ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2023
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Biografija Shriman Tapasviji Maharaja – svetac koji je živeo 185 godina - Anantha Murthy: 520 str. 3160 din.
MAHARAJ
BIOGRAFIJA
Shriman Tapasviji Maharaja
MAHATMA KOJI JE ŽIVEO 185 GODINA
UVOD
POKORA I PROSVETLJENJE
by George Feuerstein
Shriman Tapasviji Maharaj je bio rođen kao
princ, sudbina mu je bila da umre kao kralj –
kralj yogina. Zapravo, počasna hindu titula
„maharaj“ znači „veliki vladar,“ ali izvorni
sanskritski koren „raj“ ima još dublje značenje
„da se bude sjajan.“ Taj sjaj je sadašnji biograf
pripisao svecu, tako što ga je nazvao Shriman
Tapasviji, a to je bio teško-stečen plod njegove
spiritualne disciplite, tokom čitavog njegovog,
veoma dugog života. On je bio tapasvi,
praktikant tapasa ili pokore, odnosno
pokajničkog „ispaštanja i mučenja“ sebe. Stara
sanskritska reč „tapas“ znači doslovno
„toplota“ ili „vatra,“ a ona označava vatru
spiritualne prakse, iskušenje preobražavanja
sebe.
Arhetip svih tapasvija je sama primordijalna
osoba. Prema psiho-kosmologiji drevnog
hinduizma, božansko biće je stvorilo univerzum
iz sebe kroz proces intenzivnog samo-umrtvljivanja: Svetovi su nastali iz znojenja
velikog čoveka, mahapurushe. Otuda je, tapas
ili tapasya spiritualnog praktikanta dupliranje,
umnožavanje na individualnom nivou, tog
izvornog tapasa kosmičkog tvorca. Simbolično
se to shvata, kao sredstvo za rastvaranje
univerzuma – barem ličnog univerzuma
tapasvia. To će reći, kroz tapas je osoba
sposobna
da
upravnja
i
ode
izvan
manifestovanog sveta i vrati se u kosmos, do
izvora cele kreacije.
U
yoga-bhashyi, najstarijem
postojećem
komentaru yoga-sutri od Patanjalija, tehnička
metoda tapasa je objašnjena, da se sastoji u
„odnosu parova suprotnosti kao glad i žeđ,
toplo i hladno,“ i tako dalje. Međutim, više
nego to, tapas je samo-stvoreno ometanje
čovekovih prirodnih tendencija, paljenja i
obuzdavanja kreativne snage, životne-sile, koja
je stanovnik u telu-i-umu. Otuda je tapas
veština vladanja unutrašnjom vatrom. To je
praksa samo-zagrevanja ili sistematskih
„kuvanja u svojim vlastitim sokovima,“ pomoću
kojih praktikant žrtvuje ili predaje svoje obično
telo - vezano egoisičkom svešću.
Tapas, što je takođe starija reč za asketske
prakse, koje su docnije bile ugrađene u
tradiciju yoge, jeste „vatra“ svesne egzistencije
zasnovane na spiritualnim vrednostima i
motivacijama. To je ključ za jedno potpuno
drugačije iskustvo sveta – jednu drugačiju
realnost,
koja
nije
samo
konkretna,
materijalna, definisana pomoću prirodnih
zakona, već jedan kompleksan psiho-fizički
proces
sa
posebnim,
svojim
vlastitim
obrascima. Otuda, kada je Tapasviji Maharaj,
u svojim poznim pedesetim godinama, skinuo
svoju prinčevsku odeću i opasao sebe
asketskim platnom oko bedara, on je zakoračio
kroz Alisino ogledalo u realnost, koja nije
mogla biti dramatičnije različita od njegovog
života, kao bizarnog /brižnog/ vladara malog
indijskog kneževstva. Veran svojoj dečjoj
aspiraciji
da
sledi
korake
mudraca
Vishvamitre, koji je bio jedan od najslavnijih
spiritualnih heroja drevne Indije, Tapasviji
Maharaj je da prvog dana svog odicanja,
prihvatajući asketizam, odlučio da poput oluje
osvoji nebo. Namera mu je bila da stekne viziju boga kroz svoju nesalomivu volju, istrajnost i
posvećenost spiritualnom napretku.
