Godina izdanja: Ostalo
ISBN: 978-86-919997-2-8
Autor: Domaći
Oblast: Karikatura
Jezik: Srpski

Radomir Rade Vergović: `Pogled iza štafelaja 1972-1998`
Naslovne strane `Vesti` , karikature, ilustracije
Predgovor: Zoran Jeremić
Izdavač: Gradski kulturni centar
Meki povez, klapne, karikature, ćirilica, 97 strana , 22cm

PREDGOVOR
Diverzant u Potemkinovom selu

1.
Ovakvim knjigama teško je pronaći srodnika u matičnoj sredini kakva je užička. Geografija i istorija nisu od velike koristi. Kratka okružna hronika žanra kaže da boravak rodonačelnika jugoslovenske karikature i jednog od osnivača Ošišanog ježa Pjera Križanića (1890–1962) u Čajetini tokom Drugog svetskog rata i poslednjih sedamnaest godina života Ježevog karikaturiste i strip-majstora Miloša Krnjetine (1925–2002) u Užicu nisu nažalost kapitalizovani kao kulturne činjenice ove sredine. Istini na volju, Pjer je podno Palisada živeo „prerušen“ u zlatiborskog seljaka, a Miloš K. u mrzovoljnog dobričinu koji hrani golubove na Trgu partizana i pasionirano posećuje videoteku u njegovom komšiluku u Jug Bogdanovoj ulici, dobro opskrbljenu piratskim izdanjima horor klasika. Kada je Predrag Koraksić Koraks povodom jedne svoje izložbe gostovao u Užicu, na vest da ovde živi Krnjetin, čovek sa kojim je kao karikaturista godinama suvereno vladao na domaćoj sceni, zapitao se: „Otkud taj stari škrtac ovde!?“

2.
Sporadični radovi nekolicine ovdašnjih crtača (Srđan Novakov, Volođa Sivcevič, Saša Stojanović...) nisu ostavili vidnijeg traga na žurnalističkom pozorju podno Zabučja. Praktično bez prethodnika i naslednika, slikar, ilustrator i grafički dizjaner Radomir Vergović odradio je pionirski posao i kao karikaturista stvorivši respektabilan opus. Kao likovni i tehnički urednik Vesti godinama je naslovne stranice ovog užičkog nedeljnika rešavao svojim upečatljivim, stilski rafiniranim karikaturama – oštroumnim i lucidnim komentarima aktuelnih društveno-političkih zbivanja/nakanjivanja. Te naslovne strane regionalnog lista, s tiražom (danas nezamislivim!) od više desetina hiljada primeraka, predstavljale su visoku meru duhovne slobode od koje Vergović nije odustajao ni u doba preteće pomrčine jedne ideologije, kada su novinski stupci popunjavani hronikom ispraznog smisla. Njegove satirične vizuelne replike na društvenu zbilju motivisane su temama čija suština prevazilazi gradske, okružne i državne granice. „Karikatura stavlja lice šale na telo istine“, govorio je Džozef Konrad. A lokalna boja „istine“ samo potvrđuje činjenicu da se sva nepočinstva ovoga sveta ne mogu sakriti iako su podjednako daleko od zvezda. Za Vergovića, đavo leži u detalju, a istina tamo gde joj je i mesto – u totalu.

3.
Ako narečena srodnost i postoji, onda satirično kultivisan oblik razboritosti možemo pronaći još samo u onome što takozvani erski humor baštini kao tradiciju i nastavak te tradicije koja se temelji na tegobnom teretu istorije i borbi protiv zlehude sudbine. Stoga je satirični nedeljnik Era, koji je u Užicu izlazio dvadesetih godina prošloga veka, iako bezmalo – osim zaglavlja i tipografskih aplikacija – bez ikakvog ilustrativnog identiteta, po duhu sadržaja možda jedini legitimni (bogme i –legalni!) prethodnik kolekcije karikatura i ilustracija ukoričenih pod naslovom Pogled iza štafelaja.
Srodnost je u određenoj meri i doslovna, jer je jedan od trojice osnivača i urednika „lista za ozbiljnu šalu i kiselu zbilju“ bio i Radomirov stric, užički književnik Miodrag Vergović. Radomir, dabome, nije morao da kao njegov bliski predak uvek ima dva pripravna ćebeta za slučaj da zbog politički škakljivog teksta prenoći na tvrdom podu užičke apsane. On se naprosto nije bavio portretnom nego situacionom karikaturom, ukazivao je na anomalije i bestragije političkog voluntarizma. Ciljao je izokola precizno, senčio oštro, ismevao dobroćudno, što njegov društveni angažman ne čini manje, nušićevski rečeno, viđenim za Ivanjicu.

