Očuvanost: Dobro
Godina : Lot
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Žigosano

Ežen Anri Pol Gogen (fr. Eugène Henri Paul Gauguin; Pariz, 7. jun 1848 — Atuona, 8. maj 1903) bio je francuski slikar. Gogen je jedan je od tri slikara postimpresionizma. On je imao svoj stil: slikao je pomoću velikih površina oivičenih crnom linijom (slično vitražu). Taj stil zvao se sintetizam i u njemu boja ne određuje predmet. Gogen je preteča fovizma.[2][3] Na Tahitiju je proveo drugi deo svog života i tamo se potpuno posvetio slikanju. Njegova dela su Devojke sa Tahitija nose cveće, Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo (D`où venons-nous ? Qui sommes-nous ? Où allons-nous ?)...
Na Tahiti odlazi prvi put 1891, a 1895. definitivno odlazi u Francusku Polineziju, gde je umro u patnjama i gorčini. Njegove polinezijske teme svode se na prikazivanje animalne lepote ženskog tela u šaroliko ornamentiranim tkanjima u gustom zelenilu tropske vegetacije. Svoje doživljaje i ispovijesti objavio je u knjigama „Noa Noa“ i „Pre i posle“. Uticao je na razvoj ekspresionizma i formiranje fovizma.
Gogenova umetnost je postala popularna nakon njegove smrti, posebno zahvaljujući naporima trgovca umetničkim delima Ambroaza Volara, koji je organizovao izložbe njegovih radova tokom poznog dela njegove karijere, i pomagao u organizovanju dve posthumne izložbe u Parizu.
Rođen u Parizu, poreklom potiče od španskih doseljenika u Južnu Ameriku i vicekralja Perua, i rano detinjstvo je proveo u Limi. Unuk je Flore Tristan, osnivačice savremenog feminizma. Nakon školovanja u Orleanu, Francuska, Gogen je narednih šest godina proveo ploveći širom sveta u trgovačkoj mornarici a kasnije i u francuskoj mornarici. Nakon povratka u Francusku 1870, zaposlio se kao pomoćnik brokera. Njegov staratelj Gistav Aroza, uspešni poslovni čovek i kolekcionar umetničkih dela, upoznao je Gogena sa Kamijem Pisaroom 1875.

Gogen je radnim danima bio uspešan berzanski broker, a odmore je provodio slikajući sa Pisaroom i Polom Sezanom. Iako su mu prvi pokušaji bili nevešti, brzo je napredovao. Do 1884. Gogen se sa porodicom preselio u Kopenhagen, gde je bezuspešno pokušao da se bavi biznisom. Primoran da se bavi slikarstvom da bi preživeo, vraća se u Pariz 1885, i ostavlja porodicu u Danskoj. Bez dovoljno sredstava za život, njegova žena (Met Sofi Gad) i njihovo petoro dece odlaze da žive sa njenom porodicom. Gogen je nadživeo dvoje od svoje dece.

Godine 1886. Gogen je prvi put boravio u Pont-Avenu u Bretanji, gde se upoznao sa Emilom Bernarom, osnivačem kloazonizma. Novembra iste godine je u Parizu sreo Van Goga. Naredne godine boravi u Panami, zatim na Martiniku, gde ga za slikanje inspirišu boje i sunce tropskih pejzaža. Najzad oboleva od malarije i vraća se u Pariz, pa početkom 1888. ponovo u Pont-Aven gde se priključuje slikarskoj školi mlađih kolega. Tu u jednom pismu opisuje svoju ideju o umetnosti:
Savet je, ne kopirajte mnogo prirodu, umetnost je apstrakcija, izvucite je iz prirode i sanjajte pred njom, razmišljajte više o stvaranju nego o rezultatu. Jedini način da se uzdignemo do boga, je da činimo ono što i naš božanski gospodar, da stvaramo.
Zahvaljujući Van Gogu i njegovom bratu Teu, krajem 1888. odlazi u Arl, gde razvija sa Vinsentom lično i kreativno prijateljstvo. Kao i Vinsent, sa kojim je proveo devet sedmica slikajući u Arlu, Pol Gogen je doživljavao napade depresije i jednom prilikom pokušao da sebi oduzme život. Razočaran impresionizmom, smatrao je da je tradicionalno evropsko slikarstvo postalo suviše imitativno, te da mu nedostaje simbolička dubina. Nasuprot tome, umetnost Afrike i Azije činila mu se punom mističnih simbola i snage. U to doba je u Evropi vladalo zanimanje za umetnost drugih kultura, naročito Japana. Pozvan je da učestvuje na izložbi 1889 . koju su organizovali Dvadesetorica.
Pod uticajem narodne umetnosti i japanskih grafika, Gogen je evoluirao u kloazonizam, stil kome je kritičar Eduar Dižarden dao ime po tehnici gleđosanja koju je primenjivao Emil Bernar. Gogen je veoma cenio Bernarov rad i odvažnost da upotrebi stil koji je odgovarao Gogenovom nastojanju da u svojoj umetnosti prikaže suštinu predmeta. U Žutom Hristosu iz 1889, koji se obično smatra najreprezentativnijim delom kloazonizma, slika je svedena na oblasti čiste boje koje su odvojene teškim crnim konturama. U takvim delima Gogen nije pridavao mnogo pažnje klasičnoj perspektivi i smelo je ukinuo suptilne prelaze boje—na taj način oslobodivši se dna najkarakterističnija principa postrenesansnog slikarstva. Njegovo slikarstvo je kasnije evoluiralo u pravcu „sintetizma“ gde ni oblik ni boja ne preovlađuju, već oboje imaju jednaku važnost.
Tokom 1891. Gogen, isfrustriran nedostatkom uspeha kod kuće i finansijski osiromašen, plovi u trope kako bi pobegao od evropske civilizacije i „svega što je veštačko i konvencionalno“. (Pre toga je u nekoliko navrata pokušavao da nađe tropski raj gde bi mogao da `živi na ribi i voću` i slika svojim sve primitivnijim stilom, uključujući kratke boravke na Martiniku i kao radnik na Panamskom kanalu). Dok je živeo u selu Matajea na Tahitiju, naslikao je Fatata te Miti (Pored mora), La Orana Maria (Zdravo Marijo) i druge prikaze tahićanskog života. Preselio se u Punauju 1897, gde je naslikao svoje remek-delo „Odakle dolazimo“ i ostatak života proveo u Atuoni na Ostrvima Markiz, samo jednom posetivši Francusku. Njegovi radovi iz tog perioda su puni kvazi-religijskog simbolizma i egzotičnih prikaza stanovnika Polinezije. U Polineziji se često sukobljavao sa kolonijalnom vlašću i katoličkom crkvom. Tokom ovog perioda je napisao i knjigu „Pre i posle“ (Avant et Après), koja predstavlja rascepkanu zbirku zapažanja o životu u Polineziji, sećanja, i komentare o književnosti i slikarstvu.
Umro je 1903. godine i sahranjen na groblju Kalvarija u Atuoni na ostrvu Hiva Oa, Ostrva Markiz, Francuska Polinezija.


a54