ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2006
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

O geomantiji - Henry Cornelius Agripa: 86 str. 775 din.
Henri Kornelijus Agripa
O GEOMANTIJI
AGRIPA
i njegova okultna filozofija
Najviše sliĉnosti sa Faustom ima Hajnrih Kornelijus
Agripa. Marloov Faust se ugleda na Agripu, a za Getea se tvrdi
da mu je Agripa, sa svojim poreklom, liĉnošću, ponašanjem,
avanturama i uticajem na savremenika, više nego bilo ko drugi
posluţio kao prototip za glavni lik njegovog najvaţnijeg dela.
Agripa je takoĊe mnogo doprineo formiranju portreta
renesansnog maga Zenona u velikom romanu Margerit
Jursenar ―Crna mena‖.
Agripa se rodio 1486. godine u plemićkoj porodici iz
Kelna. Školovao se na univerzitetu u Kelnu i diplomirao pre
vremena, a 1502. stekao je zvanje magistra. U mladosti je
zapoĉeo vojniĉku karijeru i sluţio kao vojnik u armiji svetog
rimskog cara Maksimilijana I, a zbog ispoljene hrabrosti
proglašen je vitezom. Godine 1507. sreo je Tritemijusa i neko
vreme ţiveo u Parizu, gde je vršio alhemijske eksperimente, a
tvrdi se da je osnovao jedno od prvih tajnih udruţenja u
Evropi. U dvadeset petoj godini je drţao predavanja o
kabalistiĉkom delovanju Rojhlina u Dolu, baveći se i dalje
alhemijskim istraţivanjima, meĊutim optuţba za jeres, koja je
podignuta protiv njega, naterala ga je da ponovo nastavi s
vojniĉkom karijerom, koja je ukljuĉivala i diplomatsku misiju
u Engleskoj. Svoje glavno delo De occulta philosophia završio
je 1510. Pokazao je tekst Tritemijusu, koji ga je posavetovao
da ga ne objavljuje. Naredne dvadeset tri godine delo je bilo u
opticaju kao rukopis, stekavši prestiţ i šireći oko sebe veo
mistike, na ĉemu je imalo da zahvali tajnosti u kojoj je
postojalo. Objavljeno je tek 1533. u proširenoj verziji.
IzmeĊu 1511. i 1517. Agripa je ponovu sluţio caru u
Italiji, kao i mnogim plemenitim gospodarima, drţeći u Paviji predavanja o hermetizmu i udubljujući se u kabalu. Godine
1518. napisao je traktat o protivotrovu za kugu do koga je
došao kroz svoje alhemijske eksperimente. Traktat je 1529.
ponovo objavljen u proširenom i dopunjenom izdanju. IzmeĊu
1518. i 1522. je radio kao gradski zvaniĉnik u Mecu, gde je
nastavio svoja alhemijska istraţivanja. Jednom prilikom je za
vreme svog sluţbovanja, rizikovao ţivot i sa hrabrošću
spasavao ţenu koju su gomila i inkvizitor proglasili za vešticu.
Zatim je bio u Kelnu, Ţenevi i Frajburgu, gde je radio kao
lekar iako nije imao diplomu medicine, dok je privatno
poduĉavao istaknute graĊane hermetiĉkoj misli. Tokom 1525.
je bio obuzet delima Martina Lutera. Tada je već bio lekar,
astrolog i alhemiĉar Lujze Savojske, majke francuskog kralja
Fransoa I, na njenom dvoru u Lionu. Ubrzo ga je razlaz s njom
ponovo odveo na put u Holandiju, gde je radio kao lekar, pa
opet u Keln, gde je dobio zaštitu nadbiskupa, zatim u Bon i na
kraju u Francusku, gde je i umro, kao priliĉno siromašan
ĉovek, u Grenoblu oko 1535.
**
Agripa je po svim standardima bio izuzetan ĉovek,
otelovljenje onoga što danas nazivamo ―ĉovekom renesanse‖.