4.
Kada hronološlki odgledamo Vergovićev opus, primećujemo da što su bukagije jednoumlja teže utoliko je karikatura razigranija, moćnija, opasnija, čak opasna po glavu autora. Nema prognoze bez dijagnoze. Na prvomajskoj naslovnici Vesti, datiranoj 1990. godine, srp, čekić i Marksov Kapital, kao simbolički resursi onovremenog svetog trojstva – seljaka, radnika i poštene inteligencije, međusobnim ispovestima anticipiraju vlastitu sudbinu i sudbinu države koja navodno počiva na tri pomenuta stuba.
Treba li uopšte podsećati na to šta se dogodilo sa tom državom u kojoj su, kako čitamo sa Vergovićeve karikature, seljaci nezaposleni, radnici su postali tehnološki višak, a kapital se i dalje plodi u inostranstvu!? I da li su u memorijskoj kartici te države sačuvani dokazi pogubne politike koja je učinila sve da seljaci mrze selo, radnici ne vole fabrike, dok se inteligencija odriče poštenja!? Evo dokaza da je karikatura živa i delotvorna mera kulture sećanja.

5.
Mudra ludorija ili luckasta mudrolija, kako god da razmišljamo o fenomenu karikature ona u najboljem slučaju predstavlja poslednju liniju odbrane zdravog razuma. Kad vlastodršci zasene prostotu, onda takozvanom narodu valja ponešto i nacrtati. Uostalom, mi smo poznati kao brzopotezni majstori usmenog vica i tutumraci krhke memorije. U slučaju Radomira Vergovića ima nešto od moralne kuraži, od nedvosmislene odrešitosti u tom gestu: slikar odan poetskom realizmu zasedne iza štafelaja i posveti se crtanju karikatura, zaboravi na paletu i preda se prividnom nehaju poteza olovkom ili tušem, plamatećem jesenjem koloritu pretpostavi urnebesnu parafrazu tekuće nepodopštine. U društvu ogrezlom u apatiji i beščaću, naš slikar pomera granice „pristojnosti“ zarad elementarne odgovornosti pred istinom. Iako svaka istina, kako je govorio Stanislav Ježi Lec, ispliva na površinu – najčešće kao davljenik.

6.
Vergovićeva zbirka karikatura obuhvata period od 1972. do 1998. godine, tačnije, vreme socijalističkog komoditeta sadržano u vremenu labudove pesme samoupravnog socijalizma i, što „bratskog“ što belosvetskog, komadanja narečenih sklerotičnih tekovina po sistemu „čija nana crnu vunu prede“. Dve godine posle pada Berlinskog zida, jednog oblačnog septembarskog dana u gradu na Đetinji Titov spomenik prošetao se na istorijski pogon od Trga partizana do dvorišta Narodnog muzeja, a godinu dana kasnije za vjek i vjekov raskinuto je kumstvo sa nečastivim Bajom Vidićem, Čačaninom koji je 1946. levom rukom prekrstio Užice.

7.
Sve što „čitamo“ sa Vergovićevih karikatura, koje su 90-ih godina sa naslovnica Vesti govorile više od politički teledirigovanih hronika, neretko ide ispred svog vremena, ali ih je u mnogo čemu crni rukopis realnosti nadmašio. U to doba više puta smo zanoćili u jednoj a probudili se u drugoj državi, stradali smo u ratovima u kojima nismo učestvovali, zakopali smo se u stranačake rovove i opljačkali sami sebe po zakonu. Vazda je država bila Eldorado za karikaturiste i pisce fantazmagorija, ali tolika provala iracionalnosti bila je nepodnošljiva. Romansijerski superiorno predskazuje je Svetislav Basara u Fami o biciklistima . U toj knjizi, koju početkom druge polovine 80-ih godina piše na adresi Maksima Gorkog 22 u Krčagovu, bratstvo Biciklista kuje tajni plan izgradnje ogromne bolnice za dvadeset miliona duševno obolelih pacijenata. Svi su želeli da iskoče iz vlastite kože, što je Vergović likovno ingeniozno ilustrovao na koricama naredne Basarine knjige Fenomeni (1989) u izdanju Vesti.

