Godina izdanja: 1994
ISBN: 86-09-00320-5
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Autor - osoba Kukić, Branko, 1950- = Kukić, Branko, 1950-
Naslov Put u Zamak : eseji o Leonidu Šejki / Branko Kukić
Vrsta građe esej ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1994
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1994
Fizički opis 113 str. ; 20 cm
Zbirka Kolekcija Pečat
Predmetne odrednice Šejka, Leonid – 1932-1970

Ova je knjiga pisana, pre svega, za one koji veruju u Šejkine ideje i u njegov Put. A taj Put nije ništa drugo nego čežnja za Smislom, žudnja za Jedinstvom, i ljubav prema Svetlosti. Još uvek me ispunjava istinska nada da još ima onih koji ovaj Put slede, onih u čijim se srcima uzdiže Stub Spasenja koji je prožimao tolike slobodne ljude na njihovom duhovnom putovanju, da se uzdiže i da prožima čitav Kosmos „stožer iz koga sve izvire i u kome sve poprima svoj smisao“. U ovoj zaboravljenoj dimenziji – u ovom svetu bez Boga – mislim da se nalazi izgubljeni ključ za duhovni preporod čovečanstva, za otkrivanje Puta prema izlasku iz teskobe Bića. Zato je i tema ovih rasprava osnovno egzistencijalno, moralno i duhovno pitanje – vertikalizam Sveta i Čoveka. (B. K.)

LEONID ŠEJKA
(Beograd, 24.04.1932 ― Beograd, 15.12.1970)
Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija – naime, Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu – zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je `zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju`. No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već – doći do sebe.
Leonid Šejka: `O mom ranijem životu ukratko: u detinjstvu, ništa izuzetno. Gledajući sebe tadašnjeg, teško se prepoznajem. Vidim samo jednu tamnu svest ili, još bolje, jedan mrak u svesti. A zatim uspon, napredak, izvesno rasvetljenje, sa kojim dolazim samo do jedne potpune prosečnosti. Zabave, igranje fudbala, vezivanje kose preko noći, učenje novog šlagera za sutradan. Jednog dana ušao sam u jednu biblioteku. Na stolu su bile razbacane knjige. Dobih želju za skupljanjem znanja. Počeo sam od astronomije. Astronomija je za mene bila poetična nauka; vređalo me je iznošenje praktične koristi astronomije. Zvezdano nebo je takav prostor po kome može slobodno da se luta u mislima. Mesec, ugledan kroz teleskop, umesto ravne pločice ukazivao se sličan rapavoj, okrugloj i suvoj zemlji; uzbuđivalo me njegovo tragično lebdenje u praznom.`
...Prvi put je izlagao 1953. a prvu samostalnu izložbu je priredio u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva (1958). Retrospektivna izložba priređena mu je u Beogradu (1972). Bio je jedan od osnivača i teoretičara umetničke grupe Medijala (1957) na čijim izložbama je učestvovao do 1970. godine. Od 1961. član je ULUS-a. Dosta je putovao: Minhen, Salcburg i Bern (1967), Cirih, Bern, Pariz (1968), a putovao je i u Englesku i Holandiju. Pored slikarstva bavio se i vajarstvom, ilustracijom i scenografijom. Priredio je dvanaeset samostalnih izložbi od kojih: sa Draganom Lubardom u Beogradu (1958), sa Mirom Glavurtićem u Cirihu (1968), u Minhenu, Bazelu, Bernu... Kolektivno je izlagao na izložbama sa ULUS-om, grupom Medijala, na Bijenalu mladih, Oktobarskom salonu, na izložbama nadrealizma, u inostranstvu na Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, Međunarodnoj izložbi akvarela u Bruklinu i mnogim reprezentativnim izložbama jugoslovenske umetnosti (Rim, Brno, Prag, Frankfurt, Leverkuzen). Dobio je nagradu Nolita za Traktat o slikarstvu (1965).

