Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Francuski
Oblast: Istorija umetnosti
Autor: Strani

Alberto Đakometi Crteži
uvodni tekst na francuskom

veliki format

kao na slikama
sve je u redu samo je prisutan blag miris starog papira


ALBERTO GIACOMETTI: DESSINS 1914-1965
ANDRÉ DU BOUCHET

DATE DE PARUTION : 10/10/1969

EDITEUR : MAEGHT
NOMBRE DE PAGES : 126

ETAT DU PRODUIT : TRES BON ÉTAT

EN RÉSUMÉ :

Livre rare. Monographie présentant 120 dessins de Giacometti. Texte d`André du Bouchet : Sur le foyer des dessins d`Alberto Giacometti.

Alberto Đakometi (ital. Alberto Giacometti; Borgonovo, 10. oktobar 1901 — Hur, 11. januar 1966) je bio švajcarski nadrealistički vajar i slikar italijanskog porekla, čije obimno, raznovrsno i osobeno delo predstavlja izraz gotovo svih dominantnih strujanja umetnosti 20. veka. Od 1931. radi nadrealističke prostorne konstrukcije i ekstremno izdužene bronzane ljudske likove (`Kola“, „Projekat za jedan trg“, „Sedam figura i jedna glava“).

Alberto Đakometi rođen je u Švajcarskoj u Kantonu Graubinden u mestu Borgonovo 10. oktobra. 1910.

Alberto je bio najstariji od četvoro dece. Njegov otac, Đovani Đakometi, takođe je bio slikar i uticao je na njega da se zainteresuje za umetnost. Stvarao je najpre u porodičnom domu, i to uglavnom portrete članova porodice ili drugova iz škole u stilu postimresionizma koji je negovao njegov otac. Zatim, Alberto je otišao u Ženevu gde je studirao umetnost, a januara 1922. stigao je u Pariz. Tamo je često posećivao atelje Antoana Burdela. Otkrio je kubizam, afričku umetnost i grčko vajarstvo, i to je ono što inspiriše njegova prva dela. Radio je gipsane skulpture, ponekad prefarbane; ili izlivene u bronzi. Ovu poslednju tehniku praktikovao je do kraja života.

U decembru 1926. preselio se u jednu malu i neudobnu «jazbinu od ateljea», iz koje ipak nikada nije otišao. Pridružio mu se i brat Dijego i to za stalno, 1939. godine. Iako je najvažniji deo njegovog rada u Parizu, Đakometi se redovno vraćao u Švajcarsku i radio u ateljeima svoga oca. Godine 1927, Đakometi je izložio svoja prva dela, kao što je “Žena kašika„ (franc. Femme cuillère) iz iste godine. Umro je Huru 11. januara 1966.

Đakometi i nadrealisti[uredi]
Nakon «pljosnatih» („Žena”, franc. Femme, iz 1929.) i «otvorenih» („Čovek i žena”, franc. Homme et femme, iz 1929.[1]) figura, Đakometi se okreće ka nadrealizmu i počev od 1930, izlaže, uz Miroa i Arpa, u galeriji Pjer, sa kojom je potpisao ugovor. Upoznaje zanimljive ljude, kao što su: Tristan Cara, Luj Aragon, Andre Breton, Salvador Dali, Andre Mason... Godine 1931. zvanično je pristupio pariskoj grupi nadrealista. Radio je raznolike gravure i crteže kao ilustracije knjiga Renea Krevela, Tristana Care ili Andrea Bretona. Pisao je za časpopise ove grupe.

„Obešena kugla”, (franc. La Boule suspendue, 1930.), je Đakometijev prvi «simbolički predmet», a Andre Breton je bio očaran jednom serijom nadrealističkih figura: „Nevidljivi predmet”, (franc. L`Objet invisible, 1934.). O skulpturi „Palata u četiri izjutra”, (franc. Le Palais à 4 heures du matin) puno piše u Minotauru (franc. Minotaure), dnevniku koji su štampali nadrealisti: «Nakon svih ovih godina uspeo sam samo da shvatim jedno: da sam se ograničio na to da skulpture koje su mi se u mislima pojavljivale, bez ikakvih promena pretočim u fizičke objekte, a da se nisam zapitao šta bi one mogle da znače... Nikada mi se ništa nije ukazalo kao slika, a retko šta kao crtež. Često sam pokušavao da svesno stvorim sliku ili čak skulpturu, ali mi to nikada nije uspevalo... Obično u gotovom delu tražim izmenjene i izmeštene slike, utiske, stvari koje su me duboko dirnule (iako često nisam toga svestan), oblike koji su mi bliski, iako često nisam u stanju da ih prepoznam, što ih čini još potresnijim u mojim očima.»

