ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2019
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Na točku rađanja i umiranja – Mahešvarananda Paramhans: 92 str. 806 din.
UVOD
O tome šta joga govori o ţivotu i
njegovom nastavljanju nakon smrti
fizičkog tela, konsultovana su predavanja
Satgurua Sri Paramhans Mahešvaranande
koji povremeno objašnjava vidove
postojanja u različitim svetovima. Iz
mnogih njegovih predavanja izveli smo
saţetak
0 ovoj temi za čitaoce koji se nisu sreli sa
nekim od odista malobrojnih ţivih Učitelja
drevne nauke o telu, umu, svesti i duši.
Tekst koji je pred vama pati od niza
poteškoča. Ne samo da je bilo nemoguće
prikupiti svaku pojedinu rečenicu koju je
Svamiđi izgovorio u vezi sa naslovljenom
temom, već ima i drugih nevolja. Najveća
je ta da, ma koliko se trudili da vezemo
lepe reči u niske rečenica, one nisu u
stanju da obuhvate i prenesu sva
značenja koja ima ţiva reč Satgurua
ne odišu onom jednostavnošću koju ima
Svamiđijev iskaz. Učitelj koji je spoznao
stvarnost ne bira slušaoce kada govori o
istini, Bogu i vezi pojedinačne duše sa apsolutom. Učitelj se obraća svakom,
govori istim jezikom i pametnom i
nepametnom, detetu i mudracu,
obrazovanom i neobrazovanom. Njegova
reč je iednostavna i nije upućena
prevrtljivom, ograničenom intelektu koji
uvek moţe da nađe razloge i za i protiv.
Reč istine ide u izvorište mudrosti - ravno
u srce koje hoće da čuje. Pisani tekst, na
ţalost, samo po izuzetku moţe da se čita
srcem. Druga velika nevolja dolazi odatle
što nije zabeleţeno ni jedno celo
predavanje koje bi Svamiđi posvetio samo
i isključivo kruţenju ţivota u različitim
svetovima. On je na mnogobrojnim
predavanjima govorio o evoluciji svesti,
pa je doticao i misteriju kosmičke igre,
tako da je delove koji se odnose na točak
rađanja i umiranja valjalo vaditi iz
celovitih predavanja. A čupanje reči iz
konteksta uvek stvara nevolje. No, ipak,
ovo što je pred vama ima vrednost
informacije.
TRI VRSTE SMRTI
U jogi postoje tri termina koji se odnose
na smrt: smrt (mritju), samadi i
mahasamadi. Sta podrazumevamo pod
tim pojmovima? Smrt je pojam koji se
odnosi na one koji su rođeni po zakonima
karme, zavise od nje i ne napuštaju ovaj
svet po sopstvenoj volji. U relacijama
apsolutne stvarnosti smrt postoji samo u
neznanju, to je iluzija, jer niti umire telo,
niti svest, niti duša. Samo se raznorodni,
privremeno izmešani elementi rastvaraju
u elementima, energija u energiji, svetlo
se rastače u svetlosti, ono što je bilo
odvojeno vraća se nakon kruţenja svome
izvoru - kao što talasi dolaze iz okeana i
potom u njemu nestaju. Ali, sve dok
opstojava neznjanje i vezanost za tokove
karme, iskra ţivota koju nazivamo atmom
- prelazeći iz oblika u oblik te prelaske
doţivljava dramatično, kao da joj se
događa nešto konačno.
Samadi znači stanje u kome su znanje,
znalac i predmet znanja sjedinjeni, kada
ta tri postaju jedno. To je stanje svesnosti u kome je jogi svedok i
posmatrač svega. Znalac prošlosti,
sadašnjosti i budućnosti. Tada je uronjen
u beskonačno, blagosloveno iskustvo i
vrata slobode su otvorena za njegovo
postojanje. Samadi je stanje fizičkog tela
i svesti u koje jogi ulazi namerno i s
određenim ciljem. Telo je zaustavljeno,
nepokretno. Fiziološki gledano stanje
tela je veoma blisko komi jer su sve
telesne funkcije gotovo zaustavljene. Ali,
svest je budna i jedna. U tome stanju se
brišu pregrade izmedu nesvesnog,
podsvesnog, svesnog, nadsvesnog i
kosmičke svesti. Moglo bi se reći da je
samadi smrt u ţivom telu. Iz samadija se
jogi vraća u normalno funkcionisanje
kada on tako odluči.
