ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2005
Oblast: Filozofija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Praktična Vedanta - Svami Vivekananda: 92 str. 806 din.
SVAMI VIVEKANANDA
PRAKTIČNA VEDANTA
Deo I
(Predavanje u Londonu, 10. novembra 1896.)
Bio sam zamoljen da kaţem nešto o praktičnoj strani
Vedanta filozofije. Kao što sam vam rekao teorija je zaista veoma
dobra, ali kako je moţemo preneti u praksu? Ako je ona potpuno
neostvariva, nema teorije od bilo kakve vrednosti, izuzev kao
intelektualne gimnastike. Prema tome, Vedanta kao religija mora biti
intenzivno praktična. Mi moramo biti u stanju da je unesemo u svaki
deo našeg ţivota. I ne samo to, prividna diferencijacija izmeĎu
religije i ţivota u svetu mora nestati, jer Vedanta poučava jedinstvo
– jedan ţivot u svakom pogledu. Ideali religije moraju obuhvatiti
celo polje ţivota, oni moraju ući u sve naše misli i još više u praksu.
Kako napredujemo ja ću postepeno ulaziti u praktičnu stranu. Ipak
ova serija predavanja je namenjena da bude osnova, stoga mi
moramo prvo na sebi primeniti te teorije i razumeti kako one deluju,
počevši od šumskih pećina do uţurbanih ulica i gradova; a jedna
osobenost koju mi nalazimo u mnogima od ovih misli je posledica, ne povlačenja u šume, već proizilazi od ljudi od kojih mi očekujemo
da vode najposlovniji ţivot – od vladajućih kraljeva.
Švetaketu (Shvetaketu) je bio Arunin sin, mudrac,
najverovatnije pustinjak. On je vaspitavan u šumi, ali je otišao u
grad Pančalas (Panchalas) i pojavio se u dvorištu kralja Pravahana
Đaivalia (Pravahana Jaivali). Kralj ga je upitao, “Da li znaš kako
bića odlaze odavde u smrt?”
“Ne, gospodine.”
“Da li znaš kako se vraćaju ovamo?”
“Ne, gospodine.”
“Da li znaš puteve predaka i puteve bogova?”
“Ne, gospodine.”
Tada je kralj postavio druga pitanja. Švetaketu nije mogao
da odgovori na njih. Stoga mu je kralj rekao da ne zna ništa. Dečak
se vratio svom ocu, a otac je priznao da ni on sam ne zna odgovore
na ta pitanja. Nije reč o tome da nije bio sklon odgovoriti na ta
pitanja. Nije bilo u pitanju to da nije bio rad podučiti dečaka, ali on
nije znao te stvari. Tako je otišao do kralja i zamolio da ga pouči tim
tajnama. Kralj je rekao da su te stvari do ovog časa bile znane samo
kraljevima; sveštenici ih nikada nisu znali. MeĎutim, on je krenuo da
ga podučava onom što je ţarko ţeleo da zna. U različitim Upanišadama mi otkrivamo da ova filozofija Vedante nije proizašla
samo iz meditacije u šumama, već da je veći deo nje promišljen i
izraţen od strane umova koji su bili zaposleni u svakodnevnim
poslovima ţivota. Mi ne moţemo da zamislimo zaposlenijeg čoveka
nego što je to vladar, čovek koji vlada nad milionima ljudi, a uz to,
neki od tih vladara su bili duboko umni mislioci.
Sve nam ukazuje na to da ta filozofija mora biti veoma
praktična; a kasnije, kada dolazimo do Bhagavad Gite – mnogi od
vas su je moţda čitali, to je najbolji komentar koji imamo o Vedanta
filozofiji - ţeljnom znanja dovoljan je prizor sa bojišta, gde Krišna
(Krishna) podučava ovu filozofiju ArĎunu (Arjuna); a doktrina koja
jasno stoji na svakoj stranici Gite je intenzivna aktivnost, no u
središtu toga je večni mir. To je tajna rada, postići to je cilj Vedante.
