čovečnosti i moralnu lepotu. Duboki osećaj čovečnosti i pravo humano gledanje na svet pribavili su Ilijadi i Odiseji i njihovom genijalnom pesniku posebno mesto među epopejama svetske književnosti i večnu vrednost — besmrtnost. Heleni su u tim delima gledali sebe i učinili ih temeljem svoje kulture. Homer je, dakle, postao izvorom ne samo za poeziju nego i za celokupnu grčku savest kojoj je bilo određeno da se pretoči u tekovinu čovečanstva.[9][10]

Rimskom pesniku Vergiliju bio je Homer glavni uzor, jer je njegova Odiseja pružila Vergiliju građu za prvi dio Eneide (I—VI), a Ilijada za drugi deo (VII—XII). Вергилије је опонашао Хомера не само у обради појединих епизода него је, штавише, преводио читаве стихове, речи и изразе. Утицај Хомерових дела може се наћи и код Ариоста, Торквата Таса, па и код Ивана Мажуранића (Смрт Смаил-Аге Ченгића). Велики руски писац Николај Гогољ прогласио је Одисеју најсавршенијим делом свих векова, „ризницом детињски лепога“. Илијада и Одисеја пружају увек читаоцу велики уметнички ужитак. Као дела трајне вредности преведене су на све културне језике света.

Референце
Croally, Neil; Hyde, Roy. Classical Literature: An Introduction (на језику: енглески). Routledge. стр. 26. ISBN 9781136736629. Приступљено 23. 11. 2016.
Ahl, Frederick; Roisman, Hanna. The Odyssey Re-formed (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8335-6. Приступљено 23. 11. 2016.
Wilson, Nigel. Encyclopedia of Ancient Greece (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781136788000. Приступљено 22. 11. 2016.
Romilly, Jacqueline de. A Short History of Greek Literature (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 9780226143125. Приступљено 22. 11. 2016.
Graziosi, Barbara. Inventing Homer: The Early Reception of Epic (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9780521809665. Приступљено 22. 11. 2016.
Hose, Martin; Schenker, David. A Companion to Greek Literature (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 445. ISBN 9781118885956.
Miller, D. Gary. Ancient Greek Dialects and Early Authors: Introduction to the Dialect Mixture in Homer, with Notes on Lyric and Herodotus (на језику: енглески). Walter de Gruyter. стр. 351. ISBN 9781614512950. Приступљено 23. 11. 2016.
Latacz, Joachim. Homer, His Art and His World (на језику: енглески). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08353-4. Приступљено 22. 11. 2016.
Too, Yun Lee. The Idea of the Library in the Ancient World (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 86. ISBN 9780199577804. Приступљено 22. 11. 2016.
MacDonald, Dennis R. Christianizing Homer: The Odyssey, Plato, and the Acts of Andrew (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 17. ISBN 9780195358629. Приступљено 22. 11. 2016.
Литература
Croally, Neil; Hyde, Roy. Classical Literature: An Introduction (на језику: енглески). Routledge. стр. 26. ISBN 9781136736629. Приступљено 23. 11. 2016.
MacDonald, Dennis R. Christianizing Homer: The Odyssey, Plato, and the Acts of Andrew (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 17. ISBN 9780195358629. Приступљено 22. 11. 2016.
Too, Yun Lee. The Idea of the Library in the Ancient World (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 86. ISBN 9780199577804. Приступљено 22. 11. 2016.
Croally, Neil; Hyde, Roy. Classical Literature: An Introduction (на језику: енглески). Routledge. стр. 26. ISBN 9781136736629. Приступљено 23. 11. 2016.
Latacz, Joachim. Homer, His Art and His World (на језику: енглески). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08353-4. Приступљено 22. 11. 2016.
Miller, D. Gary. Ancient Greek Dialects and Early Authors: Introduction to the Dialect Mixture in Homer, with Notes on Lyric and Herodotus (на језику: енглески). Walter de Gruyter. стр. 351. ISBN 9781614512950. Приступљено 23. 11. 2016.
Hose, Martin; Schenker, David. A Companion to Greek Literature (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 445. ISBN 9781118885956.
Graziosi, Barbara. Inventing Homer: The Early Reception of Epic (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9780521809665. Приступљено 22. 11. 2016.
Romilly, Jacqueline de. A Short History of Greek Literature (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 9780226143125. Приступљено 22. 11. 2016.
Wilson, Nigel. Encyclopedia of Ancient Greece (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781136788000. Приступљено 22. 11. 2016.
Ahl, Frederick; Roisman, Hanna. The Odyssey Re-formed (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8335-6. Приступљено 23. 11. 2016.
Croally, Neil; Hyde, Roy. Classical Literature: An Introduction (на језику: енглески). Routledge. стр. 26. ISBN 9781136736629. Приступљено 23. 11. 2016.
Коментари о Хомеру
Scholia Veneta on the Iliad, ed. Villoison (Venice,) 1788
Scholia in Homeri Iliades ed. Bekker (Berlin, 1825-1826)
The Scholia on the Odyssey, ed. Buttmann (Berlin, 1821), Dindorf (Oxford,) 1855
Commentary of Eustathius, first printed at Rome in 1542
Heynes, Iliad (Leipzig, 1802) Nitzsch, Odyssey (books i.-xii., Hanover)
Negelbach Anmerkungen zur Ilias (Autenrieth, Nuremberg,) 1864
Питање о ауторству Хомерових епова
Wolf, Prolegomena ad Homerum (Halle, 1795), English translation, Princeton University Press, Princeton, N.J. 1988. ISBN 978-0-691-10247-4.
W. Muller, Homerische Vorschule (2nd ed., Leipzig,) 1836
G. Hermann, De interpolationibus Homeri (1832), De iteratis apud Homerum (1840)
Lachmann, Betrachtungen über Homers Ilias (2nd ed. Berlin,) 1865
Studije stila i jezika u Homerovim epovima
H. L. Ahrens, Griechische Formenlehre (Gottingen,) 1852
A. Fick, Die homerische Odyssee in der ursprünglichen Sprachform wiederhergestelt (Gottingen, 1883), Die homerische Ilias (ibid.,) 1886
W. Schulze, Quaestiones epicae (Goterslohe, 1892).
B. Delbrück, Syntactische Forschungen (Halle, 1871-1879)
Hartel, Homerische Studien (i-vi., Vienna)
Thumb, Zur Geschichte des griech. Digamma, Indogermanische Forschungen (1898)