Mahasamadi je poslednji stepen svesti.
Jedno od značenja reči mahasamadi
odnosi se na trenutak kada
samorealizovani, mi bismo rekli
prosvetljena duša, napušta fizičko telo
kroz vrata Bramana (kroz sahasrara
čakru - fontanelu) svesno, svojom voljom
i stapa se sa apsolutom. Iz fizičkog sveta prevodi vlastito sopstvo preko svih
granica da se sjedini sa kosmičkim
sopstvom. Iz mahasamadija se sopstvo
više ne vraća u isto telo.
Ko je taj ko napušta telo svesno, ko
ulazi u mahasamadi? To je onaj ko je na
svet došao da pomogne Ijudima da krenu
na put spoznaje i samorealizacije, dakle
onaj ko se među Ijudima inkarnirao.
Joga pravi razliku među onima koji se
pojavljuju u Ijudskom telu s različitim
ciljevima. Rađa se onaj ko dolazi na
Zemlju da odradi i otplati svoje karme iz
ranijih ţivota, a inkarnira se onaj ko dolazi
kao oslobodilac duša, da onom prvom
pokaţe i otvori vrata slobode. Obojica
imaju fizičko telo, jedu, piju, spavaju.
Ljudi koji ne znaju ko je ko ne prave među
njima nikakvu razliku. Ima, međutim,
takvih koji tu razliku mogu da uoče i
procene. Velika duša koja se među nama
inkarnira ne pati i smrt nema moći nad
njim, jer dolazi da prenese poruku o
Ijubavi i slobodi. Takva jedna duša bio je i
Učitelj moga Učitelja Bagavan
Mahaprabuđi, koji je na svetu među Ijudima proveo 135 godina i svojom
voljom, 1963. godine, na dan 5. decembra,
rano ujutru u vreme bramamurte
(praskozorje), rastvorio svoje sarguna
(uobličeno) svetlo u nirgunu
(neuobličeno).
U selu Keteđhaz (Mađarska), na
seminaru organizovanom za učenike
1992. godine, Svamiđi je proširio
prethodni iskaz rekavši da se iz tri
razloga moţe doći na Zemlju u ljudsko
telo. Prvi je rođenje kojim se ispunjavaju
karmički (sudbinski) zakoni, drugi je
poslanje: pojedine velike duše poslane
su da obave tačno određenu misiju, a
treći je inkarnacija, dolazak na Zemlju
po sopstvenoj volji i odluci da se
pomogne posvećenicima, te za dobrobit
svih ţivih bića.
O tome postoji li ţivot posle ţivota, na
javnom predavanju u Novom Sadu 1989,
Svamiđi je rekao sledeće:
Jogiji znaju da se ţivot nastavlja. Znamo i
da postoji novo rođenje. Znamo šta je ova
kosmička igra, zakonitosti pod kojima se
odvija, kako utiče na sva ţiva bića i kako se moţe okončati. Svedočanstva o tome
ostavili su nam kroz vekove mnogi koji su
meditirali, tragali za istinom i uz pomoć
Učitelja stigli do prosvetljenja, spoznaje i
oslobođenja iz točka rađanja i umiranja.
Da se ţivot nastavlja neprekidno nas
podučavaju oni koji među nas dolaze kao
inkarnacije, kao oslobodioci duša da nam
prenesu poruku o slobodi, ljubavi,
jedinstvu oni koji su došli da pomognu, da
osvetle put i daju ljudima načine kojima
će prevazići neznanje i patnju zbog
odvojenosti. O nastavljanju ţivota sad već
ponešto zna i modema medicinska nauka
koja je napredovala kako u tehnološkom
smislu, tako i u razumevanju tajni ţivota.
