pregleda
Iz Prirode Manji Spisi / Josif Pancic 1893 g.
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 2 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Pouzećem Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14590
Tematika: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
ISBN: K105
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografiji, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat biblioteke!
Josif Pančić (Ugrini kod Bribira, 17. april 1814 — Beograd, 25. februar 1888) bio je srpski lekar, botaničar, univerzitetski profesor i akademik. Pančić je bio prvi predsednik Srpske kraljevske akademije.
Otkrio je novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika,[1] a po njemu je nazvan i najviši vrh Kopaonika (Pančićev vrh) na kome se nalazi mauzolej sa njegovim posmrtnim ostacima. Svoj bogati herbarijum koji je obogaćivao tokom čitavog života je, prema sopstvenim rečima, od postanka njenog Srbstvu namenio.[2]
Biografija
Pančić je rođen u selu Ugrini kod Bribira, u Vinodolu (u to vreme Austrijsko carstvo, danas Hrvatska), u katoličkoj porodici kao četvrto dete Pavla i Margarite. Prema predanju, Pančići su poreklom iz Hercegovine i od davnina su se doselili u selo Ugrini, koje se nalazi na severnim ograncima Velebita u sastavu Vinodolske opštine.
Roditelji su mu bili siromašni, a stric mu je bio arhiđakon u Gospiću, te ga je on uzeo sebi i starao se o njegovom školovanju. Osnovnu školu završio je u Gospiću u Lici, a gimnaziju u Rijeci. Josif je iz Rijeke prešao u Zagreb (1830) da bi nastavio školovanje u visokoj školi Regia Academica Scientiarum. U dodiru sa nekim Mađarima saznao je da u Pešti postoji Medicinski fakultet, na kome se u to vreme održavala i nastava iz prirodnih nauka. Pančić je završio medicinski fakultet u Pešti i postao doktor medicine 7. septembra 1842. godine izradivši tezu Taxilogia botanica, koju je posvetio svome stricu Grguru. Tokom studija u Pešti morao je da se izdržava, dajući privatne časove iz francuskog i italijanskog jezika. To mu je odnosilo mnogo vremena i usled toga se njegovo studiranje proteglo na 10 godina.
Služba
Pančić nije želeo da stupi u državnu službu i rešio je da radi privatno kao lekar. Od lekarske prakse nije mogao da se prehranjuje, jer nije imao dovoljno pacijenata, koji su većinom bili siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde je se bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika Hofmanova. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je naišao na mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.
Posle dve godine otišao je u Liku da poseti svoga strica i dobrotvora Grgura i brata Matu. Tu je pravio izlete po okolini, peo se na Velebit i prikupio dosta biljaka iz flore Primorja.
Odatle se uputio u Beč da dovrši odredbu svoga herbara, koji je oko Pešte, Budima, i po Erdeljskim i Banatskim Alpima sakupio, a ujedno i da bolje Jestastvenicu prouči. U bečkom Prirodnjačkom muzeju je proučio i odredio svoje prikupljene biljke, a u isto vreme je pratio i predavanja botaničara Endlera. U Beču se zadržao godinu dana. Baveći se u Beču on se upoznao sa Miklošićem i Vukom Karadžićem; Vuk ga uputi u Srbiju da stupi u državnu službu. Čekajući da Vuk dobije novčanu pomoć od Rusije (a koju na kraju nije ni dobio), Pančić je gotovo bio na izmaku svoga novca i to je priznao Vuku. Vuk mu je tada savetovao da odmah krene u Srbiju i da traži postavljenje u Užicu.
Pančić je poslušao Vuka i došao u Srbiju u maju 1846. godine za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. Ali, kako je Vuk imao u Srbiji i dosta neprijatelja, njegova preporuka nije vredela ništa, pa je čak zbog toga i zbog želje da bude postavljen u Užicu, u čijoj se okolini skrivao veliki broj protivnika Karađorđevića, Pančić postao sumnjiv i nije mogao da dobije to mesto. Čekajući na postavljenje, obilazio je užički kraj, i bavio se izučavanjem biljnog sveta.
Pančić je gotovo ostao bez sredstava za život i dok je razmišljao da se vrati, dobio je poziv od Avrama Petronijevića, ministra inostranih poslova, koji je imao fabriku stakla u neposrednoj okolini Jagodine u Belici, da se privremeno primi za lekara u tome mestu i da kao lekar radi na suzbijanju zaraze trbušnog tifusa, koja se širila među radnicima fabrike. Pančić je pristao, bio na toj dužnosti pola godine i sa uspehom je završio svoj posao.
Portret, rad Đorđa Krstića
Baveći se tamo on se upozna sa letnjom i jesenjom florom Jagodine, Belice i Crnoga Vrha. Stanovnici Jagodine su zavoleli Pančića kao savesnog lekara i plemenitog čoveka i kada je Pančiću ponuđeno mesto za fizikusa u Negotinu, Jagodina je tražila da zadrži Pančića. U tome je i uspela i Pančić je u februaru 1847. godine postavljen za kontraktualnog lekara i fizikusa jagodinskog okruga, ali prethodne godine započeta ispitivanja nastavio je, obišavši Temnić, Levač u okolini Oparića (i Preveško jezero) i manastir Ljubostinje. Oko polovine juna otišao je u Aleksinačku Banju, odakle se prvi put popeo na Rtanj i Ozren. Iste godine je zatražio otpust iz austrougarskog podanstva i zatražio prijem u srpsko podanstvo.