[ Od februara do aprila 1957 ]
… Jednoga dana sam dobio poruku. Poruku-naređenje, molbu, predlog? Ni do danas nisam saznao… Ukratko, morao sam da otputujem.
Ali kuda? Izgleda da je to bilo svejedno. Mogao sam da idem u ma kom pravcu i da ne pogrešim, da to bude pravi. Oni koji su poslali poruku možda su sve već predvideli. Ići napred, samo je privid, kasnije se vidi pređeni put – kao da je bio unapred utvrđen u vidu nekog nacrta, zatvorenog u koverti, koja se može otvoriti da bi se sve to videlo, proverilo. U stvari, onda kad je već nepotrebno, dakle, na kraju, kad se putovanje završi.
I sada, posle dugog lutanja, čini mi se da sam stigao, ukoliko to nije prevara. Mogu samo da rekonstruišem , šematski, moj put. Evo ga :
(Sledi skica puta od Grada, preko Zone prelivanja i Provalije, do Zamka ; skica nosi naslov Nacrt opšte dispozicije. Napom. priređivača.)
Kao što se vidi Grad ima istu površinu kao i Đubrište ;između Grada i Đubrišta postoji Zona prelivanja. Ne zna se gde prestaje Grad, a gde počinje Đubrište.
Ako je cilj bio Zamak, preko Đubrišta je bilo najkraće do njega. Ali sve to nije bilo tako jednostavno. Mi živimo u svetu privida, iluzornosti, i nikad se ne zna ni početak, ni da li je dostignut vrhunac, ni to da je osećaj kretanja jedna zabluda, da se možda stoji u mestu ili okreće u krug ili se ide po zemljištu toliko poznatom, da je već postalo dosadno. I tako, desilo se, na primer, umesto da pođem najkraćim putem, pođoh zaobilaznim ili, čak, dugo pokušavah da prođem sa one strane gde prolaza uopšte nije bilo. A sad mi je jasan razlog da iz Grada doprem do Zamka. Jer, prvo, sve je to zahtevalo korenite metamorfoze i žrtve ; drugo, Grad je bio od Zamka odvojen Provalijom, tako da niko u Gradu nije znao za Zamak, pa i ja sam mogao samo da nasluđujem njegovo postojanje.
Ulazeći, dakle, u Đubrište, mogao sam bez zadržavanja da pođem u pravcu Zamka, ali, kao što rekoh, ja sam jedva znao za njegovo postojanje i, s druge strane, hteo sam da ispitam sve mogućnosti, sve prolaze, a još više, sve ćorsokake oko velikog prostranstva, koje zovem Đubrište. Ono je preda mnom u celoj neprekidnosti i u dimenziji koja ne može da se sagleda, da se premeri, tako da od cele površine ispitujem jedan mali deo, moj deo.
Što se tiče Grada, njega sam mogao da rekonstruišem na osnovu svega ovoga razbacanog po Đubrištu, što je, u stvari, bila odbačena neupotrebljivost, a za mene mnogo više od toga – jedan kosmos, nezavisan od Grada, iako se Đubrište prelivalo u Grad ili čak poklapalo sa njim, što je verovatno i uslovilo da sam, lutajući po Đubrištu, zašao u Zonu prelivanja i s teškim naporom svesti uspeo da shvatim da je to što imam pred sobom u stvari Grad.

GRAD

(Istraživanje pakla)

DAN
1. Da li je moguće da sam prevaren, napušten ovde, opkoljen debelim zidom?
2. Ovaj haos potrebno je nekako savladati, srediti, početi sistematsko premeravanje, a , zatim, izvršiti podele sa potrebnom preciznošću, tako da se ne pređe granica dozvoljenog odstupanja.
3. Dakle, iskidanost ne može da ostane nekontrolisana; potrebno je savladati haos privida i ugledati red stvarnog stanja.
4. Kakvo šarenilo! Sve treba izjednačiti, sve poravnati.
Na glavu sam stavio oklop i ovde sam pod drugim imenom.
5. Zaustavio sam sve pokrete, sve tokove i pristupio klasifikaciji.

