ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1984
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Razgovori s Ramanom I tom - T. N. Venkataraman
Tiruvannamalai, 1984: 250 str. 1680 din.
Dostupan je i II tom ove dragocene knjige:
Razgovori s Ramanom II tom - T. N. Venkataraman: 278 str. 1830 din.
PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU
Gotovo svi najpoznatiji prikazi uĉenja Ramane Maharšija koristili su dijaloge iz `Razgovora`. Konaĉno se i kod nas pojavilo ovo najobimnije i, po mnogo ĉemu, najznaĉajnije delo.
Tokom ĉetiri godine strpljivo zapisivani `do nogu uĉitelja`, ovi
razgovori sadrţe svu dubinu Ramaninog uvida. Pored toga što
izraţavaju sve velike ideje indijske filosofije i religije, i to kao najintimnija liĉna iskustva, svakome prepoznatljiva, `Razgovori` duhovno
zrelim ĉitaocima u još većoj meri prenose duh prisustva prosvetljenog
ĉoveka, koje nikakve reĉi ne mogu prikazati, a koji nam je najpotrebniji.
Odgovarajući na svakojaka pitanja najrazliĉitijih posetilaca, od
velikih intelektualaca do prostih seljaka iz okoline, Ramana je odgovarao na svoj, uvek isti naĉin: sa stanovišta potpuno prosvetljenog
ĉoveka, koji je uvek u ĉistoj (transcendentalnoj) svesti Sopstva; sa stanovišta svesti jedinstva. Teško moţemo izreći koliko je to dragoceno.
Ali, zato moţemo ukazati koliko je problematiĉno za sve one smrtnike
koji ne znaju šta je to, koji nemaju praksu osvešćenja, meditacije, niti
iskustvo ĉiste svesti. Za njih će ovi `Razgovori` biti samo jedna gomila
nebuloznih i bogohulnih besmislica, i nemogući za ĉitanje. Jer, kako oni
da razumeju Ramanine izjave da „mi nismo telo”, da se „ĉovek
oslobaĊa spoznajom da nije ni roĊen”, da su „Bog, duša i svet samo
mentalne koncepcije” a da je „ĉovekovo Sopstvo jedina Stvarnost”, da
je „Bog stvorio ĉoveka, ĉovek Boga, a da su oboje stvorili samo imena i
obliĉja, i da u stvarnosti ni Bog ni ĉovek nisu stvoreni”, i mnoge druge
sliĉne? Ima i veoma realistiĉnih izjava, poput one koja je data na pitanje: „Kako da steknem slobodu (moksha)?” - „Nauĉi šta to znaĉi.”
Naţalost, i ovakve izjave se samo s prosvetljenjem mogu razumeti,
kada se prevaziĊu sve zamke psihodinamike. I za filozofe su ovi
`Razgovori` neprikladni i nezanimljivi, jer se bave praktičnim iskustvima
samospoznaje, kao osnovnog uslova za spoznaju sveta, onoga što
jeste. U tom pogledu su oni mnogo radikalniji i dublji od Sokratovih dijaloga, kao i od savremenih egzistencijalista. I na hrišćanske dogmate i
teologe, koji drskom plitkoumnošću zameraju indijskoj filozofiji i meditaciji da se okreću `ništavilu`, kao hladan tuš mogu delovati Ramanine
reĉi: „Ko vidi prazninu? Ti moraš biti prisutan. Prisutna je svest koja
svedoĉi o praznini. Ne postoji trenutak kada te nema.” „Ti postojiš ĉak i
kada nema sveta.” „Tvoje Sopstvo je ĉista svest koja uvek jeste.” Ĉak i
iskusni psihoterapeuti ostali bi bez reĉi pred Ramaninom izjavom:
„Duša, um i ego su samo reĉi. Ne postoje takva bića. Svest je jedina
Istina.” Stoga je razumljivo zašto ni K. G. Jung nije smeo da ode do
Ramane kada je bio u poseti Indiji (1938. godine), mada su ga nagovarali. Zaista, šta raditi sa ĉovekom koji nam tvrdi: „RoĊenje i smrt su samo ideje. One se odnose na telo ili um. Sopstvo postoji pre roĊenja
ovog tela, i ostaće i posle njegove smrti.” Samo prosvetljen ĉovek moţe
iz liĉnog iskustva videti da su ovo izjave onoga ko je nadišao relativni
svet i sjedinjen je sa apsolutnim - tako što sve relativno doţivljava kao
apsolutno.