8.
Glavobolne društvene teme Vergović rešava linijom koja meandrira u skicoznu i sugestivnu scenu prateći ideju koja služi tome da raskrinka jalovu erudiciju opštih mesta. Već se njegovi rani radovi izdvajaju iz realističko-ilustrativnog stila i donose upečatljiv grafički izraz u kojem se skladno dopunjavaju likovnost i narativnost svedena na funkciju poruke ili malu studiju karaktera. Iako je imaginacija našeg karikaturiste neprekidno podstaknuta lažama i paralažama vlasti, kao i pokondirenostima i farisejstvom građanina pokornog, on je više promišljen i taktičan nego ofanzivan, svaka njegova kritika određenog gesta sadrži dublju kritiku pojave kojoj pripada. Dovoljan mu je prostoproširen potez olovkom da vlažan san vlastoljupca pretvori u rableovski raskošnu grotesku.

9.
Karikaturisti boluju od pravedničkog kaprica. Osetljivi su na falš i šmiru. Na trodelnoj karikaturi Radomira Vergovića iz ciklusa „O vođama, vođenim i zavođenim“ vidimo govornika čije praznoslovlje do te mere hipertrofira da ga oduva sa govornice. Taj govornik nema ni ime ni prezime, nema lični opis, ne znamo ništa o njegovoj partijskoj pripadnosti i karakternim osobinama. Pa ipak, njegov tvorac smestio ga je u (nad)realnu priču koju odmah detektujemo kao realnost naše svakodnevice iz prošlog, sadašnjeg, a biće da nam ni dani koji dolaze u tom smislu ne obećavaju previše.
Koliko je samo političkih nikogovića ogrezlih u bombastičnoj frazeologiji i raspevanim lagarijama odneo vetar zaborava! Pamtimo li danas ta naklapala o radničkim i ljudskim pravima, ta basnoslovna žvalavljenja o samoupravnom socijalizmu, nacionalnim interesima i demokratiji? Sva ta treniranja strogoće, sav taj kvaziideološki kaćiperluk, sve te pokvarene ploče epohe i svu tu dušebrižničku bižuteriju jedna Vergovićeva karikatura sažima u metaforu gogoljevski snažne poruke: Vi lažni reformatori, očevi nacija i vejači ovejne suštine — idite do đavola sa vašim referatima o srećnoj sutrašnjici!

10.
I svaki od naziva preostalih poglavlja (Muka Serbika, Nacrtati priču, Zazubice i zanoktice, Miholjska beseda i druge priče) ima težinu cele knjige, kao što i brojni nazivi karikatura, crteža i ilustracija govore o Vergovićevom dubokom promišljanju tema koje ga nadahnjuju iza i ispred štafelaja. Podnaslov ovog dragocenog svedočanstva o osvajajnju stvaralačkih sloboda kaže da je pred nama Knjiga o stanju, znanju i plakanju. Da se ja kao Baja Vidić 1946. u ime naroda pitam, prekrstio bih podnaslov u Neznanje i drugo stanje. Znanje i plakanje dolaze kasnije.
Na kraju krajeva, svaki dobar karikaturista u metaforičkom smislu zna ponešto i od veština dobre babice. I tako, dok ublažava porođajne muke demokratije, Vergović podbada, razbuđuje, golica, bocka, pecka, simuluira, proziva, obnavlja nadu, zaceljuje, replicira, raskrinkava, razoružava, proigrava, šamara, deli packe, razobličava sve prolazne bedastoće i večne gluposti, uništava korov u mišljenju, poentira, rekapitulira, u crvu sumnje prepoznaje slona zablude...
Ko bi rekao da se u ovoj finoj lirskoj dušici krije tako opasan diverzant u Potemkinovom selu!?
Zoran Jeremić