https://www.kupindo.com/Clan/n_sipka/SpisakPredmeta

Kupac snosi troškove poštarine, koji se DODAJU na cenu.

Kupac se PRVI javlja nakon kupovine, takva su pravila.

Kupljeni predmet šaljem POSLE uplate na račun 295-2204642-34.

Knjige NE saljem POUZECEM.

Robu šaljem u inostranstvo ako se PRETHODNO dogovorimo (postarina zna da bude skuplja od knjige).

LICNO preuzimanje kod MENE, ZEMUN Gornji grad ili Novi grad (ulice Slavonska ili Prvomajska). Preuzimanje je moguce tokom cele nedelje, naravno, uz dogovor. Kupljene knjige je moguće preuzeti isti dan po kupovini, naravno, uz dogovor.

Kupac UPLACUJE tacnu cenu u DINAR (ne zaokruzuje).

Dobar deo mojih knjiga, (posebno kada napomenem da je NOVO, GLANC NOVO, NEKORISCENO, NEOTVARANO, ZA POKLON...) je u stanju kao iz knjizare, kao iz stamparije. Znaci, kome pored kvaliteta knjiga, znaci i stanje u kome se knjige nalaze, na pravom je mestu.

Slobodno pitajte o stanju, sadrzaju i detaljima knjiga, odgovaram u najbrzem roku.

Od BRZIH posti saljem iskljucivo POST EXPRESSom (profesionalni su, nikada nije bilo problema). Ukoliko INSISTIRATE na nekoj drugoj firmi, posebno mi to NAGLASITE u PRVOJ poruci po kupovini.

Ukoliko je ADRESA za prijem RAZLICITA od adrese sa vaseg naloga, adresu za slanje mi OBAVEZNO saljete u PRVOJ PORUCI.

Pogledajte kompletnu moju ponudu na

https://www.kupindo.com/Clan/n_sipka/SpisakPredmeta

Predmet: 54103051
Homerova Ilijada, preveo T Maretić, 1905. U Biogradu Cirilica, stampano u drzavnoj stampariji Kraljevine Srbije, sjajno ocuvano, netaknuto, luksuzno, mislim da je omot menjan, pecat, unutra sjajno, nekoliko stranica taknuto, jako retko KOLEKCIONARSKI primerak fantastican za poklon

Tomislav Maretić
T. Maretić, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Zagreb, 1899.
Tomislav Maretić (Virovitica, 13. prosinca 1854. – Zagreb, 15. siječnja 1938.), jezikoslovac, gramatičar i leksikograf.

Predavati je počeo u zimskom semestru akademske godine 1885/1886., staroslovensku gramatiku i postanak ćirilskog i glagolskog pisma, na Kraljevskom sveučilištu Franje Josipa I u Zagrebu («za filologiju slavjansku s osobitim obzirom na povijest jezika i literature hrvatske i srpske»). Do 1914/1915., kada je umirovljen, predavao je mnoge predmete iz slavenske, indoevropske, germanske, klasične i poredbene lingvistike, pa čak i historijsku etnografiju; predavao je i metriku narodnih pesama i tumačio ih. Od 1914. posvećuje se radu na Rječniku Jugoslavenske akademije, ali se nastavi vraća 1919. i ponovo predaje do 1926. Za Rječnik JAZU uredio je odrednice od reči maslo do reči pršutina, tj. od VI dela do XII dela gotovo 6.000 stranica rečničkog teksta.


Sadržaj/Садржај
1 Zanimljivosti
2 Glavna djela
3 Bilješke
4 Vanjske poveznice
Zanimljivosti
Tomislav Maretić u svojoj raspravi `Pravopisni nedostaci“, poštujući naučnu istinu, zapisao je: `Obrazovani Srbi i ne slute koliko su sretni što su oni jedini narod u Europi koji se može dičiti savršenim pismom, i pravopisom, to jest takvim u kojemu za svaki glas služi osobito slovo, a od njih se ni jedno ne uzima za više glasova nego samo za jedan jedini. Ćirilica ima taman toliko slova koliko srpski jezik ima glasova, to jest i slova i glasova ima po trideset… Hrvatska je latinica doduše savršenija od engleske, francuske i njemačke, ali manje savršena od srpske ćirilice – jer slovni znaci Lj, Nj, Dj, Dž zadaju velike muke strancima i školskoj omladini kada se čitaju kao jedan glas, a kada kao dva glasa“.

