Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Pozorište
Jezik: Srpski

Retko

Ima posvetu inace jako lepo očuvano


Др Петар Волк (Босански Петровац, 9. новембар 1931 — Београд, 4. децембар 2021) био је српски позоришни и филмски критичар, историчар и теоретичар словеначког порекла.

Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1931. године у Босанском Петровцу, завршио је 1949. године Гимназију у Бањој Луци.[1]Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Загребу, а филмску и позоришну естетику докторирао 1971. године је у Прагу. Универзитет уметности у Београду доделио му је 1986. године докторат наука из области историје филма.

Био је, поред осталог, директор Фестивала југословенског филма, Музеја позоришне уметности Србије и управник Југословенског драмског позоришта (1977-1981). На Факултету драмских уметности у Београду био је редовни професор и шеф Катедре за теорију и историју, председник управног одбора Института за филм.

Био је у браку са глумицом Мирјаном Коџић. Отац је Маје Волк.

Преминуо је 4. децембра 2021. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Дела (избор)[уреди | уреди извор]
Аутор је преко 60 значајних књига о позоришној и филмској умјетности.

Балада о трубама и маглама, Епоха Загреб, 1965.
Естетика модерне анимације, Славија Београд, 1970.
Слобода филма, Славија Београд, 1970.
Опасне слике, Независна издања Београд, 1971.
Моћ кризе, Институт за филм београд, 1972.
Сведочење I, Независна издања Београд, 1973.
Сведочење II, Књижевне новине Београд, 1975.
Савремени југословенски филм, Институт за филм и Универзитет уметности Београд, 1982.[2]
Позоришни живот у Србији 1944/1986, Београд, 1990.
Позоришни живот у Србији 1835-1944, Факултет драмских уметности и Позоришни музеј Србије Београд, 1992.[3]
Писци националног театра, Музеј позоришне уметности, Београд, 1995.
Српски филм, Институт за филм Београд, 1997.
Позориште и традиција (студије и есеји), Музеј позоришне уметности, Београд, 2000.
20. век српског филма, Институт за филм и Југословенска кинотека Београд, 2001.
Жанка Стокић, Народно позориште, Београд, 2. допуњено издање, 203 стране. 2004. ISBN 978-86-84897-03-1.[4]
Добрица Милутиновић, Београд : Народно позориште, (2. допуњено издање). 2005. ISBN 978-86-84897-09-3..
Миливоје Живановић, Народно позориште, Београд, 365 страна. 2006. ISBN 978-86-84897-13-0..
Између краја и почетка (Позоришни живот у Србији од 1986. до 2005. године), Музеј позоришне уметности Србије Београд, 2006.


Добрица Милутиновић (Ниш, 11. септембар 1880 — Београд, 18. новембар 1956) био је српски глумац.

Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Нишу 11. септембра (30. августа по јулијанском календару) 1880. Детињство и рану младост је провео у Крагујевцу.

Први позоришни ангажман је имао у нишком позоришту `Синђелић` јануара 1898. Покушавао је да пређе у Нови Сад, али је одбијен као туберкулозан. У децембру 1898. је ангажован у Београду.[1] Био је један од најталентованијих и најомиљенијих глумаца, члан Народног позоришта у Београду од 1899. до смрти. У пуној стваралачкој снази био је између два светска рата. Поводом 40-годишњице глумачког рада[2], у октобру 1937, одликован је Орденом Светог Саве III степена.[3] Наследни прстен му је предат 24. фебруара 1939.[4] (→ Добричин прстен) Још за живота, децембра 1939, откривена је његова биста у вестибилу Нишког народног позоришта.[5]

Био је ожењен глумицом Јеленом Милутиновић, рођеном Петковић (1877-1935)[6], затим од 1938. својом домаћицом Меланијом Остојић[7][8].


Добрица Милутиновић као Краљ Лир 1924. у Народном позоришту у Београду
Глумачке особине[уреди | уреди извор]
Захваљујући ретком уметничком темпераменту, свом изгледу и гласу играо је херојске и романтичне улоге у позоришту, које су му донеле велико поштовање и популарност. Глумио је Ромеа, Дон Карлоса, Отела, Уријела, Хајдук Вељка, Максима Црнојевића, Цара Душана, Миткета у Коштани. Спада у глумце који су текст изговарали громким гласом, са великим патосом, а то је тада био обичај. Његов глас је снимљен и сачуван и налази се у фонотеци Музеју позоришне уметности Србије. Такође, у савремено доба издата је и лонгплеј плоча са преснимцима његових архивских звучних записа на плочама од 78 окретаја.

Филмографија[уреди | уреди извор]
Глумац | Селф |

Глумац
▲
Дугометражни филм | Кратки филм

1910 1920 1930 1940 Укупно
Дугометражни филм 1 0 0 1 2
Кратки филм 1 0 0 0 1
Укупно 2 0 0 1 3
Дугометражни филм
Назив Улога
1911 Карађорђе Јанко Катић
1940-te ▲

1947 Живјеће овај народ Ђед Вук
Кратки филм
Назив Улога
1911 Улрих Цељски и Владислав Хуњади Владислав Хуњади
Селф
▲
ТВ серија кратки документарни
Назив серије Назив епизоде
2015 Радиовизија Говори Добрица Милутиновић
Награда Добричин прстен[уреди | уреди извор]

Поштанска марка издата 2003. године.
Године 1937, поводом 40-годишњице рада, додељен му је прстен који се, у истоветној копији, од 1980. додељује као престижна награда за животно дело српским глумцима и носи име Добричин прстен.

Позориште у Сремској Митровици 1974. године добило је назив „Добрица Милутиновић` и редовно уз `Добричин прстен` додељује плакету са његовим ликом и именом лауреату ове награде.

Види још[уреди | уреди извор]
Добрица Милутиновић, међу нама
Референце[уреди | уреди извор]
^ `Политика`, 16. апр. 1923, стр. 4
^ `Време`, 15. окт. 1937
^ Време, 18. окт. 1937. digitalna.nb.rs
^ `Политика`, 25. феб. 1939
^ `Време`, 25. дец. 1939
^ Животна драма славне „трагичарке“ Јелене Милутиновић („Вечерње новости“, 8. април 2016)
^ Време, 27. нов. 1938, стр. 7. digitalna.nb.rs
^ `Политика`, 27. нов. 1938