ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2008
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Kriya Yoga - Ennio Nimis: 236 str. 1600 din.
Poglavlje 1
SVOJ VLASTITI UĈITELJ

Moje spiritualno traganje je zapoĉelo kada sam, opĉinjen na
neobjašnjiv naĉin videći ljude kako sede u „lotos poloţaju,“ kupio
knjigu koja je bila uvod u klasiĉnu yogu. Sposobnost da ĉinim nešto
znaĉajno bez pomeranja sa svog mesta, i bez rizika i opasnosti
bavljenja sportovima, privuklo me je kao najsavršenija umetnost, bez
suštinskih unutrašnjih granica.
Veliko oĉekivanje od odreĊenih „orijentalnih veţbi“
probudilo se kada mi je školski drug ispriĉao da poseduje detaljan
tekst o veţbama disanja – pranayama – dodajući: „Ove veţbe mogu
promeniti osobu iznutra...“ Šta je mislio? Nije samo ciljao na
postizanje posebnih stanja relaksacije i usredsreĊenosti; on se
definitivno nije pozivao na bavljenje nekom filozofijom, nego na
nešto više angaţovanja. Intuicija nije nagoveštavala ekstremnu
mogućnost buĊenja nekih latentnih sposobnosti.
Moj prijatelj nije bio voljan da mi pozajmi knjigu, i posle
nekoliko dana o tome više nisam razmišljao. Onda mi je jednostavan
tekst privukao paţnju – „Yoga u 20 lekcija“, koji sam kupio u trafici
na ţelezniĉkoj stanici.
U uglu naše školske fiskulturne dvorane, posle pripremnih
veţbi zagrevanja, uĉitelj mi je dozvolio da se odvojim od školskih
drugova – koji su se zabaljali u nekim timskim igrama – i pokušam
da ovladam nekim od yoga poloţaja (asana). Uĉitelj je bio zadivljen
kako uspešno pokrećem trbušne mišiće kroz nauli tehnike.
Objektivno govoreći, to nije bio obiĉan osrednji tekst; uz
svaki poloţaj dato je objašnjenje o imenu i kratka napomena o
najboljem mentalnom stavu za praksu, kao i nekoliko razmatranja o
tome kako svaka veţba stimuliše odreĊene fiziološke funkcije (vaţne
endokrine ţlezde itd.) Bilo mi je jasno da ovi poloţaji nisu shvaćeni
kao jednostavno „istezanje;“ oni su bili sredstva za davanje globalnog podsticaja svim telesnim organima, da bi se uvećala
njihova vitalnost. Zapaţena udobnost na kraju sesije veţbanja
govorila je u prilog stvarnoj korisnosti ove prakse.
VEŢBA MENTALNE PRAZNINE
Celo poglavlje je posvećeno „poloţaju leša“ – savasana –
koji treba veţbati na kraju.
Što se tiĉe instrukcija, mislim da je autor umetnuo nešto što
je nauĉio u drugim kontekstima.
Uĉenje, strukturisano s velikom paţnjom, zapravo saĉinjava
jednu veţbu duboke usredsreĊenosti. On je takoĊe objasnio,
nedvosmisleno preuveliĉavajući, da će interval od 29 minuta dati
„duševni odmor u vrednosti od tri sata spavanja.“
Tekst ne gubi svoju usredsreĊenost, kao što ĉini većina
knjiga sa sliĉnom tematikom koje sam ĉitao, vodeći komplikovane
rasprave o razliĉitim formama energije u telu – prana – ali, kroz
tipiĉno zapadni stil, on uvodi interesantnu mogućnost „zaustavljanja
svih mentalnih funkcija odrţavajući potpunu svesnost, bez padanja u
stanje pospanosti.“
Opisaću ukratko veţbu, pošto je ona iz mnogo razloga bila
bitna za mene. Zahvaljujući tome što je ona postala svakodnevna
navika, mogao sam da razumem jednom za svagda osnovnu razliku
izmeĊu „uma“ i „svesti,“ što je uprkos svemu još i danas presudno za
razumevanje kriya yoge.
Preporuĉivao je da se legne dole u opuštenom leţećem
poloţaju s ispruţenim rukama pored tela, dok su oĉi prekrivene
platnenom trakom da bi se zaštitile od spoljne svetlosti. Nakon što
ostanete dva dri minuta u tom poloţaju, veţba se zapoĉinje s
mentalnom tvrdnjom: „Ja sam opušten, ja sam smiren, ne mislim ni o
ĉemu;“ posle ovoga, da bi se ušlo u ono što autor naziva „mentalnom
prazninom“ nuţno je izvesti sledeću jedinstvenu akciju; mislima se
daju vizuelne forme, odgurujući ih dalje jednu po jednu, kao da ih
„izvesna unutrašnja ruka neţno pomera od centra jednog mentalnog
platna prema njegovim okvirima.“ Bez izuzetka sve misli moraju da
se kreću na starnu, ĉak i same misli kada se praktikuju kao tehnika.
Da bi se ovaj proces izvodio korektno, prvo je bitno „da se
vidi“ svaka misao; ĉak i ako su njene karakteristike apstraktne.
Barem je to bio moj naĉin rada; ĉovek nikada ne treba da odbacuje,
uklanja ili cenzuriše misli, vaţno je da se uspostavi mentalna
aktivnost do pauze. Onda, vizualizujući misli kao objekte, odloţite ih
na stranu, ostavljajući ih da ĉekaju; na taj naĉin, spreĉeno je
razvijanje lanca skrivenih misli.
Posle nekoliko minuta, pojavljuje se sledeća situacija; za
vreme dok se deo bića ili postojanja okuplja u oblasti izmeĊu obrva –
u yogi, nazvanom kutastha – i uţiva u prijatnom osećanju odmora,
drugi deo je tu, nezapaţen, skrivajući se u na periferiji prethodnog
(ĉina). Ovde minimalna mentalna aktivnost, nastaje kao kreacija
neodreĊenih likova, ili slika, koje su sve krajnje „blage ili lake“.
Nekoliko minuta docnije, sva svest se sakupila u predelu obrva, kao
da je unutra „malo, mirno jezero“, koje tamo ostaje još za nekoliko
minuta. Uprkos odsustvu misli, svest je uvek budna i uţiva se u
izvesnom neuporedivom osećanju odmora.
Ovo stanje ne traje duţe od 10 ili 15 minuta. Veţba se
ukupno ne sprovodi duţe od 25-30 minuta; od poĉetka do kraja.
Tehnika se neizbeţno završava na „ĉudnovat“ naĉin; stanje duboke
smirenosti prekida se osećanjem da veţba još nije obavljena, na koju
telo odgovara grĉenjem i previjanjem, dok srce sve brţe udara. Onda
se javlja svest da je veţba bila savršeno sprovedena.
NUŢNOST NEPOSREDNIJE DISCIPLINE
Kao student, imao sam obiĉaj da veţbam do kraja
popodneva, u pauzi izmeĊu uĉenja; pa sam to zavoleo.
Ono što sam iskusio tokom toga nije me ostavilo hladnim,
interesantno je bilo posmatrati kako mentalni proces moţe biti
obustavljen i kako njegova prividna stabilnost moţe izbledeti, dok bi
se nezavisno od sadrţaja probudila ĉista svest. Dekartova misao:
„Mislim, dakle jesam,“ postepeno je postala; „Neumorno
razmišljanje za mene je prouzrokovalo rizik da ţivim, ĉak i bez
shvatanja da postojim; umesto toga ova svest se probudila ĉim sam
nauĉio da mislim na smiren i uredan naĉin.“