Moglo bi se, najzad, pomisliti da je Ramana samo jedan od gurua, kojima obiluje Indija (a, na ţalost, i Zapad). I takva predstava o
Ramani pada u vodu, on nije bio samo guru koji je sedeo i govorio
drugima šta da rade; on je imao sve siddhije ili moći, ali i više od toga,
imao je najvišu spoznaju jer nikada nije namerno pokazivao moći. To je
smatrao afirmacijom ega pred publikom. Ipak, one su se dešavale:
viĊan je na dva mesta istovremeno, nestajao je pred oĉima ljudi, pokretom ruke oţiveo je deĉaka koga je ujela kobra, a jedan posetilac,
baron von Valtheim-Ostrau, opisao je u svom dnevniku kako se Ramanino telo za vreme meditacije pretvorilo u svetlosni oblik. Brojna su i
svedoĉanstva o njegovim šetnjama: tada bi za njim spontano krenule u
povorci mnoge ţivotinje iz okoline, i domaće i divlje. Njegova
sposobnost da kontroliše i najopasnije divlje zveri bila je opšte poznata.
Ipak, najveće i najlepše svedoĉanstvo njegovog duhovnog uticaja bilo
je to što su se, za vreme dok je ţiveo u pećini na bregu, mala deca iz
sela spontano sama okupljala kraj njega, i mirno sedela u njegovoj
tišini. On niti je video sebe kao uĉitelja, niti druge kao uĉenike; za njega
je guru Stvarnost koja uvek jeste, i koja sve daje. Zato on potragu za
guruom bezmalo poistovećuje sa zabludom. Nikoga nije traţio, niti se
igde kretao iz sela u kome je ţiveo, ali, njegovo biće i tišina delovali su
na svet jaĉe od svih gurua onoga doba, i od tada se to dejstvo tiho
uvećava.
Zato su za praktiĉare meditacije (samo za one koji imaju
iskustvo unutarnje tišine) ovi `Razgovori` pravi zlatni rudnik najpreciznijih instrukcija i najdetaljnijih razjašnjenja puta ka Sopstvu. Teško je naći
ĉoveka koji je kao Ramana tako jasno svedoĉio, svojim bićem u tišini
mnogo više nego reĉima, o Jedinoj Stvarnosti koja omogućava i svet, i
Boga i ljude, a koja je naša suština; koja je uvek tu, iza svakodnevne
budnosti, sanjanja i dubokog sna bez snova, kao veĉno Prisustvo i
Milost. Naše telo je samo pogodno mesto kroz koje se ona ispoljava -
zato Ramana uporno ponavlja da nismo telo. Prepoznavanje Najviše
Stvarnosti koja sve omogućava, kao naše Sopstvo, i preuzimanje
odgovornosti za njenu aktuelizaciju kroz našu celovitu liĉnost, kroz koju
postajemo njeno oliĉenje, cilj je ţivota i Novog doba u koje smo zakoraĉili. Ramana nam je taj cilj pokazao samim svojim bićem i svakom
reĉju je pogaĊao njegov centar.
Okosnica njegovog, inaĉe retkog, verbalnog nauĉavanja jeste
praksa samoispitivanja formulisana kroz pitanje `Ko sam ja?` To je, po Ramani, suština svih meditativnih praksi. Meditacijom se napušta
mnoštvo misli i paţnja se svodi na samo jednu. Tada je um pod kontrolom i postaje moguće sagledavanje onoga-koji-misli. Za razliku od
ostalih meditacija, pitanjem `Ko sam ja?` (okretanjem paţnje ka sebi) direktno dolazimo do njega. On je i cilj svih meditacija. To je Ja. Iz njega
nastaju sve misli. Kada ga sagledamo, vidimo da Ja ne postoji kao
entitet, koji je realan sam po sebi, već je i sam jedna misao, i to
primarna. Tada upadamo u tišinu jer vidimo da nismo individue, da
ništa nije naše, već da samo apsolut jeste, u bezvremenom
savršenstvu. Samoispitivanjem uviĊamo da nismo um koji se stalno
menja, već trajno biće, ono što uvek biva, iza svih stanja svesti -
budnosti, sanjanja i dubokog sna - bivstvovanje nezavisno ĉak i od
prisustva tela. Kada ovako osvestimo svoje biće, odnosno samo
postojanje, ono se postepeno pokazuje u novom svetlu; nije više
onakvo kakvo smo ga ranije zamišljali. Prestaje da biva nešto što je
`naše`, i pokazuje se kao apsolutno. Kako je naša svest suptilnija,
jasnija i ĉistija od utisaka naše liĉne prošlosti (vasana), tako postojanje
doţivljavamo na sve finijem nivou, gde se ono pokazuje kao
jedinstvena svesna energija; sve dok ga ne transcendiramo i u sebi
otkrijemo beskraj apsolutnog, koji je nemanifestovani izvor svega.