Krajem iste godine dobio je premeštaj u Kragujevac i postavljen je na upražnjeno mesto za privremenog okružnog lekara 12. novembra 1847. godine gde će ostati do 1853. godine. Prilikom boravka u Kragujevcu, Pančić je opisao Kragujevački slez (Althaea kragujevacensis), endemsku vrstu ovog dela Šumadije koja je rasla na Metinom brdu nadomak Kragujevca.[3] Za vreme boravka u Jagodini Pančić je odlazio i u Ćupriju i tu je upoznao Ljudmilu, ćerku barona inženjera Kordona, koju je zatim kao lekar u Kragujevcu isprosio i u januaru 1849. godine se venčao u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji.
Profesor prirodnih nauka
Iduće godine, 8. januara 1850. godine primljen je za člana Društva srpske slovesnosti, a y 1853. godine je postavljen za profesora prirodnih nauka u Liceju, najpre za kontraktualnog profesora, a kada je 1854. godine primljen u srpsko podanstvo, dr Josif Pančić je postavljen za redovnog profesora u Liceju. Primljen je za člana Društva srpske slovesnosti i postavljen je za profesora u Liceju, iako do tada nije, sem doktorske disertacije, imao nijedan publikovan naučni rad. Postavljen je za profesora samo na osnovu saznanja i uverenja da je on najbolji poznavalac flore Srbije.
Za potrebe stručne nastave osnovao je Beogradsku botaničku baštu 1874. godine. U Liceju i docnije u Velikoj školi Pančić je ostao do kraja života.
Godine 1855. Pančić je prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara - omorika. Deset godina kasnije je dobio dve njene grane. Trebalo je da prođe još deset godina da na planini Tari, u zaseoku Đurići, 1. avgusta 1877. (Prema nekim izvorima 1875.?). pronađe do tada nepoznati četinar – omoriku koja je po njemu dobila ime – Pančićeva omorika (Picea omorika (Pančić) Purkyne). Prema zapisima, da bi otkrio `svoju` omoriku, Pančić je prejahao Taru osam puta, što zapregom što na konjima.[4]
Pančićev sveobuhvatni doprinos nauci je nesporan. Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta.[5]
Po njemu su (između ostalog) nazvani: Pančićeva potočarka, Pančićeva udovičica (Knautia pancicii), Pančićeva graolika (Lathyrus pancicii), Pančićeva vodnjača (Orobanche pancicii), Pančićeva runjika (Hieracium vranjanum), Pančićevka ili srpska pančičija (Pimpinella serbica), Pančićev zvinčac (Bupleurum pachnospermum), Pančićev vijuk (Festuca panciciana), Pančićev šeboj (Erysimum comatum), Pančićev pelin (Artemisia pancicii), Pančićev mleč (Lactuca pancicii), Pančićev dragušac (Jacobaea pancicii), gljiva Tilletia pancicii kao i Pančićev skakavac, koga je otkrio 1881. šetajući se po Mokroj Gori.
Sva ta imena je zaslužio ili otkrivanjem novih taksona ili su mu ih posvetili kolege prirodnjaci – česi, austrijanci, italijani, hrvati, mađari... – velikim delom njegovi savremenici i rani poštovaoci. U njegovu čast je 1858. botaničar Vizijani (Roberto de Visiani, 1800-1878) nazvao čitav jedan novi rod – Pancicia (Pančićevka).
Pančićev vrh - mauzolej
Pančićev herbarijum
Glavni članak: Herbarium Pancicianum
Herbarium Pancicianum je herbarijum koju je 1860. godine Pančić poklonio Beogradskom Liceju i ta godina se uzima kao godina osnivanja prvog Herbarijuma u Srbiji. Danas je inicijalni deo Herbarijuma Instituta za botaniku i Botaničke bašte Jevremovac, Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, jednog od najznačajnijih i najbogatijih herbarijuma u jugoistočnoj Evropi.[6] Postojanje Pančićevog herbarijuma dugo je u svetu bilo pod znakom pitanja, jer se mislilo da je nestao.[7]
Smrt i sahrana
Spomenik Josifu Pančiću na ulazu u Botaničku baštu Jevremovac u Beogradu
Josif Pančić, spomenik u Akademskom parku na Studentskom trgu u Beogradu
Kada je Josif Pančić trebalo da bude izabran za člana Državnog saveta u Srbiji, nije ispunjavao osnovni (birokratski) uslov. Nije imao do tada ni jednu nepokretnost u državi. Zbog toga mu je u nepokretnu imovinu pribeležena zidana grobnica koju je sebi podigao na groblju kod crkve Svetog Marka u Beogradu.[8]
Pančić je umro 25. februara 1888. godine usred rada, vedar, svestan i prilježan. Predgovor za „Botaničku baštu“ dovršio je nekoliko dana pre smrti. „Prvenac Balkanskog poluostrva“ radio je i za vreme bolovanja.
Prema jednom novinskom napisu iz 1940, želeo je da ga sahrane na Suvom rudištu, najvišem vrhu Kopaonika, a što je palo u zaborav u učenim krugovima.[9] Pančićev vrh, najviši vrh na planini Kopaonik, dobio je ime po poznatom srpskom botaničaru Josifu Pančiću. Na ovom vrhu se nalazi njegov mauzolej gde je prenesen 1951. godine.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 51288529
