Izdavač: Ostalo
Junak / Edicija: Ostalo
Godina izdanja: 1993.
Komplet: Ne
Album: Ne
Jezik: Srpski

Robert Kramb IV - Gologuza - crno/beli strip. Meke korice.
Redak primerak, 4. deo, iz kompleta od 4 Krambova stripa u izdanju Šund d.d. štampan 1993. u Beogradu u tiražu od 500 komada. Strip je dobro očuvan. Epizode su: 1. Kuranjonje 2. Jajarica među grabljivim demonkama
3. Snoid i 4. Gologuza.
“Ostaću zabeležen u istoriji kao sjajan umetnik. To će biti moja osveta.” I (p)ostao je, želeli mi to ili ne. Mizantrop, osobenjak, andergraund stripotvorac, buntovnik – šeširom i stripovima – gospodin Robert Kramb! Ponosni i prkosni autsajder, čudak i genije, kreacija izopačenog sveta. Avangardni antiheroj koji nas još uvek vreba. Krambovo lice je njegovo naličje. Krambovo odrastanje obeleženo je patološkim porodičnim vezama, odbacivanjima, konstantnom borbom… Krambov otac, neumoljiv i rigidan, “oholi tiranin i sadistički siledžija”, nije imao sluha za istančane ukuse svojih sinova. Nametao im je disciplinu i pokornost, sputavajući njihov duh i kreativnost. Majka, okupirana sopstvenim problemima i izgledom, zavisna od tableta za mršavljenje i amfetamina, tipčan je primer nezadovoljne, psihotične žene. Porodica Krambovih – finalni proizvod američkog društva kojoj se Kramb kasnije neumorno rugao. Proglašeni autsajderima i od strane vršnjaka, Čarls, Robert i Makson osnivaju interni strip klub – “Izdavačka kuća životinjskog grada” u kome pronalaze utočište i utehu. Klub ih je kao magičan prostor-vreme brzo uvlačio u sebe. Čarls, najstariji i najtalentovaniji od trojice braće, pod čijim “tutorstvom” se neumorno crtalo i stvaralo, vodio je glavnu reč. Igra vremenom prerasta u neizlečivu opsesiju, stvarajući oko njih imaginaran svet stripa, skoro potpuno izopšten od realnog. Brutalnost i bezosećajnost američkog društva, odsustvo roditeljske ljubavi i pažnje osujetili su krhki, dečački duh oblikujući ga u introvertnog, smelog i osvetnički nastrojenog Roberta Kramba. Njegov bunt su njegovi stripovi a njegova osveta njegovi “junaci”. Kreativna crtačka mašinerija, pokrenuta haotičnim Krambovim emocijama, osmišljava i prvog strip “junaka”, po kom kasnije postaje prepoznatljiv. Porodični mačak Fred poslužio je kao model, a strip prvi put potpusuju Čarls, Robert i Makson. Kasnije mu Robert daje antropomorfan oblik i reimenuje ga u “Mačka Frica“ (1959-1970). Mačak Fric je hedonista, egoista, amoralan i samoživ. Iako je Kramb tvrdio da njegov i život Mačka Frica nemaju ničeg zajedničkog, ne stiče se takav utisak. Kao lik u stripu prolazio je kroz najrazličitije faze, prateći dinamiku Krambovog života. U ulogama rasiste, pripadnika hipi komune, zvezde pop muzike, silovatelja, oslikavao je stvarne događaje iz Krambovog života kao i projekcije njegovih fantazija i stanja svesti. Mačka Frica se Robert Kramb odriče u trenutku kada su poželeli da ga popularizuju kroz filmsku industriju. Nesuglasice i Krambovo negodovanje ipak nisu sprečili Ralfa Bakšija da snimi animirani film o Mačku Fricu. Dozvolu dobija od Dane, Krambove prve žene koja iz ljubomore i frustriranosti zbog Krambovog promiskuitetnog života, želi da mu se na taj način osveti. Deprimiran, Kramb odlučuje da „ubije“ Mačka Frica i zauvek upokoji strip „junaka“. Paralelno sa životom Mačka Frica odvija se i Krambov buran život. “Počeo sam da uzimam LSD u Klivlendu, juna 1965 godine. To me je potpuno preokrenulo. LSD me je naterao da prestanem stripove da doživljavam preozbiljno i razotkrio mi potpuno drugačiju stranu mene“. LSD je materijalizovao nesvestan deo Krambovog uma, produbivši gađenje prema modernom i progresivno raspadajućem američkom društvu, kao i mizoginiju. Njegova nesposobnost adaptacije i konstantno odbijanje od strane žena rezultirali su otvorenom mržnjom prema ženama i društvu uopšte. Popularnost koju mu je Mačak Fric doneo (a koje se uporno odricao) poslužila mu je da otvoreno manipuliše ženama. Kasnije je priznao da nikada nije voleo, niti bio zaljubljen. Jedina njegova ljubav je njegova ćerka Sofi. Dokaz njegove mržnje prema ženama (iako je tvrdio da jednako mrzi i sebe) su njegovi crteži i stripovi. Nije lako proniknuti u Krambove stripove, fantazije i život iako se u stripovima nudio ogoljen. Pitanje je koliko je njemu samom bilo važno bavljenje introspekcijom u cilju dešifrovanja onoga što crta. Ostaje svakome na volju da želi i UME da ga dešifruje, da ga „pročita“, čitajući njegove stripove. On želi i ume jedino da crta. Mnogo toga je moguće dokučiti iz njegovih stripova. Recimo, da mizoginiju rađa strah. To je ono što Robert Kramb najbolje zna – da se mržnjom bori protiv straha. Strah su žene, strah