Nespokojstvo, snovi, nesigurnost, nasilje, to su motivi skuptura iz ovog perioda: „Kocka” (franc. Cube), „Žena koja hoda” (franc. Femme qui marche), „Zaspala žena koja sanja” (franc. Femme couchée qu rêve), „Zaklana žena” (franc. Femme egorgée), „Kavez” (franc. Cage), „Cvet u opasnosti” (franc. Fleur en danger), „Predment nepogodan za bacanje” (franc. Objet désagréable à jeter), „Sto” (franc. Table), „Lobanja” (franc. Tête crâne)... Većina njegovih skulptura iz mladosti i nadrealističke faze izlivene su u bronzi i započete u prvih deset godina umetnikovog života.

Iako isključen iz grupe nadrealista (1935), Đakometi je ostao prijatelj sa Mišelom Leiricom i Žoržom Lemburom, a njegove skulpture i dalje su izlagane na izložbama nadrealista.

Zrelo doba[uredi]
Od 1935, Đakometi ostavlja pisanje i književne naslove, i pokušava da predstavi realnost. Izradio je seriju glava za koje mu su mu pozirali jedan model i brat. U decembru 1941. napustio je Pariz i otišao u Ženevu. Tamo radi u hotelskoj sobi i nastavlja sa radom na minijaturnim skulpturama koje je započeo u Parizu. Mučilo ga je što nije u stanju da stvori nijednu veću skulpturu. Otišao je iz Švajcarske tek kada je uspeo da prevaziđe ovaj problem 1944-45, skulpturom „Žena u kolima” (franc. Femme au chariot).

U septembru 1945. Đakometi se vraća u Pariz. Tamo mu se 1946. godine pridružila Aneta Arm (njih dvoje su se venčali tri godine kasnije). U oktobru te godine, po povratku iz SAD, Andre Breton ga poziva da sarađuje s njim i da učestvuje na njegovoj izložbi „Nadrealizam u godini 1947.”. Iako je Đakometi odbio ovu ponudu, jasno je da su neka njegova dela odraz nadrealizma („Nos”, franc. Le Nez, 1947-49; „Ruka”, franc. La Main, 1947).

U ovom periodu (1946-47) Đakometijev stil je obeležen visokim i tananim figurama. Podsticaj za rad mu daje i obnovljena saradnja sa Pjerom Matisom, galeristom iz Njujorka, koji mu organizuje prvu samostalnu izložbu posle rata, u januaru 1948. Kao rezultat obnovljenog ugovora, uspeo je da izlije u bronzi osam novih skulptura, kao što su „Čovek koji hoda” (franc. L`homme qui marche), prva iz te serije. Slede „Tri čoveka koji hodaju” (franc. Les trois hommes qui marchent) i „Trgovi” (franc. Les Places), 1947. Ali tek za izložbu iz decembra 1950. u galeriji Pjera Matisa, Đakometi je izlio neke od svojih najčuvenijih skulptura, koje započinju bronzanu epohu, npr: „Četiri žene na podlozi” (franc. Quatre femme sur socle), „Četiri figurice na postolju” (franc. Quatre figurines sur piédestal) „Šuma” (franc. La Forêt), „Čistina” (franc. La Clairière), „Kavez” (franc. La Cage), „Kola” (franc. Le Chariot), „Žena koja korača između dve kutije koje su kuće” (franc. La femme qui marche entre deux boîtes qui sont des maisons).

