ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: poljski
Oblast: Slikarstvo
Autor: Strani

Рођен је 1918. у Лавову, умро 1987. у Риму.

Био је једна од најшаренијих личности у краковском уметничком миљеу, са којом је остао у блиском контакту, али на неки начин као мачка, корачајући својим путевима, пре свега уметничким. У поређењу са Тадеушем Кантором, који се према својој уметности односио изузетно озбиљно, Брзозовски је сопственим достигнућима приступио са дистанцом. Понекад се чак и играо с њом, некако је стављао под наводнике, подругљиво се односио према сопственом опусу и сопственој позицији изванредног, цењеног и дивљеног уметника. Међутим, несумњиво је заслужио ову позицију.

Студије је започео на Академији лепих уметности у Кракову (Академија лепих уметности) 1936. године, за време окупације наставио је студије на Кунстгевербесцхуле (1940-42), затим поново на Академији лепих уметности, где је дипломирао год. 1945. а годину дана касније и диплома. Између осталог, био је ученик Игнација Пиенковског и Павела Дадлеза. Убрзо након тога и сам је постао просветни радник; у том својству је радио сукцесивно: на Технолошком универзитету у Кракову (1945-54), у Уметничкој школи у Закопанама (1954-69); Академија лепих уметности у Познању (1962-79) и Академија лепих уметности у Кракову (1979-81). 1954. године преселио се у Закопане, али је и даље одржавао веома блиске везе са пријатељима из Кракова, усредсређен углавном на Тадеуша Кантора и његово позориште ЦРИЦОТ 2.

Већ током окупације, Брзозовски је блиско сарађивао са тадашњим подземним позориштем Кантор, где је био глумац (играо је, између осталог, у представама Балладина и Повратак Одисеја). После 1945. придружио се и академском позоришту Ротунда (заједно са Кантором и Романом Артимовским). Међутим, имао је најживље и непосредне контакте са групом уметника која је у Кракову створила Групу младих уметника у првим месецима након завршетка рата. 1955. године, заједно са неколико чланова групе, учествовао је на изложби „Нине“ која је најавила „одмрзавање“ (заједно са Маријом Јаремом, већ поменутим Кантор, Јадвига Мазиарска, Казимиерз Микулски, Јерзи Новосиелски, Ерна Росенстеин, Јерзи Скарзински, Јонасз Стерн). Када је 1957. године група младих уметника. трансформисан у тада поново активирану Краковску групу, Брзозовски је постао активни члан ове друге. Такође је припадао међународној групи Пхасес, која окупља уметнике заинтересоване за сликање инспирисано надреализмом и негеометријском апстракцијом (вруће, лирско).

Ова два феномена у великој мери су одредила карактер његове слике. Чини се утолико разумљивијим јер је уметничким миљеом у Кракову доминирао став који је претпостављао дистанцу од свакодневне стварности. Нашао је уметнички израз у фасцинацији надреализмом, излажући метафоре, понекад гротескне. У почетку је сам Брзозовски сликао фигуративне композиције са елементима изражајне деформације фигура и предмета (Вагон, 1947; Куцхенка, 1950). Приказујући обичне људе окружене грубим предметима, дао им је ранг егзистенцијалних симбола, а мешање личне ноте топлине и нежности са патосом створило је посебну, интимну атмосферу ових представа. Њихов сликарски слој одао је уметникову изванредну осетљивост на боју (ова карактеристика је дошла до изражаја у његовим каснијим апстрактним делима). Уз ове полунаративне композиције створене су слике које су вешто користиле поетику гротеске, са представљеним изобличењима света и горко-ироничном ауром (заразарз, 1947; Костки, 1949), с временом замењеним драмском напетошћу Дол, 1955; Прети, 1956). Постепено се продубила тенденција ка нереалним облицима и уметност Брзозовског се приближавала апстракцији (биле су то године експлозије информелске уметности, која је у Пољској пала у периоду „отапања“, тј. После 1956). У формалном слоју слике Брзозовског, разуђена замућеност интензивне боје и углата, грчевито изломљена линија били су све јаснији - готово подједнако - (Апрон, 1958). Јака, резонантна боја тада је постала главно средство за „енергизацију“ у сликарству. С друге стране, у цртању, које је Брзозовски практиковао као аутономну дисциплину и не служећи сликање, ову функцију је преузела флексибилна, софистицирана, понекад хировита линија (види виртуозну серију Балет, 1954-57). Настављајући ову потрагу у каснијим годинама, уметник је створио бројна дела очаравајућа готово алхемијском стручношћу пигмента (Ломбард, 1965; Фиакиер, 1973). Позор су привукли својом смелом бојом, софистицираном материјом, често такође снажно наглашеном текстуром, и задивљени фантастичним, архаичним насловима „галицијске“ провенијенције (Месзт, 1970; Папагаје и перокети, 1975). Ова дела су често задивила својом изражајном снагом и, штавише, још увек су се одликовала одвојеним стилом, који је сликару обезбедио препознатљивост критике и јавности. У последњим годинама свог живота уметник се вратио фигуративним, формално економичним, суптилним, интимним представама (како у сликарству тако и у цртању, заузимао је религиозне теме, видети: Гłова Цхри)