Lj - Љ, Nj - Њ, Dj - Ђ, Dž - Џ

Glavna djela
Lekcionarij Bernarda Spljećanina, izdao T. Maretić, JAZU, 208 str., Zagreb, 1885
Nov prilog za istoriju akcentuacije hrvatske ili srpske, JAZU, 225 str., Zagreb, 1885.
O narodnim imenima i prezimenima u Hrvata i Srba, JAZU, 150 str., Zagreb, 1886.
Veznici u slovenskijem jezicima, JAZU, 299 str., Zagreb, 1887.
Slaveni u davnini, Matica hrvatska, 256 str., Zagreb, 1889.
Kosovski junaci i događaji u narodnoj epici, JAZU, 115 str., Zagreb, 1889.
Istorija hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima, JAZU, 406 str., Zagreb, 1889.
Slavenski nominalni akcenat s obzirom na litavski, grčki i staroindijski, JAZU, 64 str., Zagreb,1890.
Život i književni rad Franje Miklošića, JAZU, 113 str., Zagreb, 1892.
Gramatika hrvatskoga jezika za niže razrede srednjih škola, Izdanje Kugli, 270 str., Zagreb, 1899.
Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Kugli, 700 str., Zagreb, 1899. (2. izdanje 1931., 3. izdanje 1963)
I. S. Turgenjev u hrvatskim i srpskim prijevodima, JAZU, 113 str., Zagreb, 1904.
Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika: priredio u više navrata ukupno preko 5.300 stranica (šest golemih knjiga)
Metrika narodnih naših pjesama, JAZU, 200 str., Zagreb, 1907.
Naša narodna epika, JAZU, 263 str., Zagreb, 1909.
Jezik slavonskijeh pisaca, JAZU, 88 str., 1910
Jezik dalmatinskijeh pisaca XVIII. vijeka, JAZU, 92 str., Zagreb, 1916.
Hrvatski ili srpski «jezični savjetnik», Jugoslavenska njiva, 509 str., Zagreb, 1923.
Metrika muslimanske narodne epike, JAZU, 138 str., Zagreb, 1936
Rječnik JAZU, od riječi maslo do reči pršutina (VI—XII deo), 1914-1938.
Tomo Maretić: Slaveni u davnini
Homer
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigacijuIdi na pretragu
Za druge upotrebe, pogledajte Homer (višeznačna odrednica).

Bista Homera

Prvih 7 stihova Ilijade

Homerova apoteoza, delo J. Ingresa
Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pesnika, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući liru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka p. n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.[3][4][5]


Sadržaj
1 Epsko pesništvo pre Homera
2 Homer i homersko pitanje
2.1 Lik pesnika
2.2 Homersko pitanje
3 Pregled Ilijade i Odiseje
3.1 Ilijada
3.2 Odiseja
3.3 Stil Ilijade i Odiseje
4 Istorijska osnova epova
5 Homerov značaj i uticaj
6 Reference
7 Literatura
7.1 Komentari o Homeru
7.2 Pitanje o autorstvu Homerovih epova
7.3 Studije stila i jezika u Homerovim epovima
8 Spoljašnje veze
Epsko pesništvo pre Homera
Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[6][7] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi.

Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga.

Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi.

Homer i homersko pitanje
Lik pesnika

Homer i njegov vodič, Vilijam-Adolf Bugro (1825–1905)
U vezi s Ilijadom i Odisejom nameće se pitanje šta sve znamo o pesniku koga natpisi oba speva spominju kao svoga autora. Uprkos svestranom izučavanju Ilijade, Odiseje i svih vesti o pesnikovom životu koje su nam sačuvane iz starine, ne znamo ni danas ništa pouzdano o njegovom životu. U antici je napisano mnogo Homerovih životopisa, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni. Od mnogobrojnih životopisa izdvaja se jedan koji ima oblik maloga romana, a nosi naslov Nadmetanje Homera i Hesioda (grč. Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου ἀγών, grč. Certamen Homeri et Hesiodi). Taj je spis sastavio u vreme rimskoga cara Hadrijana neki nepoznati pisac. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo nadmetanje. Oba su se pesnika nadmetala tako da je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao dodati stih kojim se ta protivrečnost ukida, na primer:

Hesiod: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ` ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι
Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo
Homer: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν.
majka je njemu, nijedna jer žena ne ljubi rata.
Hesiod: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες
Tako se gošćahu oni dan čitav nemajuć ništa
Homer: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων.
od kuće, već Agamemnon sve davaše ljudi gospodar.
Zatim je Hesiod postavljao pitanje, a Homer je na njega odgovarao. Na primer, Hesiod: Šta ljudi nazivaju srećom? Homer: Umreti tako da si se što više naveselio, a što manje nažalostio. Nakon toga morao je svaki od pesnika recitovati najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz Poslova i dana 383-392, a Homer iz Ilijade XIII, 126-133. i 339-344. Sudija u tom nadmetanju dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu rekavši kako je pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima.