Njega Ramana naziva Sopstvom. Osvešćenjem bića, našeg tela i uma,
vidimo da celina univerzuma stvara svaki njegov atom i pokreće ga u
ţivot, vidimo da je sve što individualno postoji stvorila neka šira celina,
ili viša sila. Tada vidimo da mi nismo ništa individualno, već da smo
smisao, ishod, ĉista svest ili duh koji je svedok te individualne celine
(tela, uma itd.); da je naša prava priroda ono što sve omogućava i daje
ţivot samim svojim svedoĉenjem, odnosno, svesnošću - i nezavisnošću
od svega.
U svakom dijalogu on sagovornika navodi na ovaj proces
samospoznaje, i gotovo svaki sagovornik iznosi svoje strahove i sumnje
u mogućnost postojanja bez uma (ega). Ono najlepše u ovim `Razgovorima` jeste Ramanino uveravanje da mi već postojimo bez uma (kao
ĉisto biće); da je takvo postojanje jedino autentiĉno; da treba imati
poverenje u bivstvo koje sve omogućava, pa i nas zajedno sa umom;
da mi već jesmo ta celina koja sve stvara i radi, i da nam zato nije potreban um da bismo postojali, već svest o onome što uvek jeste. Ramana nam kaţe da je biće (sat) već svesno (citt). Da nije tako, odakle
bismo imali i ovu svesnost o postojanju koju imamo u egu, i mi i sva
ţiva bića? Samo iz perspektive upletenosti u mentalne sadrţaje izgleda
da se nadilaţenjem uma nešto gubi; njegovim se nadilaţenjem gubi
samo patnja i neznanje, ubeĊenja i svi mogući koncepti o ţivotu, a ne
sam ţivot. Predajom biću koje uvek biva dobijamo ono apsolutno - kad
napustimo svoje individualno i relativno postojanje, otuĊeno i zaĉaureno našom psihom. (Svi mentalni poremećaji nastaju preteranom identifikacijom sa umom, a ne njegovim `gubitkom`, kako psihijatri pogrešno misle. Duševni bolesnik je opsednut egom i umnim
sadrţajima, i sva psihoterapija (bi trebalo da) se sastoji u pruţanju
pomoći da ih nadiĊe. TakoĊe, psihoza nije `gubitak ega` već preterano
ulaganje energije u njega, tako da se ego deli i umnoţava. Ego se gubi
samo u duhovnom prosvetljenju, i nikako drugaĉije.) Na kraju krajeva, i
ne treba da `izgubimo individualnost` ili ego, jer u stvarnosti mi uopšte i
nismo individue, to nikada nismo ni bili, niti ćemo to ikada moći da
budemo. Samo smo mislili da jesmo, i svojim mislima smo sebe izdvajali iz stvarnosti. Svo probuĊenje je u prestanku ovakvog mišljenja.
Ramana nas stalno uverava da naša ideja o sebi, ili misao `ja`
nije istinski identitet bivstva, pravo Ja (ili, `ja`-`ja`, kako on još izraţava
svest o bivstvu), već iluzija. Ĉisto bivstvo je nepodeljeno jedno. Mi svojim umom, tj. egom, izdvajamo posebne oblike iz tog jedinstva i dajemo
im imena. Ti oblici i ta imena su ceo svet koji nam je poznat u svakodnevnom ţivotnom iskustvu (maya), i oni saĉinjavaju svu dramu ţivota,
dok jedinstvo bivstva i ne vidimo. Primarni oblik koji umom izdvajamo iz
celine, jeste `naše` telo, a s njim je primarna ideja o sebi, misao `ja`. U
sluĉaju da naš um omogućava ţivot i sve ostalo, ili da postojanje od
njega zavisi (a on sam sebi stvara baš takav utisak), tada bi gubitak
uma bio tragiĉan. Ali, stvar je obrnuta, celina je stvorila nas i naš um,
pa zato gubitkom uma i individualnosti, njihovim svesnim nadilaženjem,
jedino postajemo ta celina, i ništa drugo. Kosmiĉka inteligencija, ili viša
sila, koja omogućava sav ţivot i nas, sigurno je daleko svesnija,
savršenija i moćnija od našeg malog i neurotiĉnog uma. (Zato treba da
joj se predamo. To je bhakti.) Upravo zbog njegove malenkosti i
ograniĉenosti ne moţemo da spoznamo jednostavnu istinu da je
kosmiĉka inteligencija naša prava priroda, i da je uvek prisutna u
`našem` biću. (To je samospoznaja, jnana ili Ďnana.) Nesvestan ĉovek
misli da je on individua unutar celine, pored drugih individua, dok
probuĊen vidi da samo celina jeste, i da je on sama celina, koja sadrţi
prividne individue. Po Ramani, individue su privid kao likovi koje sanjamo u snu.
