Godina izdanja: 2003
ISBN: 86-7594-009-2
Autor: Domaći
Oblast: Skulptura
Jezik: Srpski

Izdavači: ULUS / Karić fondacija, Beograd
Tekst: Nikola Šuica
Povez: tvrd sa omotom
Broj strana: 116
Ilustrovano.
Rezime na engleskom i francuskom.
Omotnica sitno iskrzana pri vrhu, sve ostalo veoma dobro.

U savremenoj srpskoj skulpturi u drvetu malo je primera za koje se bez rezerve može konstatovati da su siguran autentični doprinos onom njenom delu koji je kontinuirano otvarao i kreativno razmatrao vrlo složene i ozbiljne plastičke probleme. Delo Miluna Vidića je već u njegovim prvim istupanjima na umetničkoj sceni krajem šezdesetih godina zapaženo po krajnje promišljenom, doslednom i nadasve uspešnom u materijalu provedenom specifičnom stvaralačkom projektu koji ga je odredio kao istinski zainteresovanog i prisutnog umetnika u uslovima zaoštravanja ideje autohtonog u savremenosti. Tada je skrenuo pažnju javnosti nastojanjem da se odvoji od dominantnih, tada važećih plastičkih formi koje su oslobodile skulpturu balasta pune mase i njene težine i uputili je prema otvaranju oblika i njegovog govora samim svojim izgledom bez pretenzija prema literarnoj naraciji, već naprotiv prema takvim kreativnim uzletima oblikovne imaginacije koja je upravo u epohi ovog autora kroz mnoge primere dostigla one estetičke norme koje na čudan, ali i opravdan način, važe i danas.

On polazi od jednog prividnog principa konstruisanja, ili tom modelu bliskih namera, u kom će procesu krenuvši od jediničnog elementa izgraditi celovit i semantički bogat plastički svet. Milun Vidić je od jedne prvobitno amorfne strukture (na liniji arhajskih simbola, ritualnih predmeta i asocijativnog učinka rudimentarnih formi) u daljnjim sekvencama razrade ovog sistema dospeo do pravog vajarskog identiteta i specifične plastičke sintakse sa potpuna zaokruženom ličnom poetikom. U tom radu Vidić je ostao dosledan jednom materijalu – drvetu – mada je katkada činio i određene pokušaje da u metalu (liveno gvožđe, bojeni i patinirani aluminijum, fero-cement) odgovori na izazove svojih shvatanja jednim čvršćim, hladnijim i inertnijim oblikom. Međutim, i u takvim radovima on je težio utisku rustičnosti, zapuštenosti, vremenskom postojanju kao trajnom dokazu ljudskog prisustvovanja.

U umetničkim preokupacijama iako je ostao dosledan modernista, Milun Vidić je osnovnim oblikovanim zahvatom izgradio ponešto promenjenu, gotovo vanvremensku kreativnu poziciju. Oblici njegovog rada, čvrsto uverenje u današnje vrednosti i značenja savremene umetnosti, sasvim definisan vajarski rukopis doveli su ovo delo gotovo do pritajene „monumentalnosti“ tih, formatom, uglavnom manjih i srednjih radova, u kojima je njihov autor prepoznat po tragalačkim istrajnostima i imaginativnim potencijalima vanrednih mogućnosti.

(K-140)