Kao što su nepouzdani podaci o Homerovu životu, tako su nepouzdane sve vesti o vremenu njegova života i domovini. Sastavljači Homerovih životopisa određivali su vreme njegova života vrlo različito. Tako je po nekima on živeo za vreme trojanskoga rata (1193—1183); po drugima 100 ili 400 godina nakon toga rata. Herodot kaže da je Homer savremenik Hesiodov. No ni time nije taj problem rešen jer se ni vreme Hesiodovog života ne da pouzdano utvrditi.

Mnogo se jonskih i drugih gradova otimalo o čast da su Homerova domovina. Imena tih gradova navode se u heksametru koji iz metričkih razloga ne dopušta da ih bude više od sedam. Zato se heksametar koji sadrži imena gradova javlja u nekoliko varijanti, od kojih jedna glasi:

Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου·
Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι.
Tu se, dakle, kao mesta Homerova rođenja navode Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos i Atina. U drugim varijantama spominju se još kao pesnikova domovina ostrva Hios i Itaka i gradovi Pilos i Kima. Prema tome, razilaze se i vesti o pesnikovoj domovini. U tim vestima razabiru se samo želje pojedinih gradova, a malo od toga potiče iz stare i prave tradicije. Čini se da je ipak najstarija i uantici najraširenija vest koja navodi kao Homerovo rodno mesto eolski grad Smirnu. Homera su poštovali i na otoku Hiosu, gde je u gradu istoga imena živela porodica koja se po Homeru nazivala Ὁμηρίδαι (potomci Homerovi). Ta je porodica imala zadatak da čuva i kazivanjem što dalje širi Homerove pesme.

Homera su zamišljali kao starog, siromašnog i slepog pevača koji je, potucajući se iz jednoga kraja u drugi, živeo od recitovanja svojih pesama. Takvom liku dobro odgovara slepi pevač Demodok na dvoru feačkoga kralja Alkinoja. Ali taj je opis velikoga pesnika pre svega u pojedinostima posve izmišljen jer nema u sebi ništa individualno, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći po grčkim gradovima recitovali svoje i tuđe pesničke kompozicije. Osim toga, teško je verovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i u detalje opisivati život i njegovu mnogostruku složenost.

Nejasnoći biografskih podataka pridružuju se i druge sumnjive okolnosti koje se tiču kompozicije i pravoga autora oba epa. Već je, naime, u antici bilo nejasno koja dela pripadaju Homeru. Da li i Ilijada i Odiseja ili samo Ilijada, i nadalje, treba li pripisivati Homeru i druge pesme epskoga ciklusa (kruga): Tebaidu, Epigone, Kiprije i druge. Pesme epskoga ciklusa, kiklički epovi, sačuvani su samo u fragmentima. U njima su bili opevani događaji koji su se zbili pre onih u Ilijadi, zatim oni koji su se dogodili između Ilijade i Odiseje, i na kraju oni koji su usledili nakon događaja u Odiseji. Od kikličkih epova najznačajniji su oni koji su pripadali tebanskom i trojanskom ciklusu. Spomenute pesme Tebaida i Epigoni pripadaju tebanskom ciklusu. U Tebaidi je opevan rat sedmorice argivskih junaka protiv Tebe, a u Epigonima (= Potomci) rat sinova sedmorice junaka koji su zauzeli Tebu. Kiprije pripadaju trojanskom ciklusu, a obuhvatale su sve događaje koji su prethodili Ilijadi i doveli do trojanskoga rata.

Homersko pitanje
Glavni članak: Homersko pitanje

Ὅμηρος (Homer)
Problem Homerovih dela podstakao je ozbiljnu kritiku, koja se obično naziva „homersko pitanje“. Ta je kritika započela već u antici, a njen glavni zadatak je bio da utvrdi koja zapravo dela pripadaju Homerovom pesničkom geniju. U početku su se njemu pripisivale sve pesme epskoga ciklusa, zbornik himni (ὕμνοι, προοίμια), neke manje pesmice (παίγνια), šaljiva pesma „Boj žaba i miševa“ (Βατραχομυομαχία, parodija herojskoga dostojanstva i svečanog epskog stila) i podrugljive pesme „Margit“ (Μαργίτης = budala) i „Kerkopi“ (Κέρκωπες). Ova poslednja prikazivala je dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.

Elegijski pesnik Kalin, koji je živeo u 7. veku stare ere, smatrao je Homera autorom i spomenute Tebaide. Ali kad se medu Grcima probudio kritički duh, krenulo je to pitanje drugim tokom. Mnogo su toj promeni doprineli sofisti, jonskoatički istoričari 5 veka i aleksandrijski filolozi. Tako je, na primer, poznati istoričar Herodot priznavao Homeru Tebaidu, ali mu je odricao Epigone i Kiprije. Krajem 4. veka, tj. u prvim počecima aleksandrijskoga doba bila je duhovna svojina Homerova ograničena na Ilijadu i Odiseju, i to više iz estetskih nego iz istorijskih razloga, jer su one druge pesme herojske epopeje od manje umetničke vrednosti. Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik pošli su i dalje, pa su odricali Homeru i Odiseju smatrajući je mnogo mlađom Ilijade. Oni su zbog toga prozvani „rastavljači“ (χωρίζοντες). Najodlučniji protivnik njihova shvatanja bio je njihov savremenik, učeni Aristarh, koji je u zajednici s ostalim filolozima smatrao da u Ilijadi i Odiseji treba pored prave građe razlikovati i neke delove sumnjive verodostojnosti, tj. grupe umetnutih stihova. Uza sve te probleme, stari su i nadalje smatrali Homera pesnikom Ilijade i Odiseje smatrajući da je pesnik prvu ispevao u mlađim, a drugu u starijim godinama.

