ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

KNJIGA 1

Sadržaj

Ko su sinovi Božji, 1
Ko je bila Kajinova žena - Božja volja kao jedino merilo dobra i zla, 12
Stav Pravoslavne crkve prema slobodi volje i predestinaciji (predodređenju), 23
Stav Pravoslavne crkve o upotrebi kontraceptivnih sredstava i pobačaju, 30
Šta je akrivija, a šta ikonomija (o laži), 42
Nepromenljivost kanona i život savremenog čoveka u Crkvi, 63
Besmrtnost duše i smisao vere u zagrobni život, 70
Gde se nalaze raj i pakao, 78
Koji se duh javlja spiritistima, 86
Šta će biti sa dušama onih koji nisu upoznali hrišćanstvo i umru van krila Crkve, 99
Zašto se vrši parastos izginulim u borbama za slobodu - od Kosova do danas - kada su oni sveti, 119
Stav Srpske pravoslavne crkve o starom i novom kalendaru, 139
Da li je koji dan u sedmici posvećen Svetoj Bogorodici, 159
Dan praznovanja Svetoga Save, 162
Ko je pisac grčke službe Svetog Jovana Vladimira koju je štampao Jovan Papa 1690. godine, 170
Proslavljanje Svetog arhiđakona Stefana i Svetog proroka Ilije, 184
Slikanje lika Hristovog i Svetih, 191
Predstava figure sa krunom na glavi u crvenoj haljini na ikonama Silaska Svetog Duha na apostole, 200
Kako se slika Sveti Hristofor, 204
Šta označavaju u crkvenoslovenskim štampanim evanđeljima slova - brojevi ispod začala, 214
Šta su to kriptografi, 220
Osobito poštovanje dvanaest petaka u našem narodu, 226
Zašto se jedna sedmica pred Veliki post zove `trapava` a jedna uz post `gluvna`, 235
Šta znače reči `istjeje Tebje pričaščatisja` iz 9. pesme kanona pred pričešćem i koji je to `nevečernji dan`, 246
Razlika melodije svjetilna drugog glasa - o posebnom pevanju Velikog slavoslavlja 6. glasa, 252
Postoji li u crkvenom pojanju podobni i koji ih glasovi imaju, 265

SVETE TAJNE I MOLITVOSLOVLJA

Kada se čitaju molitve ženi četrdeseti dan po rođenju deteta, 269
Čita li se molitva četrdeseti dan po rođenju nepravoslavnim majkama, 277
Kako se peva `Jelici..` na krštenju, 280
Krštenje deteta nekrštenih roditelja, 286
Krštenje lica koje je hirurškom intervencijom promenilo pol, 291
Promena imena prilikom krštenja odrasle osobe, 295
Zašto su potrebni kumovi za krštavanje odraslih lica, 301
Mogu li muž i žena da kumuju deci istih roditelja, 309
Ko su bratučedi, 315
Zašto je večera mrsna uoči posnog dana i posna uoči mrsnog dana, 319
Kako treba postiti pred pričešće, 324
Koja se hrana upotrebljava uz post, 343
Post u Pravoslavnoj crkvi, 352
Kada ne treba postiti od Vaskrsa do Spasovdana, 358
Može li vernik jesti mrsnu hranu u dan kada se pričesti, 361
Krajnji rok uzimanja hrane pred Sveto pričešće, 367
Kako se treba klanjati neposredno pred pričešćivanja, 370
O čestom pričešćivanju vernih, 377
O huli na Duha Svetoga, 390
Može li se pričestiti bolesnik po uzimanju leka, 394
Uslovi za pričešćivanje vernika, 397
Može li žena, za vreme menstrualnog perioda, pričešćivati se i posećivati hram, 402