Logika samospoznaje je krajnje jednostavna: ako je nas,
svesne individue, stvorio univerzum prirode, tada je taj univerzum
daleko svesniji od nas. TakoĊe, ako je mogao da ovaploti nas, ovakve
kakvi smo, mora da mu je mnogo lakše da ovaploti i sebe, kao što je to
uĉinio u liku Krišne ili Isusa, i da nam iznese poruku o samospoznaji
kao spoznaji celine (Boga). U tome je jedinstvo puta samospoznaje i
predaje: kada spoznamo ono što jeste (jnana), tada se i predajemo
tome što jeste (bhakti). Nema spoznaje bez prihvatanja onoga što se spoznalo. Ljubav i prihvatanje svega što postoji jedini je naĉin na koji se
izraţava duh koji omogućava sve što postoji, a koji je naša suština.
Ovo se u praksi samoispitivanja (vichara) svodi na to da se najpre odvratimo od misli okretanjem ka onome ko ih je svestan, ka `ja`
koje misli, i ĉvrstim drţanjem za njega otkriće nam se da ni `ja` nije
naše, da ni mi nismo ništa sami po sebi, već je i to izraz jedne šire celine, i da samo celina jeste. Od svih indijskih svetaca samo je Ramana
mogao da kaţe: „samadhi je ostati kao ĉisto `ja`” i „nakon prestanka
svih misli, svu paţnju treba usmeriti na `ja`, i ne ispuštati je”. On je znao
da se ĉisto `ja`, bez ikakvih objekata i sadrţaja, pretvara u Jastvo (Sopstvo). To je jedini put. Zato nas Ramana podseća da je ime Boţije `Ja
jesam`.
Ramana nam neumorno govori da mi u suštini uvek jesmo celina bivstva, a ne individualno telo, ali treba toga da budemo i svesni.
Samo ako nismo svesni toga što uvek jeste, mi smo u gubitku. On
ĉesto koristi primer dubokog sna da bi nam stavio da znanja da tada
prirodno i spontano, ali nesvesno bivamo jedno sa celinom bića. Sav
napor je u tome da toga budemo uvek svesni, jer mi uvek postojimo, i
za vreme sna. Stoga, biti svestan, tj. prosvetljen, za Ramanu znaĉi biti
u autentiĉnosti bivstva, u njegovoj aktuelizaciji. Svesnošću celina,
taĉnije, duh koji celinu omogućava, postaje aktuelan - kroz naše obliĉje.
Sve dotle on postoji, ali bezliĉno, kao uslov pukog postojanja svega.
Njegova je teţnja da ne bude bezliĉan i da zadobije ljudsko, tj. konkretno oliĉenje. Kada se prosvetli u ljudskom obliĉju, tada postaje ţiva,
delatna ljubav koja svemu omogućava postojanje. Tada postojanje (sat)
postaje prosvetljeno postojanje (citt) i ĉisto blaţenstvo (ananda). Stoga
nadilaţenjem uma i individualnosti ne postajemo bezliĉni (kako
zamišljaju pseudointelektualci koji tako kritikuju budizam i vedantu),
nego tada apsolutno bivstvo kroz `naše` obliĉje zadobija svoje autentiĉno oliĉenje: postaje liĉnost. Duh tek tako postaje `Onaj koji jeste`.
Napuštanjem svoje individualnosti (saĉinjene od gomile sećanja, neuroza, i fikcija) mi omogućavamo apsolutnom bivstvu da od bezliĉnog
postojanja kroz naše biće postane liĉnost, tj. da postane aktuelno u
svom najvišem, najkonkretnijem i najpotpunijem smislu. Ljudsko obliĉje
tada više nije `naše`, već je samo mesto gde se veĉnost srela sama sa
sobom, mesto iz koga izbija ljubav koja svemu omogućava da bude.