U moderno doba zahvatilo je homersko pitanje mnogo šire područje. Pojavio se nov i gorući problem na koji se u antici nije ni pomišljalo, tj. došlo je u sumnju i postojanje samoga Homera. Prvi je podstakao taj problem Francuz Edelin D’Obinjak. On je u jednoj raspravi (1715. godine) ustvrdio da nikada nije bilo pesnika koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i Ignjata Đurđevića (1675—1737), koji je dokazivao da je Homerove pesme ispevao Pitagora i da su trojanski rat i priču o njemu izmislili neki stari pesnici mitskoga doba.

Prava naučna kritika Homerovih epova započela se tek s radom nemačkog klasičnog filologa Fridriha Avgusta Volfa, koji je rezultate svoga istraživanja objavio 1795. godine u knjizi Prolegomena ad Homerum (Uvod u Homera). Osnovna je Volfova tvrdnja da Homerove pesme nisu delo jednoga nego mnogih nepoznatih pesnika. Volfova je zasluga u tome što je podstakao i druge stručnjake da se pozabave pitanjem Homerovih pesama. Na osnovi Volfovog učenja ponikla je čitava škola filologa čiji rad pada u 19. veka. Ti su filolozi u svojim analizama raščinili na bezbroj različitih načina jedinstvo Ilijade i Odiseje da bi mogli razlikovati delo mnogih i različitih pevača i da bi došli do jezgra, tj. originalnih pesama, koje je neki redaktor ili sakupljač, možda po imenu Homer, jednostavno sakupio i pretočio u jednu celinu. Kako su pojedini istraživači na različite načine rešavali taj problem, rezultati se njihova rada razilaze, pa postoje različite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama, od kojih se navode najvažnije i njihovi glavni zastupnici.

Teorija o samostalnim pesmama (zastupnik Karl Lahman). Po toj teoriji Ilijada je postala od više kraćih, samostalnih pesama koje su ispevali različiti pevači u različito vreme. Kasnije su ih drugi pevači preradivali i proširivali. Lahmann je razlučio iz Ilijade 16 pesama, ali nijedna od njih nije samostalna i zaokružena celina. Svojim radom Lahman je ipak pokazao da se moraju analizirati same pesme ako se želi doći do pravog rezultata.
Teorija o jezgru (zastupnik Gotfrid Herman). Ta teorija naučava da je Homer ispevao jezgru Ilijade i Odiseje. Te su jezgre bile u početku malene pesme. Kasnije su ih drugi pesnici preradivali i proširivali dok nisu od nekadašnje „Prailijade“ i „Praodiseje“ postale sadašnja Ilijada i Odiseja.
Teorija o prvobitnom jedinstvu (glavni zastupnik Gregor Vilhelm Nič). Ta teorija brani mišljenje da su Ilijada i Odiseja već u prvom početku postale u obimu i obliku u kakvom su i danas. Protivrečja koja se u oba epa javljaju plod su kasnijih umetaka.
Teorija o kompilaciji (glavni zastupnik Adolf Kirhof). Ta teorija zahvata kritiku Odiseje. Odiseja nije delo jednoga pesnika, niti zbirka samostalnih i kasnije mehanički nanizanih pesama, nego starije jezgro koje je po stalnoj osnovi u neko kasnije vreme obrađeno i rašireno. No to jezgro nije obuhvatalo čitavu radnju Odiseje. Odiseja je bila velika epska pesma, sastavljena od dva dela, jednog starijeg, drugog mlađeg, a sastavili su ih različiti pesnici. Prvi i stariji deo obuhvatao je povratak Odisejev, tj. njegov odlazak od Kalipse, boravak kod Feačana, pričanje u Alkinojevom dvoru i povratak na Itaku, a drugi, mlađi, Odisejevu osvetu. Drugi deo spojio je s prvim neki redaktor. Oko tridesete olimpijade preradio je i popunio tu staru redakciju neki obrađivač dodavši joj pesme o Telemahu. Ta teorija ima nekoliko uglednih pristalica.
Teorija o jedinstvencj pesničkoj obradi (glavni zastupnici: G. Finsler, D. Mblder, U. von Wilamowitz, E. Bethe). Zastupnici te teorije smatraju da je Ilijadu sastavio nadaren pesnik umetnik u doba kad se epsko pesništvo nalazilo pri kraju svoga razvitka, a kao građa poslužili su mu stariji predlošci koji su već bili pesnički obradeni.
Iako se pitanje Homerovih pesama do sada mnogo proučavalo, ono je do danas ostalo još nerešeno. Ipak, vidljivo je kako se polako vraća verovanje da su oba epa u osnovi jedinstvena i da u svojoj pesničkoj vrednosti, umetničkoj i duhovnoj povezanosti ne mogu biti delo različitih pesnika. Osnovna je, naime, vrednost svakog pesničkog djela konačan i nenadmašiv pečat individualnog pesničkog genija. Prema tome, i pesnička dela kakva su Ilijada i Odiseja mogu biti plod samo jedne određene umetničke ličnosti — pravoga umetnika. Nema sumnje da je i u Homerovim epima, kao i u Drugim svetskim epopejama, slivena i stara građa, tj. u njima su umetnički obrađene kraće i stare eolske pesme. Ali to ne može umanjiti stvaralačku sposobnost onoga koji je uistinu sastavio Ilijadu i Odiseju u njihovom sadašnjem obliku. Iako su svi podaci o velikom pesniku legendarne naravi, opet nema razloga da se Ilijadi i Odiseji oduzme Homerovo ime, pogotovo kada nam ga i antička tradicija jednoglasno potvrđuje.