KNJIGA 2

Sadržaj

Gde se vrši Čin obručenja, 1
Kakva venčila koristiti za venčanja, 11
O pravilnoj upotrebi reči `Vjenčajetsja...` na venčanju, 15
Može li Sveti putir biti upotrebljen kao opšta čaša u Činu Venčanja, 21
Kada se skidaju venci i čita molitva mladencima na samom Činu venčanja ili u osmi dan, 33
Ko može biti kum na venčanju i krštenju, 41
Venčanje uz post, 48
Treba li odrastao sin da u svome domaćinstvu slavi Krsnu slavu, 50
Spremanje slavskog koljiva za Svetog Iliju i Aranđelovdan, 56
Smisao Čina Velikog vodoosvećenja uoči Bogojavljenja i na Bogojavljenje, 64
Kropi li se dom vodom osvećenom za krštenje, 77
O čitanju molitava stoci, 78
Opelo samoubice - smisao samoubistva zbog nasilnika, 84
Može li se izvršiti parastos onome koji se odrekao hrišćanstva i nad kojim nije izvršeno opelo, 95
Vršenje opela nad nekrštenim, 102
Opelo protestanata, 107
O čitanju molitve `Bože duhov...`, 113
Koji je smisao ikosa `Sam jedin jesi bezsmertnij`, 122
Stav Srpske pravoslavne crkve prema kremiranju njenih vernika, 127
Koji se čin opela vrši nad jeromonahom, igumanom i mirskim đakonom, 137
Upotreba venaca na sahrani, 153
Ko može biti monah, odnosno jeromonah, 156
Rukopoloženje monaha bez saglasnosti duhovnika, 162
Da li je ženidba rasofornog monaha bez kanonskih posledica, 167
Može li monahinja da vrši bogoslužbene radnje, 179
Ko može da bude sveštenik, 186
Kakav smisao imaju reči `Poveli` - `Povelite` pri rukopoloženju, 191
Da li je sveštenik obavezan da vernima vrši sve obrede, 200
Verni nazivaju sveštenika ocem a ne on sam sebe, 205
Šišanje kose i brijanje brade kod sveštenih lica, 208
Može li se obaviti sveštenodejstvo bez mantije i epitrahilja, 214
Ispoveda li sveštenik svoju suprugu i rodbinu, 220
Ispovedanje sveštenika sveštenikom, 222
Još o ispovedanju sveštenika sveštenikom, 226
Može li sveštenik da se pričesti kada ne služi Svetu liturgiju, 229
Na osnovu čega se daje svešteniku kanonski otpust, 235
Da li je sveštenik degradiran odlaskom u penziju ili prelaskom u činovnike, 241
Može li se sveštenik po drugi put ženiti, 244
Može li sveštenik koji je prešao u drugu veru pa se pokajao ponovo biti sveštenik, 260
Da li rukopoloženje za episkopa potire sve pređašnje grehe rukopolože nog, 267
Da li rukopoloženje za episkopa oslobađa monaških zaveta, 277
Sveštenodejstvo episkopa u parohiji svoje eparhije bez znanja nadležnog paroha, 290

PRAVOSLAVNI HRAM I RADNJE U NJEMU

Koja su bitna obeležja pravoslavnog hrama, 293
Od kakvoga se materijala prave crkvene odežde, 300
Klanjanje pred svetim ikonama, 309
Način i redosled celivanja ikona u hramu, 312
Priklanjanje glave na bogosluženju, 315
Treba li žene da pokrivaju glavu u hramu za vreme bogosluženja - Žena u hrišćanstvu, 318
Treba li bolesnik da sedi ili stoji dok mu se čita molitva, 333
Kada treba skidati kamilavku u toku bogosluženja, 336
O prinošenju kadionice episkopu na blagoslov, 339
O kađenju crkve i krsti li se vernik u toku kađenja, 342

BOGOSLUŽENJA U HRAMU - VEČERNJA, POLUNOĆNICA, JUTRENJA, ČASOVI, IZOBRAZITELJNA

Pravilno čitanje vozglasa u molitvama, 353
Redosled prozbi jektenija za episkopa, vladara i narod, 359
Kako treba uzimati prokimen na velikoposnoj Večernji pred prvom parimijom i posle nje, 368
Koji se Bogorodičan uzima na stihovnje na Večernji i na hvalitne na Jutrenji, 379
Uzima li se Dostojno ili Angel vopijaše od Tomine nedelje do Spasovdana na povečerju posle kanona, 381
Kako uzimati tropare na Polunoćnici u poprazništvu Gospodnjih i Bogorodičinih praznika, 383
Kako se na Jutrenji odanija velikih praznika peva tropar, 387
Čitaju li se male jektenije na nedeljnoj i prazničnoj Jutrenji posle tropara po Neporočnih i Polijeleja, 390
Način čitanja Evanđelja na srpskom jeziku, 394
Čitanje Evanđelja pred Časnom trpezom, 398
Gde stoji služašči đakon za vreme čitanja Evanđelja na Jutrenji, 402
Zašto se na Bogorodičinim praznicima uzima Evanđelje po Luki, 404
Kad treba pred 50. psalam na Jutrenji čitati Gospodi pomiluj i Slava i ninje, 408
Biblijske pesme i tropari kanona, 410
Treba li govoriti male jektenije posle svake pesme kanona na Jutrenje Svetle sedmice, 421
Koga glasa treba pevati ` Veličit duša moja...`, 423
Kako pevati 9. pesmu kanona na Vaskrs, 428
Kada se na Jutrenji uzima a kada ne uzima `Dostojno`, 430
O načinu pevanja Svetilna 4. glasa u Velikom postu, 433
Uzima li se Slava i ninje ispred Tebje slava podobajet posle hvalitnih psalama na svakidašnjoj Jutrenji, 438
Po kom glasu treba pevati Veliko slavoslovlje, 445
Šta znače reči na kraju Jutrenje u službama Svetim `I dajetsja jelej bratiji ot kandila...`, 453
Kako pravilno nastaviti služenje Pravog časa u produžetku Čina jutrenje, 458
Kako se čita `Hriste svjete istinij`, 460
Da li se čita Trisveto na kraju Prvoga časa, ako se odmah nastavi služenje Trećeg časa, 463
Čitanje kondaka na Izobraziteljnoj uz Časni post i van njega, 467
Kako se pravilno služi Čin Izobraziteljne umesto Svete liturgije, 473


