ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1977, 2007
Autor: Domaći
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski

Izreke o jogi - Patanjđali (Zoran Zec - komentar): 188 str. 1340 din.
Patanjđali
IZREKE O JOGI
Predgovor, komentari i prevod
sa sanskritskog jezika
ZORAN ZEC
PREDGOVOR
U indijskoj civilizaciji, u kojoj iskustvo opšte neugode i
neizbežne bolne raspršenosti čovekovog bića počinje da
dozreva u svesti, verovatno jasnije nego bilo gde drugde
— uporedo se javlja i yoga 1 kao metod, put okupljanja«,
»sprezanja« 2 tog razbijenog, rasplinutog bivstvovanja,
kao svojevrsna terapija. U autentičnom bivstvovanju
ometeno i zagubljeno čovekovo biće počinje u
legendarnim »mudracima« da se prepoznaje i pronalazi
da bi u momentu kada erudita Patanjđali (Patanjali)
sastavlja tekst Yogasutri, yoga već uživala status jednog
tradicijom sasvim priznatog puta 3 ka tom spasonosnom
pribiranju, i postaje jedna od šest, od bramana priznatih,
dakle, »ortodoksnih« daršana. 4 Upravo ovim nizom
sutri, 5 koga čitalac po prvi put može da čita i na našem
jeziku, 6 ovo vekovima gomilano iskustvo dobija svoj
»kanonski«, »klasični oblik«. 7
Kao i ostale bramanističke sutre, i ova predstavlja niz
pregnantno sročenih izraza namenjenih prvenstveno u
pedagoške svrhe onima već posvećenima kao podsetnik
pri daljnjoj predaji yoge, ili pak kao opšti orijentacioni
pregled onim već donekle upućenim, iniciranim.
Sigurno nije reč o priručniku iz koga bi se početnik
mogao »naučiti« ovoj veštini ili putu. 8 Nazivi »religija«,
»filozofija«, ili »nauka« samo bi se uslovno i sa mnogo
natezanja mogli pripisati onome izloženom u tekstu
Yogasutra.
Zadržavajući sanskritsko ime yoga, 9 doslovno
sprezanje«, »sabiranje« (i u matematici), smatram da je bolje odustati od kvalifikovanja koja mogu više da zbune
i zbrkaju nego da razjasne.
Ovo posebno zbog neodređenosti i loše omeđenosti
upravo navedenih pojmova. Pojam »mudrosti«,
koji već dugo ostaje sakriven iza pojma »filo-sofija«
možda više nego drugi nazivi ukazuje na to što
jeste patanjđalijevska joga. I reč religija u svom
zaboravljenom izvornom smislu krije jednu sličnu
primitivnu sliku kao i reč yoga. Naime, »religo«, »re-
ligere« odgovara jednom od osnovnih značenja
sanskritskog korena YUJ — »sprezati«, »sastaviti«,
»povezati«. I treće, dostojanstvu joge kao tradicionalno
osvedočenog puta svakako doprinosi i to što ova
predstavlja jedno iskustvom provereno znanje nasuprot
nekom svetovnom proizvoljnom mnenju, te je stoga
moguće u yogi videti i izvesnu znanost, nauku u smislu
grčkog epidthmh ili nemačkog wissenschaft. Međutim,
ponovimo to, svi ovi termini samo su parcijalno valjani,
pa je preporučljivije u upotrebu uvesti, kao
što se to u stvari i s razlogom već u praksi i dogodilo,
sanskritski termin yoga. Ovaj ću termin, kao
usvojenicu, pisati kao »joga«, osim u slučajevima kad
ulazi u kompozicije sa drugim terminima i
tretiraću ga kao imenicu ženskog roda, kako se to već
kod nas odomaćilo, iako je u sanskritu reč
yoga, kao i većina imenica koje završavaju na a, muškog
ili srednjeg roda, a ne ženskog.
Rekli smo da Yogasutre (u daljem tekstu YS), sa svojim
obimnim komentarima 10 što su vekovima dodavani uz
ovaj inače kratak tekst i koji zajedno čine to što se u sanskritu naziva yogadaršana, izlažu jedan određeni put,
jedan metod. Rekli smo na početku i to da reč yoga,
shvaćena kao cilj kome ovaj methodos vodi, jeste
izvesno pribiranje, sprezanje nečeg što jeprethodno bilo
raspršeno, razbijeno.
