ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1960
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Karl Maj / Karl May
Nacrt za korice: Mića Popović
Izdavač: Nolit, Beograd
Edicija: Zanimljiva biblioteka (Knjiga 21)
Godina: 1960
Obim: 648 str.

„Vinetu I” (nem. Winnetou I) je kultni avanturistički roman nemačkog književnika Karla Maja, objavljen 1893. godine, koji predstavlja uvod u jednu od najslavnijih saga o Divljem zapadu u svetskoj književnosti. Knjiga prati rađanje neraskidivog prijateljstva i bratimljene po krvi između mladog indijanskog poglavice Apača, Vinetua, i nemačkog doseljenika i inženjera, koji zbog svoje neverovatne snage dobija ime Old Šeterhend.




Karl Fridrih Maj (nem. Karl May; Hoenštajn-Ernstal, 25. februara 1842 — Radebojl, 30. marta 1912) je bio nemački književnik. Njegove knjige su prevođene na tridesetak jezika i objavljivane u rekordnim tiražima, najpoznatije su „Na dalekom zapadu”, „Lovci na medvede”, „Kroz pustinju”, „Vinetu”, „U carstvu srebrnoga lava”, „Blago u srebrnom jezeru” i „U Balkanskim gudurama”. Prema njegovim delima snimljeni su mnogi filmovi i televizijske serije, kao i napisani mnogi stripovi. Maj je napisao sedamdeset i tri romana ukupne debljine dva i po metra. Ukupni tiraž njegovih knjiga prelazi sto miliona primeraka.

Rođen je 1842. u Hoenštajn-Ernstalu kao peto od četrnaestoro dece. Otac je često ostajao bez posla, u porodici je vladala beda. Maj je bio dobar đak, u četrnaestoj godini mu je jedan princ dao stipendiju da se školuje u učiteljskoj školi u Valdenburgu. Nakon dve godine je bio izbačen iz škole zbog krađe šest sveća. Mogao je nastaviti školovanje u Plauenu, ali i tamo ga je čovek kod kojeg je stanovao tužio upravi škole da nagovara njegovu suprugu na nemoral nakon čega više nije mogao nastaviti školovanje. Osuđen je na šest godina zatvora kada je ukrao sat jednom učeniku. Nije mogao naći posao nakon izlaska iz zatvora, pa je pokušao živeti od manjih krađa i prevara, prvu knjigu je napisao u zatvoru. U Ameriku, o kojoj je toliko pisao, je otišao tek pred kraj života. Preminuo je 30. marta 1912. u Radebojlu.

Glavni likovi knjiga čija se radnja odvija na dalekom zapadu su Old Šeterhend i Apač Vinetu. Najvažnija dela tog ciklusa su:
- „Vinetu”
- „Old Šeterhend”
- „Blago u Srebrnom Jezeru”
- „Đavo i Juda”
- „Božije Rođenje”
- „Sin Lovca na medvede”
- Glavni junaci knjiga čija se radnja odvijala na bliskom istoku su Kara ben Nemzi (Old Šeterhend iz ciklusa knjiga o divljem zapadu) i njegov prijatelj

Hadži Halef Omar. Knjige iz ovog „Arapskog ciklusa” su:
- „Kroz pustinju”
- „Kroz divlji Kurdistan”
- „Od Bagdada do Stambola”
- „U Balkanskim gudurama”
- „Kroz zemlju Arbanasa”
- „Žuti harambaša”

U treći ciklus spadaju dela:
- „Lav krvave osvete”
- „U lađama Vavilona”
- „Tvrđava u planinama”
- „U kraju srebrnog lava”
- „Skamenjena molitva”



Miodrag Mića Popović (1923–1996) bio je jedna od najfascinantnijih, najsvestranijih i najbuntovnijih ličnosti srpske i jugoslovenske kulture 20. veka. Bio je akademik, ali i večiti disident; slikar, ali i filmski režiser, pisac, scenograf i likovni kritičar.

Nakon Drugog svetskog rata, u vreme kada je u Jugoslaviji vladao strogi socrealizam (umetnost koja je morala da slavi radne akcije, Tita i partiju), Mića Popović upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu.

Veoma brzo, 1947. godine, on sa grupom kolega (među kojima su bili Bata Mihailović, Petar Omčikus, Kosara Bokšan i drugi) napušta Akademiju i odlazi u Zadar. Tamo stvaraju Zadarsku grupu, prvu jugoslovensku posleratnu umetničku komunu. Želeli su da slikaju slobodno, van partijskih direktiva. Zbog ovog „izgreda”, režim ih je proglasio politički sumnjivim, izbačeni su sa Akademije, a Mića je jedno vreme proveo i u zatvoru.

Po povratku u Beograd, Mića Popović postaje deo neformalne grupe intelektualaca koja se okupljala u sobi Borislava Mihajlovića Mihiza u ulici Simina 9a.
U ovoj sobi su se susretali ljudi koji će decenijama kasnije oblikovati kulturnu i političku scenu Srbije: Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Žika Stojković, Vojislav Đurić, Pavle Ivić i drugi. Bilo je to mesto gde se slobodno kritikovao režim, raspravljalo o demokratiji, umetnosti i filozofiji, pod stalnom prismotrom tajne policije (UDBA).

Mićin slikarski opus je ogroman i prošao je kroz nekoliko ključnih faza:
• Rani period (1950-te): Nakon oslobađanja od socrealizma, istražuje svetlost, portrete i pejzaže. Upravo iz ovog perioda potiče i njegov rad na opremanju knjiga, poput Vinetua.
• Enformel (1959–1969): Odlazi u Pariz i Njujork, gde se okreće apstrakciji i enformelu. Umesto klasičnih boja, na platna nanosi pesak, pepeo, džakove, žicu i lepak, stvarajući dramatične i mračne teksture.
• Slikarstvo prizora (od 1969. do kraja života): Ovo je njegova najpoznatija i društveno najangažovanija faza. Vraća se figuri (realizmu), ali na duboko ironičan i kritički način. Kroz likove gastarbajtera Gvozdena (koji predstavlja slomljenog, običnog jugoslovenskog radnika) i motive majmuna koji oponašaju ljudsko društvo, ogolio je lažni sjaj socijalističkog raja. Njegova velika izložba 1974. godine u Kulturnom centru Beograda bila je zabranjena pre otvaranja zbog slika koje su direktno kritikovale tadašnju vlast.

Mića Popović je bio podjednako talentovan za pokretne slike i pisanu reč:
• Kao režiser: Snimio je nekoliko igranih filmova koji pripadaju čuvenom Crnom talasu jugoslovenske kinematografije. Filmovi poput Čovek iz hrastove šume (1964) i Delije (1968) bavili su se mračnim i prećutanim temama iz istorije i društva, zbog čega su takođe bili cenzurisani i bunkerisani.
• Kao pisac: Napisao je nekoliko knjiga, eseja i putopisa (poput knjige Putopisni dnevnici), a njegove likovne kritike bile su izuzetno cenjene.

Iako je ceo život proveo na ivici sukoba sa režimom, njegova umetnička veličina bila je tolika da je na kraju priznata na najvišem nivou – izabran je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Danas u njegovom rodnom Loznici postoji Stalna postavka slika Miće Popovića i Vere Božičković Popović (njegove supruge, takođe sjajne slikarke), dok se njegovi radovi nalaze u muzejima širom sveta.