Kroz period, duži od 125 godina, Shriman
Tapasviji je izrastao u moćnog asketu, koji je
zbilja počeo da nalikuje velikim mudracima iz
indijske prošlosti. Nije merio sebi zadatu
pokoru danima, sedmicama, čak ni mesecima,
već dugim godinama. Poznavao je snagu svetog
zaveta i poštovao ga u potpunosti – nešto što
smo mi, moderni /ljudi/, ovako nestalni i
ćudljivi
u
svojim
motivacijama
i
obavezivanjima, sasvim zaboravili. Njegov život
je bio obeležen opsežnim lutanjima, naglašen
produženim periodima žestokog tapasa i
potpunom samoćom. Kao što su činile i
proslavljene askete /tapasvis/ iz drevnih
vremena, on je obavezao, gotovo prinudio,
bižanstvo da mu se otkrije u vizijama bogova i
boginja, koji su s njegove tačke nadmoćnosti,
bili sigurno isto tako realni, ako ne i više, nego
zemaljske ličnosti prijatelja, obožavaoca i
učenika. On bi postio, ulazio u ekstatička
stanja, lutao, držao svoje ruke iznad glave, ili
se mesecima, pa čak i godinama, odavao
nekim drugim formama uzdržljivosti, dok sebe nije
ukrasio
mudrošću
guru
Nanaka,
Ashvatthamana, gospoda Parashurama, Shive
ili omiljenog boožanstva – gospoda Krishne.
Odvojeno od ovih vizionarskih susreta sa
božanstvima i mudracima iz prošlosti, koji su
svraćali u njegov život i povlačili se iz njega,
Tapasviji Maharaj je takođe sreo na svojim
opsežnim hodočašćima brojne žive majstore
tapasa i yoge. Bio je svedok njihovih magijskih
moći, a povremeno ih i strogo ukorio zbog
zloupotebe svojih psihičkih sposobnosti ili je
demonstrirao svoju vlastitu superiorniju silu,
kako bi ih podučio lekciji poniznosti. Njegov
život je bio zbijeno ispunjen /upakovan/ sa
neobičnim
događanjima,
neobičnim
koincidencijama i onim što se samo može
nazvati čudima – od kojih svi ukazuju na
prisnost
sa
psiho-fizičkom
dimenzijom
egzistencije.
Sve ovo zaista nije iznenađujuće, kada se
razmotri svečeva spiritualna visina. Od
najranijih vremena, yogi ili tapasvi je oslikavan
kao čarobnjak /thaumaturgist/, posednik
magijskih sposobnosti, koje je većinom koristio na dobrobiti drugih bića, ali povremeno takođe
i za lečenje. Tapasviji Maharaj je savršeno
pristajao tom popularnom stereotipu. Dok je
smireno sledio tok svog vlastitog života, on bi
blagosiljao i privlačio božanstvu /svakoga/, ko
god se zadesio u njegovom društvu,
preporučujući svakome da se seća boga, ali je
u isto vreme bio pripremljen da iskoreni zlo,
kad god bi se našao u prilici da pruži pomoć.
Čitav njegov život, izgleda da je bio u trajnoj
potrazi – tragao je za viđenjem boga, premda
uglavnom u formi božansva u njegovim
oličenim aspektima kao posebnog božanstva.
Ipak međutim, u očima njegovog biografa i
verovatno većine njegovih savremenika, on je
bio živi primer čoveka, koji je oslobođen u
životu, jedan jivanmukta, koji je neprestano
boravio u božanskom biću i bio /to biće/. Sveci
i mudraci su, po prirodi njihovog spiritalnog
postignuća,
uglavnom
neshvatlji
konvencionalnom umu. Tradicija ima /stav/
da samo prosvetljeno biće može prepoznati
drugo prosvetljeno biće. Poznata, pristupačna i
razumljiva svest, u dubokom poštovanju
izuzetnosti svečevog života, sklona je da načini sve vrste pretpostavki o spiritualnom statusu
njenih heroja. Otuda, biograf može osećati
iskušenje da dopuni, ili iznova interpretira,
tamo gde njegovo shvatanje okleva, izneveri ga
i njegova senzitivnost. Možda, samo drugi
svetac može da napiše biografiju, za koju se
može tvrditi da je autentična.
U sadašnjoj biografiji, moguće je odlučiti gde je
razgraničenje između činjenica i fikcije (ili
projekcije). Gde će čitalac izabrati da povuče
graničnu liniju između istorijske realnosti i
interpretacije, mnogo zavisi od njegovih
vlastitih pretpostavki. Ako, na primer, on ne
deli magijski svet, koji izgleda da je svetac
nastanjivao, on će biti naklonjen da ne veruje
u
čuda
i
konverzacije
sa
„realnim“
božanstvima, koja simultano zadovoljavaju
kanone ikonografije. Zbog toga je, verovatno,
da će on čitati prikaze ove biografije u
najboljem slučaju kao alegorične ili simbolične
priče za čovekovo uživanje ili pouku. Čak i ako
čitalac veruje, u principu, u mogućnost čuda i
natprirodnih dijaloga, on još uvek može da ima
rezervisanost o idividualnim slučajevima.