Pregled Ilijade i Odiseje
Svaki od ova dva pa u aleksandrijsko je doba bio podeljen prema broju slova grčkoga alfabeta na 24 dela. Delovi Ilijade označavaju se obično velikim, a Odiseje malim slovima alfabeta. Naziv „pevanje“ za pojedine delove oba epa nije sasvim ispravan, jer ti delovi nisu jedinstvene pesme. Bolje odgovara naziv „knjiga“ jer onaj koji je proveo spomenutu deobu nije pazio na sadržaj pojedinih delova. Tako je često rastavio ono što pripada zajedno, a sastavio ono što ne čini jednu sadržajnu celinu. Delitelj je pazio samo na to da budu 24 knjige i da u svakoj od njih ne bude više od 1000 stihova.

Ilijada
U oba epa se pripovedaju legendarna dešavanja vezana za Trojanski rat, a pretpostavlja da su se desila mnogo vekova ranije nego su epovi pisani. Dešavanja iz Ilijade se odnose na poslednju godinu Trojanskog rata i bes legendarnog heroja Ahila. Njega je uvredio njegov komandant Agamemnon i on se povlači iz rata, posle čega Grci imaju ozbiljne gubitke na bojištu. Ahil odbija sve pokušaje Grka da se izmire s njim, mada na kraju popušta, pošto dozvoljava svom prijatelju Patroklu da stane na čelo grčkih trupa. Patroklo gine u borbi, a Ahil, besan zbog toga, usmerava svoju ljutnju na Trojance i izaziva Hektora, sina trojanskog kralja, na dvoboj u kojem ga pobeđuje. Ep završava trenutkom u kom Ahil predaje Hektorovo beživotno telo njegovom ocu Prijamu, kralju Troje. U određenom smislu, Ahil tim činom pokazuje razumevanje za bol trojanskog kralja, pošto se i sam sučeljava sa tragedijom smrti, pogibijom svog prijatelja Patrokla.

Odiseja
U Odiseji se opevava povratak grčkog heroja Odiseja iz Trojanskog rata. U početnim stihovima se opisuje haos u kom se nalazi njegov dom, uzrokovan njegovim dugim odsustvom. Grupa prosaca njegove žene Penelope, nemilice troši njegovo bogatstvo. Posle ovog uvoda, priča se usredsređuje na samog Odiseja. Njegov povratak kući traje deset godina tokom kojeg se susreće sa raznim iskušenjima i opasnostima. Jedna od najvećih opasnosti je kiklop Polifem, sin Posejdona, a jedno od najvećih iskušenja morska nimfa Kalipso, koja mu obećava besmrtnost ako odustane de se vrati kući. Drugi deo epa je posvećen momentu kada je Odisej već stigao kući, na svoje ostrvo Itaku. Kao rezultat dugogodišnjeg iskustva sa raznim opasnostima i iskušenjima, Odisej uspeva da održi hladnokrvnost i da strpljivo sačeka odgovarajući momenat u kojem će se osvetiti proscima i konačno ponovo ujediniti sa svojom porodicom.

Stil Ilijade i Odiseje
I jedan i drugi ep su pisani u metrici daktilskog heksametra, formalističkim i uzvišenim jezikom, koji se nikada ne koristi u svakodnevnom govoru. Mnogobrojnim analizama nisu utvrđene stilističke razlike između Ilijade i Odiseje. Međutim, zbog različite tematike, mnogi čitaoci Ilijade i Odiseje, još od antičkog doba, su ih pripisivali različitim autorima. Ilijada govori o ljudskim strastima i u njoj se junaci postavljaju pred dileme koje je praktično nemoguće rešiti. Ahil, Agamemnon, Prijam i drugi junaci su žrtve okrutnih i tragičnih okolnosti. Nasuprot tome, u Odiseji pobeđuje dobro i pravda, a razdvojena porodica se ponovo ujedinjuje. Lukavstvo, naročito Odisejevo, je vodič kroz celu priču.