Hristova poruka da napustimo sve (individualno) i prvo traţimo Carstvo
Nebesko (apsolutno) - jer ćemo onda s njim dobiti sve, i ono što smo
napustili, zato što apsolutno sadrţi i omogućava sve relativno - ovde je
tako jasno izraţena kao da ju je sam Isus objašnjavao.
Upravo zbog autentiĉnosti Ramaninog svedoĉenja o Stvarnosti,
moţemo ga razumeti samo u skladu sa nivoom i kvalitetom sopstvene
svesti. Naša liĉna zrelost je jedino oko s kojim se ovi `Razgovori` mogu ĉitati. Pri tom se misli na onu odvaţnu zrelost retkih pojedinaca kojom
se nadilazi proseĉno ţivotarenje, i s kojom se, uz pomoć meditativne
discipline i prakse, traga za veĉnim smislom. Koliko je ovakvo oko transcendentalnog duha otvoreno u nama, toliko ćemo ovde jasnije videti
sve suptilne detalje najvećih istina, skrivene ĉesto u najjednostavnijim
odgovorima. Moramo stoga upozoriti da je Ramana najdublji i najprecizniji onda kada je najkraći. To je zato što su njegove reĉi bile ispunjene duhovnom snagom njegovog prisustva. Zato njihovo današnje
ĉitanje daje razliĉite efekte, najĉešće izgledaju apsurdne, siromašne i
škrte onima koji nemaju iskustvo prisustva transcendentalnog duha u
sebi. Naroĉito će biti zbunjeni oni koji misle da ga imaju, ali koji u
meditaciji traţe sredstvo za uspešnije ispunjavanje svojih ţelja i strasti,
što je u skladu sa savremenim trendovima, a ne drevni put za nadilaţenje smrtnog tela, uma, vremena i prostora, i predaju duhu koji sve
omogućava, a koji je naša suština ili Sopstvo. Zato je to put prestanka i
utrnuća, a ne bilo kakvog postignuća. Ramana je bio oliĉenje ovog
drevnog puta, a ne modernih tehnika za instant prosvetljenje.
Iako nam današnji naĉin ţivota i kultura gotovo u potpunosti
onemogućavaju taj drevni (i veĉni) ideal ljudskog savršenstva, a
Hrišćanska crkva ga ĉak i satanizuje, sigurno je da postoje pojedinci
kojima je on potreban, uprkos svemu. Potreban je ĉak i onima koji ne
znaju da im je potreban, jer to je potreba za autentiĉnim bivstvovanjem.
Ramana ostvarenje takvog ideala pruţa neposredno, samim svojim
bićem, bez ikakve ideologizacije i mitologije vezane za jednu kulturnu
tradiciju (iako se ĉesto sluţi jezikom vedante, on ga prevodi u univerzalno iskustvo). Time ga je uĉinio univerzalnim i svima dostupnim. I to
je izuzetno vaţno naglasiti, jer ostvarenje ideala autentiĉnosti bivstvovanja (koji danas, zbog snage koju tehnologija daje iluzijama i destruktivnim silama, nije filozofsko pitanje, već pitanje opstanka) nije
moguće postići na stari naĉin, prema nekoj odreĊenoj tradiciji, već na
univerzalan i direktan naĉin, koji izvire iz same autentiĉnosti bivstvovanja i zato je prihvatljiv svakom ĉoveku. Univerzalna dostupnost
autentiĉnosti bivstva oliĉena je Ramaninim krajnje jednostavnim
svoĊenjem njegovog ostvarenja na direktno pitanje: `Ko sam ja?` Sama
veliĉina Ramanine pojave uĉinila je da taj drevni ideal ne bude
promašen ni zaboravljen u našem otuĊenom, tehnokratskom dobu. On
ga je izrazio tako direktno i snaţno da, zahvaljujući njemu, ni ubuduće
neće moći da bude zaboravljen.
Izrazimo na kraju i našu zahvalnost prevodiocu `Razgovora`
Ivanu Ristiću (Svami Advaitananda), odliĉnom poznavaocu Ramaninog
uĉenja, koji je iz Ramanasrama doneo tekstove i poduhvatio se herojskog napora njihovog prevoĊenja `92 god. u Austriji. To je bio njegov kreativan odgovor na tadašnja destruktivna dešavanja.