Moj položaj

Na mojoj glavi nagomilani paraziti. U svemu tome ne vidim razlog za popuštanje.
Jedino što mogu da učinim to je da, uprkos svemu…
Za sada je važno ne pokazivati se. Evo kako sam to udesio : Imam jednu ljusku, oklop ili kožu , koju oblačim kad me traže. Stanem na neko mesto, kao da sam tu ukopan, i kad me pronađu, ja im ostavim svoju ljusku, dakle, ono što liči na mene i što je izgledalo kao ja, i odem na drugo mesto ili u drugu ljusku, i tako sve dok, najzad, ne shvate da me baš ta osobina određuje, i pokušavaju da me tu uhvate. Ali, tada ću i ja da pronađem neko čvršće i trajnije sklonište. A, za sada, važno je ne pokazati se, važno je održati tajnost.
Ali, kakva je to opna koja steže i zatvara vidik?
Ah, to je sutra ; moram da idem tamo , pozvali su me…

Branko Kukić
Rođen 1950. u Jelen Dolu. Član Srpskog književnog društva od osnivanja 2001. i PEN-a.
OBJAVLJENA DELA
Onaj, Matica srpska, Novi Sad, 1981.
Prazno, Srpska književna zadruga, Beograd,1988.
Put u zamak, Rad, Beograd, 1993.
Slikarstvo i kraljevstvo, Clio, Beograd, 1995.
Stiks, Istočnik, Beograd, 2004.
Uspomene na slikarstvo, (sa D. Albaharijem, S. Basarom, J. Aćinom), Galerija „Nadežda Petrović“, Čačak, 2007.
Simbolično u srpskom slikarstvu HIX i XX veka, Moderna galerija Valjevo, 2007.
Iza, Službeni glasnik, Beograd, 2012.
Osnivač i glavni urednik časopisa `Gradac` od 1974. godine, a 1985. pokreće izdavačku delatnost, uređuje i objavljuje knjige iz oblasti književnosti, umetnosti i nauke u nekoliko biblioteka.
Priredio
Priređivač tematskih brojeva časopisa `Gradac`: Žan Žene, Beket, Ljuba Popović, Mediala, David Albahari, Radomir Reljić, Dado Đurić, Vasko Popa, Luj Ferdinan Selin, Baltus, Nikola Tesla.
Knjige
Šejka, Grad – Đubrište – Zamak (sabrani tekstovi), Književne novine, Beograd, 1982.
Antologija Dali, Književne novine, Beograd, 1984
Ljubomir Simović, Sreda u subotu, Rad, Beograd, 2002.
Nadežda Petrović, Likovne kritike, Galerija „Nadežda Petrović“, Čačak, 2009.
Urednik je u JP `Službeni glasnik`. Od 2009. pokrenuo i uređuje biblioteke: Peščana knjiga, Nosta Vita, Rečnici i enciklopedije svakodnevnog života i Posebna izdanja.

Tematske izložbe
Leonid Šejka – Đubrište, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, 1993.
Dušan Jevtović, Moderna galerija Valjevo
Milinko Miković, Moderna galerija Valjevo
Dragoslav Živković, Moderna galerija Valjevo
Tikalo, Moderna galerija Valjevo
Lidija Macura, Moderna galerija Valjevo
Radomir Reljić, Moderna galerija Valjevo
Branko Miljuš, Moderna galerija Valjevo
Leonid Šejka, Moderna galerija Valjevo
Simbolično u srpskom slikarstvu 19. i 20. veka, Moderna galerija Valjevo
Nagrade
Dobitnik je prve nagrade na tada prestižnom Festivalu jugoslovenske poezije 1971. godine.
Za rad u izdavaštvu dobitnik je nagrave „Gligorije Vozarević“ kao najbolji izdavač 2002. godine.
MG58 (L)