Iako još nije stigla do krajnjih odgovora,
nauka poslednjih decenija pomera
granicu svoga znanja ka onome o čemu
joga izveštava već hiljadama godina.
Za našu temu su bitne dve vrste
istraţivanja savremene nauke o kojima i
Svamiđi često govori. Prva se odnosi na
onaj rad koji obavlja dr Rejmond Mudi i
mnogi drugi stručnjaci koji intervjuišu
ljude nakon povratka iz kliničke smrti, a drugi se odnosi na istraţivanja vezana za
funkcionisanje ljudskog mozga. O
istraţivanju fenomena tik-do-smrti i
povratnicima sa smrtnog praga Svamiđi
kaţe:
Tim osobama su u određenom
vremenskom periodu aparati pokazivali
prestanak svih aktivnosti u mozgu i lekari
bi konstatovali smrt. Nakon što bi ti ljudi
oţiveli i ispričali šta su doţiveli, ustanovili
bismo da se ta iskustva poklapaju sa
onim što joga govori oduvek. Ljudi
izveštavaju da se nenadano odvajaju od
tela, nema bola, veoma su radosni, veoma
opušteni, veoma srećni i veoma slobodni.
Lebde iznad svog fizičkog tela, negde
ispod tavanice. Iz tog poloţaja gledaju
vlastito telo kako leţi na krevetu ili
operacionom stolu. Gledaju kako se lekari
trude oko njihovog tela. Neki pričaju da
su napuštali tu prostoriju i bez ikakvih
teškoća odlazili u neku drugu, recimo u
čekaonicu. Tamo su mogli da vide rođake
i prijatelje koji sa strepnjom očekuju
vesti, Ako je takva osoba i pokušala da
uspostavi komunikaciju sa lekarima: `Ne trudite se, pustite to telo. Sad sam hiljadu
puta sretniji i slobodniji nego u njemu!` ili
je rođacima htela da objasni da ne brinu
jer je sve u redu, lekari i rođaci ne bi
obratili nikakvu paţnju na te pokušaje.
Ovi delovi priča mogli su se kasnije
proveriti upoređivanjem sa onim što su
upamtili lekari i drugi prisutni u bolnici
Proveravajući delove iskustava klinički
mrtvih Ijudi, ţivi su mogli da ustanove
samo jednu stvar: pacijent je morao biti
neko vreme izvan svoga tela, drugačije se
izloţene činjenice ne mogu objasniti.
S druge strane, za nas su zanimljiva
istraţivanja ljudskog mozga. Tako, na
primer, u jednom višegodišnjem
istraţivačkom radu o karakteristikama
ljudskog mozga, traţeni su odgovori na
pitanja: u kom obliku postoji pamćenje u
ljudskom mozgu, koliko dugo opstaje, da
li memorija umire, da li se čuva u ćelijama
ili u nervnim vlaknima i u kojim, kako se
prenosi, da li krvotokom, nervnim
sistemom ili sistemom ţlezda, kako se
obnavlja i ukoliko se ošteti centar za
pamćenje u mozgu moţe li se oštećenje popraviti. Rezultati su bili senzacionalni.
Na ovo istraţivanje utrošeno je više
miliona dolara. Za znatno manje para
mogli su štampati joga knjige u kojima na
postavljena pitanja postoje znatno
konkretniji i bogatiji odgovori. Ali, tako je
to danas, savremena nauka ne veruje
drevnoj. Za nas je značajno to da je
zapadnjačka nauka stigla do te zanimljive
tačke: s jedne strane ima znanje o tome
kako radi ljudski mozak, kakve su mu
karakteristike i funkcije, a sa druge je
prikupila iskustva ljudi koji su napuštali
telo i osvedočili se da postoji ţivot u
nekoj drugoj ravni. I sad, šta je tu
interesantno? IJpravo to da su se opisani
opaţaji svih ispitanih pacijenata odvijali u
trenucima kada im mozak nije odavao
nikakve znake aktivnosti i ţivota.