ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2005
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Oblast: vedizam

Aštavakra Gita - Thomas Bhyrom: 104 str. 880 din.
PREDGOVOR
Srce svesti
Prevod Aštavakra Gite
Tomasa Bajroma (Thomas Byrom)
Uvod prevodioca: Tajna svesti
Sećam se jasno jednog trenutka. Pobegao sam od mojih sestara preko stena i oko rta. Jedva da sam imao sedam godina. Iznad mene je bila oštra strmina od odronjenih stena pevajući na podnevnoj vrućini, a pred mojim nogama kameni bazen od savršenog, nepovredivog mira, a dalje, plavo prostranstvo Južnog Pacifika.
Nije bilo ni jednog drugog živog bića. Bio sam sam, bosonog, između grebena i okeana. Čučao sam tamo, posmatrajući odbijanje vetra u neustalasanom bazenu, slušajući njegovu razdraganost visoko iznad mene u blistavoj svesti po sebi.
Nisam imao ime za to, ali sam je gotovo mogao osetiti, kao da sam imao materiju, poput vode u stenovitom bazenu, ili dah poput fiuka vetra.
Video sam sebe kako sam bio potpuno u bezgraničnom okeanu svesti.
U istom trenutku sam razumeo da je svest posebna tajna života, da ona obuhvata sve druge tajne, čak i tajnu odvojenog bića.
Od tog trenutka bio sam neizbrisivo začuđen, i znao sam da će me to celog života tištati, pitajući se, šta je svest? Ništa drugo neće obuzeti moju pažnju tako potpuno. Kako je to moguće? Jer ništa drugo mi nije značilo toliko kao taj stalni pritisak, posebna prinuda te misterije.
Prošla je četvrtina veka i jednog dana moj učitelj mi je pružio kopiju Mukerđijevog (Mukerjee) izdanja Aštavakra Gite. Od tada sam tokom svog traganja, čitao mnoge Svete spise, dovoljno da upoznam jedan deo istine Aštavakrinog saveta kroz njegovu sopstvenu pesmu:
Dete moje, ti možeš da govoriš o svetim spisima koliko god želiš. Ali dok ne zaboraviš sve, nikada nećeš poronaći sebe.
Shvativši taštinu spisa, teško sam očekivao da Aštavakra u jednom reši pojavu misterije svesti.
I pored toga, pročitavši njegove oskudne i jednostavne stihove, osetio sam da su se tu konačno našle reči koje su u izvesnoj meri rastočile moje iznenađenje. One su govorile tako direktno, a tako skromno. Činile su se tako stroge, a ipak tako velikodušne. Još jednom sam otkrio sebe kako sam dete od sedam godina, gurnut između mora i neba, ali sada slušajući u vetru izobilje jasne muzike, koja dotiče srce tajne.
Šta je pojavljivanje ili iščezavanje misli? Šta je vidljivi ili nevidljivi svet? Šta je mala duša, ili Bog sam?
Svest. Čista svest. Čist prostor, nebo, srce svesti.
Aštavakrine reči počinju nakon što je gotovo sve drugo rečeno. One jednostavno dodiruju stranicu. Često su u tački isčezavanja. One su prvo topljenje snega visoko u planinama, čisti tok koji teče preko glatkog i sjajnog šljunka. Njihovo je zračenje od zimskog neba iznad Trišula (Trishul), Kajlaša (Kailash) Anapurne (Annapurna). Moj satguru, Neem Karoli Baba, nazvao je Aštavakra Gitu “najčistijim Svetim spisom”. Sva njena lepota je u transparentnosti, njenoj neprekidnoj i besprekornoj čistoti.
Napisana je kao dijalog između kralja Đanake (Janaka), Sitinog oca, i njegovog gurua štavakre. Ali ovo je samo literarna zamisao, koja nije podržana ni jednom unutrašnjom dramom, a ja sam završio s njom u mojoj verziji. Gita ima samo jedan glas, Aštavakrin, glas jedinstvenog saučešća i beskompromisne jasnoće. On se ne bavi raspravama. To nije spekulativna filozofija. Ovo je vrsta znanja. Aštavakra govori kao čovek koji je već našao svoj put, a sada želi da ga podeli. Njegova pesma je direktan i praktičan prepis iskustva, temeljno objašnjenje neizrecive istine.
Štaviše, on govori jezikom koji je u svoj svojoj skromnosti stvaran i direktan. On nije apstraktan, mada su neki prevodi trudeći se da izraze njegove posebne iskaze verno, učinili da zvuči teško, čak nerazumljivo.
Nasuprot tome, Aštavakra je vrlo jednostavan.
Mi smo svi jedno Sopstvo. Sopstvo je čista svest. Ovo Sopstvo, ova besprekorna svest jeste Bog. Postoji samo Bog.
Sve ostalo je iluzija: malo “ja” svet, univerzum. Sve te stvari nastaju sa mišlju “ja”, a to znači sa idejom odvojenog identiteta. Malo ”ja” je izmislilo materijalni svet, za koji se u svom neznanju teško borimo da ga održimo. Zaboravljajući našu izvornu jednotu, čvrsto vezani u našoj imaginarnoj odvojenosti, mi provodimo svoj život rukovođeni posebnim osećajem svrhe i vrednosti. Beskrajno prisiljavani našom navikom za individualizacijom, stvorenje naročite sklonosti i želje, mi neprestano postavljamo jednu stvar protiv druge, dok nas zlo i patnja izbora ne istroše.
Ali naša istinska priroda je čista i ne birajuća svest. Mi jesmo već, i uvek smo bili ispunjeni.
To je lako, kaže Aštavakra. Vi ste čist prostor svesti (cidakasa), čista i mirna, u kojoj nema rađanja, nema borbe, nema “ja”.
Onda kako da obnovimo našu izvornu svest? Kako da rasteramo iluziju razdvajanja?
Neki komentatori pretpostavljaju kako Aštavakra nije stvarno zainteresovan da odgovori na ta pitanja. Za njih, ova Gita je transcendentna ispovest, previše čista da bi bila korisna. Drugi je smatraju za ozbiljan didaktiči priručnik ponašanja. I jedni i drugi su u pravu. Aštavakra je zaista neobrađena, ironična, potpuno absorbovana u Sopstvu. Pošto su reči od uma, koje se javljaju samo da zasene svest, one su stvarno glupost. A ko će poučavati gluposti?
Aštavakra bi. On je uzvišeno saosećajan i praktično lud. Čak i dok seče tlo ispod naših nogu, on nam pokazuje šta da radimo u svakoj prilici. Sa ludom brižnošću, on nam govori kako da okončamo svoju samo-otuđenost.
Budi srećan. Voli sebe. Ne osuđuj druge. Oprosti. Budi uvek jednostavan. Ne pravi razlike. Odrekni se navike da biraš. Pusti da se um rastvori. Odrekni se lične sklonosti i želja. Želi samo svoju sopstvenu svest. Odrekni se poistovećivanja sa telom i čulima. Odrekni se svoje vezanosti za meditaciju i služenje. Odrekni se svoje vezanosti za samoodricanje.
Odrekni se, odrekni se! Ništa ne odbacuj, ništa ne prihvataj. Budi miran. Ali iznad svega, budi srećan. Na kraju, naći ćeš sebe pomoću znanja kakve stvari jesu.
....