Oblast: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2017
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

TM i šest sistema indijske filozofije – Rade Sibila: 100 str. 850 din.
TEHNIKA
TRANSENDENTALNE MEDITACIJE
Tehnika transcendentalne meditacije
(TM) je laka i jednostavna vežba koju
može svako lako da nauči i razume.
Postupak TM je od početka do kraja
potpuno automatski i spontan.
Postupak je zasnovan na onome šta duh
jeste, a ne na njegovom sadržaju ili
obliku. Da je baziran na intelektualnoj
aktivnosti, tada bi se u vežbi bavili
posmatranjem ideja. Ako bi bio
zasnovan na volji, koncentraciji i
naporu, tada bi trebalo da kontrolišemo
mentalnu aktivnost. Ali, kao što znamo,
to nije slučaj i u vežbi nema nikakve
kontrole. Mi samo dozvoljavamo svojoj
pažnji da prirodno sledi svoje sklonosti.
Iskustvo pokazuje da naša pažnja luta u
polju relativnih iskustava, u polju
čulnog opažanja. Takođe pokazuje da
ona sledi svoju prirodnu težnju
automatski. Koju težnju? Traženje
zadovoljstva, sreće, radosti, savršenstva.
Pažnja se lako kreće prema izvoru
rastućeg ispunjenja (sreće) ili obećanja
tog ispunjenja.
Svet koji opažamo pomoću čula je svet
raznolikosti i promena. Jedina sigurna
stvar u njemu je da se sve vreme menja.
Ništa nije stalno osim promene.
Doživljavajući relativni svet, duh nalazi
neku privlačnu tačku, objekat, događaj i
na njemu počiva sasvim lako. Posle
nekog vermena dolazi do zasićenja,
privlačnost se smanjuje i pažnja počinje
sasvim spontano da se kreće, tražeći
neku novu privlačnost. Iz tog
posmatranja može da se izvuče važan
zaključak:
Usmeravanje duha, a to je priroda
pažnje, je dirigovano i motivisano
sklonošću traženja sreće.
Razumevanje tog principa čini mogućom
tehniku TM. Kada se izgubilo to
razumevanje prirode pažnje i duha, tada
se izgubila ta jednostavna, prirodna
tehnika transcendiranja.
U prirodi pažnje, dakle, nije da luta, već
da traži ispunjenje (sreću). Kao što, na
primer, pčela leti naokolo ne radi leta,
već da nađe nektar u cvetu.
Kako se taj princip primenjuje kod
tehnike TM?
Kod tehnike TM upotrebljava se
prirodna sklonost duha da se kreće
spontano od polja manje sreće prema
polju veće sreće. Na taj način se pažnja
kreće unutra, kroz razne slojeve procesa
mišljenja sve do izvora misli. To je
unutrašnji tok (potez) meditacije.
Preko dana duh je stalno povezan
pomoću čula sa spoljašnjim svetom.
Pažnja stalno prati spoljašnje događaje,
šarenilo promena spoljašnjeg sveta, gde
ništa ne ostaje duže vreme stalno.
Sledeći svoju sopstvenu sklonost pažnja
se kreće od tačke manje privlačnosti
prema mogućnostima veće sreće. Svet
se menja, a cilj pažnje je nepromenljiv.
Usled pogrešne interpretacije tih
iskustava došlo se do ideje da je teško
doći do transcendentalnog stanja. Duh
luta kada je usmeren prema
spoljašnjem svetu, ali njegova priroda
nije lutanje. Njegova priroda je da se
kreće od stanja manje sreće do stanja
veće sreće. To čini pokretačku snagu,
koja vodi duh do njegovog izvora koji se
nalazi u svesti blaženstva (ananda).
Stoga nije potreban nikakav napor ili kontrola da bi to stanje ostvario, kada
se jednom pravilno uputi u tom smeru.
Ako se, međutim, smatra da je priroda
duha lutanje i ako se na toj osnovi
nepotpunog razumevanja pokušava da
kontroliše i upravlja duhom, protiv
njegove sopstvene težnje, tada je
najverovatniji rezultat napetost i stres.
Unutrašnji tok (potez) meditacije je
iskustvo sve suptilnijih procesa
mišljenja (mantre), sve do izvora misli,
do osnove na kojoj počiva mišljenje.
Izvor misli je čista svest. O svesnom
duhu govorimo kada čista svest zbog
svoje refleksije kroz individualni nervni
sistem ima za sadržaj neki objekat
iskustva (polje prakrti). Kada u svesti
nema nikakvog objekta (u tom slučaju i
misli predstavljaju objekat), niti
iskustva, tada govorimo o čistoj svesti
koja nema nikakav sadržaj. Tada
subjekat počiva u sebi.
Uporedimo čistu svest sa ogledalom!
Ono stalno reflektuje spoljašnje svetlo.
Isto tako i duh. Stalno je ispunjen
mislima, osećanjima, iskustvima,
sećanjima i tako je njegova večna, tiha, mirna priroda stalno prekrivena. Stoga
njegovi kvaliteti leže izvan dohvata
našeg svakodnevnog iskustva.
Pomoću tehnike TM stičemo iskustvo
tihe i nepromenljive prirode čiste svesti
koja leži u osnovi našeg života, ali koje
obično nismo svesni. Svaki čovek ima
čistu svest, ali svaki čovek nije čista
svest. Iskustvo čiste svesti se dakle stiče
progresivnim i sistematskim načinom
smanjenja inteziteta iskustva i utisaka.
I tek onda, kada se transcendira
(latinski, transcendere znači prekoračiti)
svako iskustvo, priroda čiste svesti sija
u svom punom sjaju.
Ta čista svest je po svojoj sopstvenoj
prirodi ananda, ona je izvor sreće i
ispunjenja svih težnji duha (pažnje).
Setimo se slike o mehurićima misli. Sve
što radimo jeste praćenje tih
nadolazećih mehurića misli u smeru
njihovog izvora, prema unutra. Na taj
način doživljavamo svaki sledeći
mehurić u nekom ranijem i dubljem
stanju razvoja, na sve profinjenijim i
apstraktnijim nivoima mišljenja. I svaki
sledeći mehurić misli (mantre) je bliži izvoru blaženstva, svaki sledeći nivo
mišljenja manje prekriva prirodu čiste
svesti i sve više otkriva veći sadržaj u
kvalitetima energije, inteligencije i
blaženstva.
Na taj način, svaki dalji korak vodi
pažnju prema sve finijim i finijim
slojevima. Zbog toga je svaki dalji korak
sve lakši, kretanje udobnije i brže, jer
izvor misli sve više i više privlači pažnju.
To se spontano nastavlja sve dok pažnja
ne doživi i najsuptilnije stanje misli
(mantre) kada se i to stanje transcendira
i pažnja se utvrdi u stanju čiste svesti.
To stanje se naziva samorealizacija.
Čista svest je suština subjektivnosti. To
je jastvo, transcendentalna svest,
atman, puruša. Njegova priroda je
nepromenljivost, univerzalnost. To nije
nešto što se razvija, ili gradi pomoću
meditacije, ni nešto prema čemu se
treba uzdizati ili spuštati, niti nešto što
iznenada razumemo. To je nešto što je
uvek bilo i što će uvek biti, ali nešto što
do tada nismo poznavali. Neznanje
(neiskustvo, tj. avidja) je razlog
otuđenja.