Sam Shriman Tapasvijiev biograf, koji je
penzionisani sudija – prezentira svoje priče o
svečevom životu, pre kao objektivni izveštaj,
nego kao romanistički postupak. izgleda da je
imao svoje vlastite sumnje, premda mu je neke
vrlo neverovatne događaje saopštio sam svetac.
Kada be izrazio Shriman Tapasvijiu svoje
bojazni, strepnje, sumnje ili predosećanja, on
bi ga bez oklevanja ponovo uverio /u pogledu/
verodostojnosti
svečeve
životne
priče.
Svedočenje Shriman Tapasvijia je biografu bilo
dovoljno, da otkloni svoje sumnje i da njemu
prenešena svečeva saopštenja, tretira kao
stvarna, kao činjenično istinita.
Dok čitaoc te biografije možda i neće deliti isto
ubeđenje, ova knjiga ima toliko mnogo da
ponudi, ako joj se ispravno pristupi. Iznad
svega zapisujući unutrašnje i spoljašnje
događaje iz svečevog života, svi životopisi
svetaca /hagioraphie/ imaju zaista primarnu
svrhu da inspirišu druge, da uzdignu čitaoca iz
njegovog običnog stanja svesti i učine ga
osetljivim za još-neiskorišćene mogućnosti.
Ako se čita s otvorenim srcem, ova biografija
čoveka koji je, u svakom pogledu bio, veliko spritualno svetlo /luminary=videlo/, neizbežno
će privući čitaoca u stanje saosećajne
rezonance sa dimenzijom ili područjem
realnosti, koja je bila tako prisna Tapasviji
Maharaju, ali koja je uglavnom nepoznata
teritorija, nama koji smo zadojeni ideologijom
naučnog materijalizma i koji pristupamo životu
sa osnovnim raspoloženjem sumnje. Po bilo
kojim standarnima, svečev život je bio izuzetan
i pokazni primer čovekove sposobnosti da
dospe iznad samoga sebe i radeći tako, vrši
blag i koristan uticaj na svoje /fellowman/
drugove.
Premda je njegova biografija bogata ukrasima
/vignettes/, koji dozvoljavaju čitaocu da
zadobije
smisao
Shriman
Tapasviji-jeve
ličnosti, svetac je na kraju ostao enigma. To je
sigurno dobitak, a nije gubitak. Još uvek,
jedno pitanje, koje je već dotaknuto, zaslužuje
ovde dalje razmatranje. Da li je Tapasviji
Maharaj bio prosvetljen, ako jeste, u kom
smislu? Ovo pitanje će nužno zaokupiti
razboritog čitaoca, koji traži praktične
dobrobiti iz svog čitanja ovog svečevog životopisa /hagioraphie/. To je pitanje koje je
čak brinulo i samog biografa.
U Indiji, gde uticaj zapada još uvek nije sasvim
nagrizao tradicionalnu filozofiju i religiju,
egzistencija mistika i čarobnjaka je deo paketa
pogleda na svet stotina miliona ljudi. U
ruralnim oblastima, lutajući sveti ljudi. još
uvek su veoma mnogo jedna od odlika
/feature/ svakodnevnog života. Traganje za
vizijom boga, još nije postalo sumnjičavo, kao
u našoj kulturi. Religiozni prosjaci, sadhui,
opšte su poštovani i čak obožavani. Postoji
jedan elemenat straha u ljudskoj reakciji na
svete ljude. Jer, u njihovom iskustvu, osoba
koja je u dodiru sa višim nivoima realnosti,
takođe ima veliku moć, pa je otuda
potencijalni
izvor
3D
crne
magije.
3D3Drazumljivo, zbog toga, ljudi su posebno
oduševljeni
kada
sretnu
spiritualnog
pojedinca, čiji čitavo vladanje i ponašanje nije
preteće niti opasno i koji izgleda da otelovljuju
najviše vrline svetog života. Njihov entuzijazam
cilja na to da njih učini nediskriminisanim
/indiscriminate/. Na taj način, oni su skloni
da ne razlikuju pravu/izvornu veličinu od prosvetljenja. Čak i gde veliki svetac poriče, od
strane poštovoca i poklonika, njemu pripisanu
realizaciju, kao što je bio slučaj s Baba Faqir
Chandom, polako se menja popularna,
pogrešna interpretacija.