Istorijska osnova epova
Predmet Ilijade i Odiseje tesno je povezan s ciklusom herojskih priča o trojanskom ratu. Te su priče očigledno izražaj herojskoga doba, a mogle su nastati samo kao posledica nekoga stvarnog istorijskog događaja. Ako se uzmu u obzir rezultati istraživanja arheologa, istoričara i filologa, vidimo da se u radnji Ilijade i Odiseje krije stvarna istorijska jezgra koju je pesnička mašta zaodenula gustim mitološkim ruhom. Ako se uporede Ilijada i Odiseja, uočava se da Ilijada odjekuje zveketom oružja i oružanika i da je puna aristokratskoga sjaja kraljeva. Ona nam pruža vernu sliku i pouzdano znanje o kritsko-mikenskoj civilizaciji koja je cvetala izmedu 1500. i 1200. godine stare ere. Pored toga, daje nam ona dragocene podatke o najstarijim socijalno-političkim prilikama, religiji i običajima. U tim pojedinostima Ilijada je starija od Odiseje.

Odiseja je u neku ruku nastavak Ilijade. Ona nas prenosi u posleratni miran život domaće zajednice i pustolovna putovanja. U njoj nalazimo razvijenije pojmove i težnje. Moral, svest i religiozni pojmovi u većoj su meri produbljeni. U ljudima ima manje divljine, božanstva su blaža itd. Odisejeva lutanja po tajanstvenim žalima Tirenskoga i Jonskoga mora podsećaju nas na prva i nesigurna putovanja koja su Grci tokom kolonizacije preduzimali prema zapadu. Po tome je Odiseja nešto mlađa od Ilijade.

Ipak ostaje do danas nerešeno pitanje da li razlika izmedu dva epa zavisi samo od građe ili od autora, i je li građa prisilila pesnika da u Ilijadi ima više na umu starije istorijske prilike, a u Odiseji mu je pružila izvesnu slobodu da staroj građi dodaje i težnje svoga vremena. Analiziraju li se sadržaj, jezik i stil oba epo, i nadalje, ako se analiziraju s pravoga estetskog gledišta, teško se možemo odlučiti na to da ova dva epa razdvajamo jer su oba zaista međusobno vrlo srodna. Zato se danas vraća pretpostavka da su Ilijada i Odiseja u osnovi potpuno jedinstvena dela jer se bez toga jedinstva ne bi mogla dokazati puna umetnička vrednost oba epa.

Homerov značaj i uticaj
Homer osvaja čitaoca, pre svega, živim pripovedanjem, jasnim izražavanjem i pažljivim crtanjem duševnih karakteristika ljudi davnih vremena. Njegova je poezija uvek sveža i puna životne dinamike. Iako je prošlo više od 2500 godina otkako se zna da postoje Homerove pesme, teško je naći neko pesničko delo koje bi se po vrednosti moglo uporediti s njima. Homerove su pesme uzor epske poezije, pa nije čudno da su svojim oblikom i načinom kompozicije postale uzorom čitavoj epskoj poeziji kasnijih vekova do danas. Veliki je pesnik uticao ne samo na grčku književnost i likovnu umetnost nego i na duh i mišljenje celoga helenskog naroda. Postao je učiteljem i vaspitačem Helena jer su njegova dela postala prvom knjigom mladih Grka koji su na tim delima učili ne samo čitati nego i svoj jezik i istoriju.[8]

Homera su proučavali i mnogi grčki filozofi. Platon i Aristotel smatrali su ga prauzorom atičke tragedije. Iz njega su crpli građu tragički i lirski pesnici. Eshil je nazivao svoje drame `mrvicama s bogate Homerove trpeze`. Slikari i vajari stvarali su svoja dela prema Homerovim opisima (Fidijin kip Zevsa u Olimpiji). Koliko su ga Heleni voleli i cenili, vidi se i po tome što je u Atini bilo zakonom određeno da rapsodi za vreme panatenejskih svečanosti mogu recitovati samo njegove pesme. Homer je u svojim delima umetničkom jasnoćom zahvatio sve strane ljudskoga života, zašao je duboko u ljudsko biće i otkrio osećaje čovečnosti i moralnu lepotu. Duboki osećaj čovečnosti i pravo humano gledanje na svet pribavili su Ilijadi i Odiseji i njihovom genijalnom pesniku posebno mesto među epopejama svetske književnosti i večnu vrednost — besmrtnost. Heleni su u tim delima gledali sebe i učinili ih temeljem svoje kulture. Homer je, dakle, postao izvorom ne samo za poeziju nego i za celokupnu grčku savest kojoj je bilo određeno da se pretoči u tekovinu čovečanstva.[9][10]

Rimskom pesniku Vergiliju bio je Homer glavni uzor, jer je njegova Odiseja pružila Vergiliju građu za prvi dio Eneide (I—VI), a Ilijada za drugi deo (VII—XII). Вергилије је опонашао Хомера не само у обради појединих епизода него је, штавише, преводио читаве стихове, речи и изразе. Утицај Хомерових дела може се наћи и код Ариоста, Торквата Таса, па и код Ивана Мажуранића (Смрт Смаил-Аге Ченгића). Велики руски писац Николај Гогољ прогласио је Одисеју најсавршенијим делом свих векова, „ризницом детињски лепога“. Илијада и Одисеја пружају увек читаоцу велики уметнички ужитак. Као дела трајне вредности преведене су на све културне језике света.