Neaktivnost, kako je mi razumemo u značenju pasivnosti, sigurno ne
moţe da bude cilj. Kada bi to tako bilo, tada bi zidovi oko nas bili
najinteligentniji; oni su nepokretni. Grumenje zemlje, panjevi
drveća, bili bi najveći mudraci na svetu; oni su neaktivni. Ni
neaktivnost neće postati aktivnost kada se udruţi sa strašću. Prava
aktivnost, koja je cilj Vedante, ujedinjena je sa večnim mirom,
mirom koji ne moţe biti poremećen, gde ravnoteţa uma nije nikada
uznemirena, šta god da se dešava. I svi mi znamo, iz našeg iskustva
u ţivotu, da je to najbolji stav za rad.
Više puta sam bio upitan kako moţemo da radimo ako
nemamo strast koju uopšteno osećamo za rad. Pre mnogo godina i ja sam razmišljao na taj način, ali kako sam postajao stariji, sticao više
iskustva, našao sam da to nije istina. Što manje strasti postoji, mi
bolje radimo. Što smo spokojniji, to je bolje za nas, i moţemo da
uradimo veću količinu posla. Kada dozvolimo da izgubimo to
osećanje, mi gubimo tako mnogo energije, poremetimo naše nerve,
uznemirimo naš um, a obavimo veoma malo posla. Energija koja je
morala da nestane pošto je rad završen kao puko osećanje, ne vredi
ništa. Samo onda kada je um veoma smiren i sabran čitava njegova
energija se troši za dobro obavljanje posla. Ukoliko čitate o ţivotima
velikih radnika koje je svet dao, naći ćete da su oni bili čudesno
mirni ljudi. Ništa ih nije moglo izvesti iz njihove ravnoteţe. To je
razlog zašto ljudi koji se razljute nikada ne urade mnogo posla, a
ljudi koje ništa ne moţe učiniti ljutim završavaju toliko mnogo.
Ljudi koji otvaraju put ljutnji, ili mrţnji, ili nekoj drugoj strasti, ne
mogu da rade; oni samo sebe lome u komade, a to nije ništa
praktično. Smiren, praštajući, uravnoteţen, dobro izbalansiran um je
taj koji moţe da uradi najveću količinu posla.
Vedanta propoveda ideal; a ideal je, kao što znamo, uvek
daleko ispred od stvarnog, od praktičnog, ako smemo tako reći.
Postoje dve tendencije u ljudskoj prirodi: jedna usklaĎuje ideal sa
ţivotom, a druga uzdiţe ţivot do ideala. Velika je stvar razumeti
ovo, jer je preĎašnja tendencija iskušenje za naš ţivot. Mislim da ja
mogu da uradim samo odreĎenu vrstu posla. Većina toga, moţda je
loša; većina od toga, moţda, u pozadini ima kao motiv moć strasti,
ljutnju, ili gramzivost, ili sebičnost. Sada, ako neki čovek doĎe da mi propoveda o odreĎenom idealu, ka kome je prvi korak odricanje od
sebičnosti, odricanje od samo-uţivanja, ja mislim da je nepraktičan.
MeĎutim, kada čovek ukaţe na ideal koji se moţe uskladiti sa
mojom sebičnošću, odjednom mi je drago i slaţem se sa tim. To je
ideal za mene. Kao što se rečju “pravoveran” manipulisalo u
različitim formama, tako je bilo i sa rečju “praktičan”. “Moje
mišljenje (o verskim stvarima) je pravoverno; tvoje mišljenje (o
verskim stvarima) je krivoverje.” Tako je sa praktičnošću. Ono što ja
mislim da je praktično za mene je to jedino praktično na svetu. Ako
sam trgovac, mislim da je trgovati jedino praktična stvar na svetu.