Dokazao se kao odvaţan vojnik i ĉovek od akcije na bojnom
polju. Mada je bio samouk u medicini, bio je opšte priznat kao
jedan od najveštijih lekara svog vremena i jedan od
najmudrijih teologa. MeĊutim, kao predstavnik hermetizma i
poznavaoc astrologije i alhemije, hermetiĉke muzike, kabale i
magije, zasluţio je najveći ugled, kao i auru tajanstvenosti i
okultne moći koja ga je okruţivala.
Hermetiĉki tekstovi su vrlo eksplicitno naglašavali
neophodnost usklaĊivanja mikrokosmosa ĉoveka sa
makrokosmosom univerzuma. Hermetiĉar bi `morao da naštimuje svoju unutrašnju liru i prilagodi je boţanskom
muziĉaru.`1 Muzika je kljuĉ duhovnosti.
Agripa se priklanjao Fićinu2
tvrdnjama da `moć svake
zvezde ili boţanstva` moţe da se privuĉe muzikom `u
saglasnosti sa dostojnom harmonijom`, pa je zato odobravao
pevanje orfiĉkih himni. MeĊutim, za razliku od Fićina koji je
teţio samo da izmami ţeljene uticaje, Agripa je na svoj
faustovski naĉin, teţio da primora planetarne i ostale
`inteligencije` da se pojave na njegov poziv. Agripa je tvrdio
da orfiĉke himne `zaista daruju vrlo veliku moć` magu i
omogućavaju mu da `vezuje i usmerava` predmet svojih
`ĉini`.3
MeĊutim, dok je Fićino bio dovoljno paţljiv da ne
prekrši naĉela hrišćanske ortodoksije, Agripa nije imao takvih
skrupula.
`Fićino je bio nestrpljiv da potvrdi da njegove
astrološke pesme nemaju nikakve veze s bajanjima koja se
koriste za prizivanje duhova i njihovo primoravanje da
proizvode magijske efekte. Inaĉe, umesto da bude muzikom
doveden, kao u Fićinovoj teoriji, u odgovarajuće stanje
prijemĉivo za uticaj planeta, duh Agripinog operatera i sam
postaje aktivni instrument koji se projektuje u zaĉaranom
predmetu, da bi ga ograniĉio ili usmerio.`
Iako je uveo elemenat magijske prinude, Agripa i dalje
insistira na blagotvornim efektima muzike, kao što je i sam
tvrdio:
`Mudri preci... nisu uzalud upotrebljavali muziĉke
zvuke i pesme, nego da bi potvrdili zdravlje tela i ponovo ga
uspostavili... sve dok ĉoveka ne naĉine primerenim nebeskoj
harmoniji i u celini nebeskim. Štaviše nema niĉega što će
delotvornije oterati zle duhove od muziĉke harmonije.`4
Engleski alhemiĉar Tomas Norton je pisao:
Elemente tvoje nek muzika spaja
Iz dva razloga, a jedan je Melodija:
Kad akord zazvoni u umu tvom,
Pravi efekat blesnuće istinom.
S ostalim akordima što ĉine muziku
S njihovim proporcijama što prave Harmoniju,
Sliĉne proporcije ĉiniće i Alhemiju...
Ĉudesna dejstva muzike
Kada je tokom XV veka nekoliko humanista,
prvenstveno italijanskih, meĊu kojima ĐorĊe Vala i Marsilino
Fićino, ponovo otkrilo antiĉke testove o muzici, suoĉili su se s
nizom pitanja koja su se odnosila na tehniku.5 Ovi humanisti
su bili zadivljeni ĉudesnim dejstvima koje su antiĉki autori
pripisivali muzici.
Kada se spomene ―tajna sila‖ muzike, ĉitalac se uvodi
u svet svojstven renesansi, svet odnosa muzike i magije.