Godina izdanja: 1998
ISBN: 71
Oblast: Alternativna medicina
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Linus Pauling
Izdavač: Esotheria, Beograd
Godina: 1998
Obim: 303 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografijama.

Dvostruki nobelovac, Linus Pauling pripada najvećim naučnicima dvadesetog veka. Ova knjiga popularne medicine plod je njegove erudicije, iskustava i rezultata brojnih istraživanja. Pauling je smatrao da se pravilnom ishranom, dodatnim vitaminima i ostalim zdravim navikama život može produžiti 20 do 30 godina.

U knjizi ŽIVETI DUŽE I OSEĆATI SE BOLJE uz pomoć vitamina, korisnoj i za laike i za stručnjake, se razmatraju neki jednostavni i jeftini postupci koje svako može da usvoji da bi osigurao duži i kvalitetniji život. Njegova osnovna poruka je da neke vitamine treba da uzimamo u znatno većim količinama no što ih možemo dobiti kroz hranu, ali zbog biološke individualnosti svako mora sam da odredi optimalnu dozu. Dokazano je da vitamini C i E deluju u organizmu antivirusno i anti-kancerogeno. U posebnim poglavljima objašnjena je preventivna i terapijska uloga vitamina C i drugih kod gripa, kardio-vaskularnih bolesti, alergija, artritisa, reumatizma, bolesti srca, mozga, oka, uha, usta, kao i delovanje vitamina C na mišićnu aktivnost, zarastanje rana i odlaganje starenja. Pauling je svoje teorije ispitivao prvo na sebi.

Tokom poslednjih 30 godina svog dugog i plodnog života svakodnevno je uzimao ogromnu dozu od čak 18 grama (!!!) C vitamina i umro je u 94. godini, ostavši u dubokoj starosti nasmejan, optimističkog i vedrog duha.



Lajnus Poling (engl. Linus Carl Pauling; Portland, 28. februar 1901 — Big Sur, 19. avgust 1994) bio je američki hemičar i biohemičar.

Dao je značajan doprinos i u kristalografiji, molekularnoj biologiji i medicini. Mnogi ga smatraju vodećim hemičarem 20. veka. Prvi je istraživao korišćenje kvantne mehanike u hemiji, a 1954. je dobio Nobelovu nagradu za hemiju za rad o prirodi hemijskih veza.

Takođe, dugo je u upotrebi bila korišćena Polingova skala elektronegativnosti.

Godine 1962. dobio je i Nobelovu nagradu za mir za zalaganje za zabranu nuklearnih proba, tako da je jedina osoba koja je samostalno dobila dve Nobelove nagrade.

Njegovo glavno naučno ostvarenje je teorija o hemijskim vezama koju je razvio kasnih ’20-ih i ranih ’30-ih i izneo ih u svojoj knjizi „Priroda hemijske veze i struktura molekula i kristala”. Ova knjiga je prvi put objavljena u 1939, drugo izdanje se pojavilo 1940. Sledila su nova izdanja, a knjiga je prevedena na desetak jezika. Do kraja ’40-ih godina njegov rad je priznat u naučnim krugovima i postao je osnova za mnoga istraživanja iz opšte hemije, neorganske i organske hemije.

Godine 1954. Pauling dobija Nobelovu nagradu za hemiju „za proučavanje hemijskih veza i njihovu primenu u objašnjavanju kompleksnih struktura molekula”. U svom govoru na prijemu Nobelove nagrade, on je govorio da će proučavanja budućih hemičara biti „zasnovano na novim hemijskim strukturama, uključujući i dobro definisan geometrijski odnos između atoma u molekulima i rigoroznoj primeni novih strukturnih principa” i „Zahvaljujući ovoj metodologija će biti postignut značajan napredak u rešavanju problema biologije i medicine hemijskim metodama”.

Pauling je bio predsednik Američkog hemijskog društva (1948) i Pacifik ogranka Američkog udruženja za unapređenje nauke (1942—1945), i potpredsednik Američkog filozofskog društva (1951—1954).

Poling je u svojim delima postavio 6 pravila koja se odnose na hemijsku vezu. U kratkim crtama obuhvataju sledeće:
- Hemijska veza se formira interagovanjem nesparenih elektrona od 2 vezana atoma.
- Elektroni moraju imati suprotne spinove.
- Jednom spareni, elektroni ne mogu učestvovati u drugim vezama.
- Uslovi za izmenu elektrona u vezi uključuju samo jednu talasnu funkciju za svaki atom.
- Dostupni elektroni sa najnižom energijom grade najjaču vezu.
- Od dve orbitale u atomu, ona koja se najviše može preklopiti sa orbitalom drugog atoma daće najjaču vezu i težiće da leži u pravcu koncentrisane orbitale.

U junu 1961, Poling i njegova supruga sazivaju konferenciju u Oslu (Norveška) protiv širenja nuklearnog oružja. Poling je takođe izradio predlog Sporazuma o zabrani ovakvih testova. U julu 1963, SAD, SSSR i Velika Britanija potpisali su sporazum o zabrani nuklearnih proba, na osnovu ovog projekta.

Godine 1963, Poling je dobio Nobelovu nagradu za mir. U svom izlaganju na dodeli Nobelove nagrade, on je izrazio nadu da će sporazum o zabrani nuklearnih proba započeti „seriju sporazuma i promena koji će dovesti do stvaranja novog sveta gde će mogućnost rata zauvek biti isključena”.

Iste godine se povukao iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju i postao profesor-istraživač u Centru za proučavanje demokratskih institucija u Santa Barbari (država Kalifornija). Ovde je bio u stanju da posveti više vremena za pitanja međunarodnog razoružanja. 1967. je postavljen za profesora hemije Univerziteta Kalifornije u San Dijegu, u nadi da će provoditi više vremena u istraživanju u oblasti molekularne medicine. Dve godine kasnije postao je profesor hemije na Stanford Univerzitetu u Palo Altu (Kalifornija).

U kasnim ’60-im Pauling je postao zainteresovan za biološke efekte vitamina C. U knjizi „Vitamin C i prehlada” (1971) on je sažeto praktično i teorijski pokazivao terapeutska svojstva vitamina C. U ranim ’70-im formulisao je Teoriju ortomolekularne medicine, u kojoj je istakao značaj vitamina, i amino kiselina za život čoveka i životinja.

U svojim radovima potvrdio je da je su ljudske potrebe za vitaminom C od 0,1 do 0,2 g. na dan. Kod nedovoljnog unosa ovog vitamina može doći do niza komplikacija pre svega na srcu, pa i kancerogenih oboljenja. Unošenjem velikih doza vitamina C (5, 10 i čak 15 g.) dovedi do povratne reakcije — aktiviranje prirodnih mehanizama za uništenje bolesnih ćelija. Ovo se može koristiti u lečenju nekih vrsta kardiovaskularnih bolesti i kancera. Zaštitni efekat vitamina C u nekim slučajevima kancera je jako zavisan od oblika raka, i može biti odsutna. Teorija Pauling o ulozi visokih doza vitamina C u lečenju raka je u novije vreme marginalizovana.

Ipak, neke ideje ortomolekularne medicine zadržavaju svoju važnost i danas, nalazeći izraz u konceptu „dodataka ishrani”.