je on sam. Govorio je kako „žene vole jedino moćne muškarce i kako su neosetljive na osetljive muškarce“. Vrlo često crta žene-ptice, žene sa velikim stopalima, ogromne, sisate i guzate, superiorne i sebe malog, pogurenog, mršavog, velikog nosa, što on zaista jeste. Nikada, kroz strip, nije slao kvazi superiornu sliku o sebi. Dozvolio nam je da pratimo njegova najrazličitija duhovna stanja, seksualne fantazije, njega. Žene ga i u stripovima i u životu nose “na krkače”, sedi im u krilu, zove ih mamice… Edipovac? Fiksacija? Na pitanje zašto crta ono što crta, odgovorio je: „Ne znam, pitajte Sigmunda Frojda“. Jedno je sigurno, njegova majka je zaista bila krupna žena i činila se znatno krupnijom iz Bobijeve dečačke perspektive . Dakle, s jedne strane žene su u njegovim stripovima ekvivalent moći, destrukcije i razaranja, pre svega u onom seksualnom smislu kao u slučaju “Demonke” i “Leonore Goldberg i njenih devojaka komandosa”. Ili u srtipu “Belca” koji sreće “Gologuzu”, divlju, razuzdanu ženu iz šume, koja u sebi nosi arhetipski, nesputan seksualni nagon. Belac sa njom zauvek pronalazi sebe. Sa druge strane, crtao je i strip antiherojine bez glave, sa glavom u dupetu, naivne i priglupe koje muškarci (uključujući njega) iskorišćavaju i njima manipulišu. Oholu manipulativnu crtu pronalazimo u likovima “Snoida” i “Gospodina Prirodnog”, koji su suštinski dva potpuno različita „junaka“. Jedan uz pomoć svojih psovki, primitivizma i perverzija, drugi svojom mudrošću, inteligencijom i srkazmom bez većih problema dobiju ono što žele. Mnogi Snoida doživljavaju kao Id, čist iskonski nagon. Možda bi u tom slučaju G-din Prirodni bio Ego. U svakom slučaju, u jednoj epizodi stripa o Snoidu on sreće g-dina Prirodnog kome se uz drhtanje i zebnju žali da je bio “loš, mnogo loš”. G-din prirodni ga teši, govoreći mu kako je vreme za “nove moralne obnove” i kako je “pustinja pravo mesto za novi početak”. Misija Gospodina Prirodnog je osvešćivanje čovečanstva, ukazujući na pogubni uticaj tehnokratske ere, smatrajući da smo prestali da koegzistiramo sa prirodom. Ovi likovi predstavljaju materijalizovani prikaz čovekove unutrašnje borbe- sputanog i nesputanog, karakera i nagona, težnje i ograničenja. Nastali su u vreme kada je koristio LSD koji je za Kramba u početku bio inspirativan. Kramb nije samo crtao svoje fantazije, on ih je dobrim delom i živeo. Neukrotiv, promiskuitetan, fetišoidan ima sve, samo ne normalan seks. To potvrđuje i Alin, njegova druga žena, otvoreno iznoseći u dokumentarcu Terija Zvigofa po koji detalj iz njihovog seksualnog života. Za njega, orgazam nije vrh amplitude seksa, postignut spajanjem dva tela. Ili retko. On najčešće orgazam doživljava sedeći na njenim stopalima. Kramb za Alin tvrdi da ga je “stabilizovala”. Alin verovatno nije prodrla do same esencije Krambove duše, gde je zakopao najfinije emocije ali je najbolje od svih razumela sve njegove potrebe i time zadržala pored sebe. Njoj veruje. „Keep on Truckin’“ je, uz Mačka Frica, bio dokaz da umetnost u Americi vrlo često ne ostaje isključivo u službi umetnosti. Težnja za popularizacijom svega što bi bilo interesantno “prodati” kako bi se nahranila neutaživa glad za novcem, potpuno je porazila Kramba. Keep on Truckin’ je kratak strip, publikovan u prvom izdanju ZAP COMIX-a. Kramb osmišljava vizuelni rif za pesmu Blind Boy Fuller-a, “Trucking my blues away”, ironično aludirajući na kolektivni optimizam hipi pokreta. U stripu sigurno i razmetljivo koračaju ljudi koji potiču iz različitih društvenih slojeva. Pokušaji prisvajanja i iskorišćavanja stripa u reklamne svrhe najrazličitijih proizvoda, potpuno obesmišljavaju Krambovu ideju. Priča o ovom stripu ide toliko daleko da sam strip biva proglašen za nacionalno dobro od strane suda, uz obrazloženje da Kramb nije bio potpisan u stripu, pa mu zbog toga ne pripadaju autorska prava! Tek nekoliko godina kasnije, nakon iscrpljujuće borbe, Viši sud presuđuje u Krambovu korist. Čitav događaj je toliko uzdrmao Kramba izazvaši u njemu osećaj zgroženosti slavom. Onda i ne čudi njegova izjava da voli osećaj odvojenosti od čovečanstva. Možda je zbog toga sebe u jednom od crteža predstavio kao “raspetog” Kramba, ukazujući na to da svako od nas mora da bude mesija. On to još uvek jeste. Robert Kramb nema svog klona, jer samo on ume da bude potpuno otvoren u svopstvenoj zatvorenosti! On je svoj, različit i među najrazličitijima. Njegovi stripovi su ili “satirična genijalnost” ili “pornografsko đubre”. U Robertu Krambu, sasvim izvesno, ima više ljubavi i brige za čovečanstvo nego u većini dušebrižnika, sa čijim se pseudo humanim delima susrećemo svakodnevno.