Tek juna 1951. održana je njegova prva posleratna izložba u Parizu, u galeriji Mag (franc. Maeght), kojoj je pristupio uz nagovaranja jednog prijatelja, Luja Klejea. Tada izlaže neka dela koja su se već pojavila kod Matisa, ali i nekoliko novih, gipsanih, kao što su „Mačka”(franc. Le Chat) i „Pas”(franc. Le Chien). Zahvaljujući Pjeru Matisu, Đakometi je od 1947. imao potpunu slobodu kada je u pitanju materijal i nije odgovarao galeristima, kao što je Eme Mag.

Godine 1948. Žan-Pol Sartr je napisao predgovor za njegovu prvu njujoršku izložbu: „Potraga za apsolutnim” (franc. La recherche de l`absolu), a 1954. još jedan tekst koji govori o ovom umetniku. Iste godine Đakometi je upoznao Žana Ženea, koji mu je kasnije pozirao za jedan portret, a Žene je 1957. godine napisao jedan od najlepših eseja o njemu: „Atelje Alberta Đakometija”, koji je štampan u izdanju galerije Mag.

Od sredine pedesetih godina, Đakometi počinje da radi isključivo glave, biste i kipove. Na Bijenalu u Veneciji 1962. Đakometi je predstavio Francusku serijom ženskih kipova, koji su bili malo manji od prirodne veličine. Oni su poznati pod nazivom „Žene iz Venecije” (franc. Femmes de Venise), iako su neki od njih po prvi put predstavljeni javnosti u Bernu malo ranije te godine. Krajem 1958. dobio je porudžbinu za jedan trg u Njujorku, ali je od toga odustao. Za taj projekat izradio je tri elementa: jednu veliku ženu, jednog čoveka koji hoda i jednu veliku glavu. Time je nastavio ekperimentisanje sa izradom skulptura velikih dimenzija. Taj spomenik, koji sada sadrži dva „Čoveka koji hodaju”, dve „Velike žene” i jednu monumentalnu glavu, nalazi se u dvorištu Fondacije Mag u Parizu.

Pred kraj života, Đakometi je zasut priznanjima. Dobio je nagradu Karnegi Internacional 1961, prvu nagradu za skulpturu na Bijenalu u Veneciji 1962. nagradu Gugenhajm 1964, a 1965. Francuska mu dodeljuje glavnu međunarodnu nagradu za umetnost.

Uspeo je da se izleči od raka želuca posle jedne operacije u 1963. U to vreme aktivno učestvuje u projektu Fondacije Mag, za koju izrađuje bronzane figure („Postoji određena prednost u tome što su te skulpture na jednom mestu”, piše on Pjeru Matisu). Poslednje godine života posvetio je osnivanju fondacije u Švajcarskoj, koja nosi njegovo ime i prikuplja dela za kolekciju Dejvida Tomsona, jednog privrednika iz Pitsburga koji je želeo da otvori muzej u SAD. Alberto Đakometi umro je u kantonskog bolnici u Huru, u Švajcarskoj, 11. januara 1966. Njegovo telo prebačeno je u Borgonovo, i sahranjeno blizu groba njegovih roditelja.

Njegova žena posvetila se odbrani njegove umetnosti, a putem svog testamenta osnovala je Fondaciju Alberto i Aneta Đakometi sa sedištem u Parizu koju je 2003. država Francuska proglasila za fondaciju od nacionalnog interesa i podržala mnogim privilegijama. Ona raspolaže brojnim slikama i skulpturama ovog umetnika i sadrži istraživački centar.

Slike i crteži[uredi]
Slike i crteži predstavljaju važan deo Đakometijevog opusa. On je poznat najviše po portretima, iako je radio i nekoliko pejzaža i mrtvih priroda u mladosti. Ima i nekoliko apstraktnih slika iz 1920ih i 1930ih.

Portrete je radio ili uz pomoć modela ili po sećanju. Broj njegovih modela je relativno mali. Najpoznatiji su njegov brat Dijego i žena Aneta. Pozirali su mu i profesionalni modeli kao i neki prijatelji (npr. njegov profesor filozofije Janaihara, počev od 1955).

Karakteristike ovih portreta su odsustvo dekora, tamne boje ili jednobojnost, ukočen stav, uvek an fas, što čini kontrast sa brojnim prepravkama na licu, kojima bi na kraju potpuno prekrio početnu skicu.