Međutim, time glavno nije rečeno. YS ni ne pokušavaju
da to glavno izraze. Ambicija ovog ezoteričnog teksta
bila je očevidno samo da ukaže na postojanje tog
neizrecivog smisla, kao što je i ambicija same prakse i
načina svojstvenih jogi samo da dovede do mesta sa
koga se ovaj smisao ukazuje, do stanja ili »sedišta« u
kome se ovaj smisao živi. Ovo treba shvatiti gotovo
doslovno. Reč asana, 11 naime, čije je jedno od osnovnih
značenja »sedište«, u kontekstu joge označava mesto,
poziciju, najčešće sedeći stav u kome su preliminarni
uslovi za neposredno zrenje, osećanje, fuziju sa tim
smislom ispunjeni. S druge strane, i reč dhyâna, koju mi
se činilo najpogodnije prevesti sa »kontemplacija«,
označava u ovim kontekstima, takođe, jedno određeno
sasvim specijalno mesto, ono koje označava latinsko
»templum« (u najstarijem smislu te reči), naime, mesto
sa koga je pomenuto zrenje posebno istinosno i usled
čega se gnoseološko direktno počinje da pretapa u
ontološko vodeći u samâdhi, a preko ovoga u jednu još
stabilniju »pribranost«, »prikupljenost«, naime ka
samyami koja, ako već nije upotrebljena kao sinonim za
samâdhi, označava jedno više, »kosmičko«, jedinstvo
najčešće uključujući u harmoniju i »spoljašnji« svet,
odnosno neki njegov deo. (O svemu ovome biće više reči
povodom samog teksta YS, odnosno u komentarima, naročito s obzirom na aforizme koji čine tzv. Treću
knjigu.) 12
A ovaj smisao o kome je in ultima analysi jedino i reč u
YS određuje se kao »uviđanje razlikovanjem,
razaznavanjem« (vivekakhyâti). Čovek najčešće živi svoj
život ni ne sluteći ovu razliku koju YS nazivaju razlikom
između sattve i puruše (ponegde umesto sattve stoji
buddhi ili citta, tada gotovo sinonimno upotrebljeni, a
ponegde se ovo razlikovanje označava i drukčije, kao
npr. razlikovanje između daršanašakti i drgšakti). O
tome šta ovi pojmovi znače biće više reči u samom
tekstu, ali čitalac bez jogističkog iskustva ne treba da
misli da može jasno i u potpunosti postati svestan
značenja i naročito značaja ovih pojmova, niti pak
suptilne razlike među njima, razlike koja se ukazuje tek
na kraju putovanja. Opis, ma kako ga vešt i iskusan
čovek sačinio, nije i ne može biti zamena za utiske puta.
Ako bi se možda i moglo tvrditi da se može videti za
drugoga (što mi se već čini nemogućim) —još je manje
mogućna tvrdnja da se može doživeti i živeti za drugoga.
Ovo tim pre što je reč o jednom potpuno novom
iskustvu. 13 Metodologija nalaže postupnost, jer se jedino
u okviru i nakon ovog, da tako kažemo, »preliminarnog«
iskustva, nazovimo ga iskustvom »nižeg« ranga, može
da začne, začinje i događa novo, nazovimo ga »više«,
iskustvo. Međutim, ovo »više« i »niže« treba shvatiti
samo uslovno, naime, nešto jeste »više« samo
utoliko ukoliko dolazi nakon, kao, na primer, iskustvo
starenja ili življenja.
Za savremenog evropskog čitaoca, koga je specifičnost
novovekovnih kulturnoistorijskih uslova unekoliko
učinila pretencioznim, potencirajući njegovu veru u
svemoć »znanja« i pragmatičnu »efikasnost« intelekta,
naglašavajući uglavnom samo one ideale koje živi i
izabira mladost, zanemarujući one od vrednosti koje tek
»starost« obezbeduje — neće biti suvišno
ponavljati i insistirati na ovom momentu postupnosti i
neophodnosti tog odgovarajućeg »prelimiranog«,
»nižeg« iskustva. U atmosferi u kojoj sredstva izraza, i
komunikacije (naizgled?) jačaju, s nepoverenjem se
gleda na ćutanje orfičara, i lakonsku »nedorečenost«
predsokratovskih mudraca (Heraklit »Tamni« bi se,
međutim, bez sumnje, samo nasmejao na prigovor o
»nejasnosti« njegovog izraza). Spolja gledajući — reklo
bi se kao da su prestali da važe razlozi zbog kojih
Platon ne preporučuje mladićima bavljenje filozofijom;
odnosno ljudima bez dovoljno životnog iskustva. Glas
Kjerkegora da je u hrišćanstvu potrebno vežbanje —
ostaje samo jedan vox clamantis u pustinji koja je od
hrišćanstva ostala. Prodor pragmatizma i u filozofiju
deplasira u potpunosti pojam »vita contemplativa«.
Relativno duga tradicija filozofije učinila je da ova
postane jedna akademska disciplina u kojoj erudicija kao
takva postaje okosnica celokupnog »traganja«, a
diskurzivni procede pretenduje na dostojanstvo
najmoćnijeg i jedino legalnog metoda. To što naslućuje
Šeling kada kaže da postoji i neko specifičnije »čulo«
koje filozof treba da konsultuje možda i nije sasvim jasno, ali je sigurno da je sa Diltajevim (Diltay)
»razumevanjem« i »fenomenološkim zorom«
(Wesenschau) »otkriveno« nešto »novo« što, doduše,
iskusnog jogina sasvim pouzdano ne bi
mnogo čemu novom naučilo.