Ako sam lopov, mislim da je kraĎa najbolji način da budem
praktičan; drugi nisu praktični. Vidite kako mi svi koristimo reč
praktičan za stvari koje mi volimo i moţemo da radimo. Stoga vas
molim, da razumete da je Vedanta, iako intenzivno praktična, tako je
uvek u smislu ideala. Ona ne propoveda nemoguć ideal, ma kako da
je uzvišen, ta visina je dovoljna za ideal. U jednoj reči taj ideal je da
ste vi boţanski, “Ti si To”. To je suština Vedante; posle svih
razgranavanja i intelektualne gimnastike, vi znate da je ljudska duša
čista i sveznajuća, vidite da su takva praznoverja kao roĎenje i smrt
potpuna besmislica kada govorimo o tome u vezi sa dušom. Duša
nikada nije bila roĎena i nikada neće umreti, a sve te ideje da ćemo
mi umreti i da se bojimo umreti su potpuno praznoverje. I sve takve
ideje kao da mi moţemo učiniti ovo, ili ne moţemo učiniti ono, su
praznoverje. Mi moţemo da učinimo sve. Vedanta uči čoveka da
ima veru prvo u sebe. OdreĎene religije u svetu kaţu da je čovek koji ne veruje u Personalnog Boga izvan sebe, ateista, stoga Vedanta
kaţe da je čovek koji ne veruje u sebe, ateista. Ne verovati u slavu
svoje sopstvene duše je ono što Vedanta zove ateizmom. Bez
sumnje, za mnoge je ovo strašna ideja; a većina nas misli da taj ideal
nikada ne moţe biti dostignut; meĎutim, Vedanta insistira da on
moţe biti ostvaren od svakoga. Ne postoji ni jedan muškarac, ni
ţena, ni dete, ni razlike u rasi ili polu, nema bilo čega što stoji kao
prepreka realizaciji tog ideala, jer nam Vedanta pokazuje da je on
već realizovan, on je već ovde.
Sve snage u univerzumu su već naše. Mi smo ti koji
stavljamo ruke ispred očiju i plačemo da je mračno. Znajte da nema
tame oko nas. Sklonite ruke i tu je svetlost koja je bila tu od početka.
Tama nikada nije postojala, slabost nije nikada postojala. Mi koji
smo budale plačemo da smo slabi; mi koji smo budale plačemo da
smo nečisti. Prema tome, Vedanta ne samo što insistira da je taj ideal
praktičan, već da je on to bio svo vreme; a taj Ideal, ta Stvarnost, je
naša sopstvena priroda. Sve ostalo što vidite je pogrešno, neistinito.
Čim kaţete, “Ja sam malo smrtno biće,” vi kaţete nešto što je
neistinito, vi sebi pruţate laţ, vi hipnotišete sebe u nešto rĎavo i
slabo i bedno.
Vedanta otkriva da nema greha, ona priznaje samo grešku. A
najveća greška je kaţe Vedanta, reći da ste slabi, da ste grešnik,
bedna tvorevina, da nemate snage i da ne moţete uraditi ovo i ono.
Svaki put kada razmišljate na taj način, tako reći vi pričvršćujete još naslagu od hipnotizma na svoju sopstvenu dušu. Prema tome, ko god
misli da je slab greši, ko god misli da je nečist greši, i ubacije lošu
misao u svet. Uvek moramo imati na umu, da u Vedanti nema
pokušaja da izmiri sadašnji ţivot – hipnotizovan ţivot, ovaj pogrešni
ţivot koji mi predstavljamo – kao ideal; meĎutim taj rĎav ţivot mora
da ode, a istinski ţivot koji uvek egzistira, mora da manifestuje sebe,
mora da zablisa. Ni jedan čovek ne postaje čistiji i čistiji, to je stvar
uzvišenije manifestacije. Koprena pada i uroĎena čistota duše
počinje da se manifestuje. Sve je već naše - čistota, sloboda, ljubav i
moć.