Референце
Croally, Neil; Hyde, Roy. Classical Literature: An Introduction (на језику: енглески). Routledge. стр. 26. ISBN 9781136736629. Приступљено 23. 11. 2016.
Ahl, Frederick; Roisman, Hanna. The Odyssey Re-formed (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8335-6. Приступљено 23. 11. 2016.
Wilson, Nigel. Encyclopedia of Ancient Greece (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781136788000. Приступљено 22. 11. 2016.
Romilly, Jacqueline de. A Short History of Greek Literature (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 9780226143125. Приступљено 22. 11. 2016.
Graziosi, Barbara. Inventing Homer: The Early Reception of Epic (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9780521809665. Приступљено 22. 11. 2016.
Hose, Martin; Schenker, David. A Companion to Greek Literature (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 445. ISBN 9781118885956.
Miller, D. Gary. Ancient Greek Dialects and Early Authors: Introduction to the Dialect Mixture in Homer, with Notes on Lyric and Herodotus (на језику: енглески). Walter de Gruyter. стр. 351. ISBN 9781614512950. Приступљено 23. 11. 2016.
Latacz, Joachim. Homer, His Art and His World (на језику: енглески). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08353-4. Приступљено 22. 11. 2016.
Too, Yun Lee. The Idea of the Library in the Ancient World (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 86. ISBN 9780199577804. Приступљено 22. 11. 2016.
MacDonald, Dennis R. Christianizing Homer: The Odyssey, Plato, and the Acts of Andrew (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 17. ISBN 9780195358629. Приступљено 22. 11. 2016.
Литература
Croally, Neil; Hyde, Roy. Classical Literature: An Introduction (на језику: енглески). Routledge. стр. 26. ISBN 9781136736629. Приступљено 23. 11. 2016.
MacDonald, Dennis R. Christianizing Homer: The Odyssey, Plato, and the Acts of Andrew (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 17. ISBN 9780195358629. Приступљено 22. 11. 2016.
Too, Yun Lee. The Idea of the Library in the Ancient World (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 86. ISBN 9780199577804. Приступљено 22. 11. 2016.
Croally, Neil; Hyde, Roy. Classical Literature: An Introduction (на језику: енглески). Routledge. стр. 26. ISBN 9781136736629. Приступљено 23. 11. 2016.
Latacz, Joachim. Homer, His Art and His World (на језику: енглески). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08353-4. Приступљено 22. 11. 2016.
Miller, D. Gary. Ancient Greek Dialects and Early Authors: Introduction to the Dialect Mixture in Homer, with Notes on Lyric and Herodotus (на језику: енглески). Walter de Gruyter. стр. 351. ISBN 9781614512950. Приступљено 23. 11. 2016.
Hose, Martin; Schenker, David. A Companion to Greek Literature (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 445. ISBN 9781118885956.
Graziosi, Barbara. Inventing Homer: The Early Reception of Epic (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9780521809665. Приступљено 22. 11. 2016.
Romilly, Jacqueline de. A Short History of Greek Literature (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 9780226143125. Приступљено 22. 11. 2016.
Wilson, Nigel. Encyclopedia of Ancient Greece (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781136788000. Приступљено 22. 11. 2016.
Ahl, Frederick; Roisman, Hanna. The Odyssey Re-formed (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8335-6. Приступљено 23. 11. 2016.
Croally, Neil; Hyde, Roy. Classical Literature: An Introduction (на језику: енглески). Routledge. стр. 26. ISBN 9781136736629. Приступљено 23. 11. 2016.
Коментари о Хомеру
Scholia Veneta on the Iliad, ed. Villoison (Venice,) 1788
Scholia in Homeri Iliades ed. Bekker (Berlin, 1825-1826)
The Scholia on the Odyssey, ed. Buttmann (Berlin, 1821), Dindorf (Oxford,) 1855
Commentary of Eustathius, first printed at Rome in 1542
Heynes, Iliad (Leipzig, 1802) Nitzsch, Odyssey (books i.-xii., Hanover)
Negelbach Anmerkungen zur Ilias (Autenrieth, Nuremberg,) 1864
Питање о ауторству Хомерових епова
Wolf, Prolegomena ad Homerum (Halle, 1795), English translation, Princeton University Press, Princeton, N.J. 1988. ISBN 978-0-691-10247-4.
W. Muller, Homerische Vorschule (2nd ed., Leipzig,) 1836
G. Hermann, De interpolationibus Homeri (1832), De iteratis apud Homerum (1840)
Lachmann, Betrachtungen über Homers Ilias (2nd ed. Berlin,) 1865
Studije stila i jezika u Homerovim epovima
H. L. Ahrens, Griechische Formenlehre (Gottingen,) 1852
A. Fick, Die homerische Odyssee in der ursprünglichen Sprachform wiederhergestelt (Gottingen, 1883), Die homerische Ilias (ibid.,) 1886
W. Schulze, Quaestiones epicae (Goterslohe, 1892).
B. Delbrück, Syntactische Forschungen (Halle, 1871-1879)
Hartel, Homerische Studien (i-vi., Vienna)
Thumb, Zur Geschichte des griech. Digamma, Indogermanische Forschungen (1898)
54103051 Homerova ILIJADA preveo T. Maretić 1905 U Biogradu

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.