KNJIGA 3

Sadržaj

Prvenstvo služačkih sveštenika na Svetoj liturgiji, 1
Poredak oblačenja odežda na bogosluženju, 5
Posle koliko dana se pečene prosfore mogu upotrebiti za Svetu liturgiju i od čega se mese prosfore, 11
Treba li osvećivati naforu, 17
Ko vadi čestice na proskomidiji kada više sveštenika služe Svetu liturgiju, 23
Kada više sveštenika služi svetu liturgiju, ko vrši Proskomidiju a ko čita zaamvonu molitvu, 28
Kako se vrši Proskomidija na arhijereskoj Liturgiji, 36
Kako vaditi devet čestica na Proskomidiji, 41
Treba li na Proskomidiji vaditi čestice za Svete anđele, 46
Otvaraju li se carske dveri na početku Liturgije, 64
Kako služiti Liturgiju bez pojca, 70
Korišćenje magnetofona na Liturgiji umesto pojanja pojca, 74
O naglašavanju pojedinih reči kroz pojanje na bogosluženju, 77
Kako se peva tropar `Hristos voskrese` od Tomine nedelje do odanija Pashe, 85
Čita li se `Hristos voskrese` na početku Liturgije od Vaskrsa do Spasovdana, 87
Blažena iz Oktoiha ili Mineja za svaki dan, 93
Kako uzimati Blažene na Liturgiji, 100
Kada se carske dveri otvaraju za Mali i Veliki vhod, 105
O pevanju `Jelici...`, 112
Neki sveštenici na Liturgiji posle Svjati Bože okreću se severu uz reči: Blagosloven grjadij...,zatim jugu uz reči: Blagosloven jesi...Da li je to pravilno, 114
Zašto se u hramovima Srpske crkve ne izostavljaju jektenije za oglašene pred Iže heruvimi, 120
O prozbama na maloj jekteniji pred Iže heruvimi, 126
Kako se čitaju molitve vernih u toku izgovaranja jektenija, 130
O pominjanju živih i upokojenih na Liturgiji, 139
Kada se uzima Amin na Velikom vhodu i na litiji Velike večernje, 152
Kad i kako treba razvijati i savijati antimins na Svetoj liturgiji, 157
Ko čita molitve Kanona evharistije kad služi više sveštenika, 168
Treba li sveštenik na Svetoj liturgiji da rukom ukazuje na Svete darove na reči ` Primite i jadite`, 175
Značenje reči `Tvoja od Tvojih`, 189
Činjenje znaka krsta sa putirom i diskosom nad antiminsom uz reči: `Tvoja od Tvojih`, 195
Podizanje samo Agneca na `Svjataja svjatim`, 201
O klečanju na Liturgiji po konačnom osvećenju Darova, 206
Klanjanje pred Svetim Agnecom, 212
Od koga se dela Agneca spremaju čestice za pričešće bolnih, 219
Da li po osvećenju na Liturgiji sve čestice na diskosu postaju Telo Hristovo, 225
Otiranje dlana antiminsnom gubom - Vreme i uzroci nastanka ilitona i antiminsa, 235
Šta činiti sa Svet im putirom posle reči `So strahom Božjim`, 253
Izgovaraju li se reči `i ljuboviju` u `So strahom Božjim` na Svetoj liturgiji, 262
Kako postupati kad pričasnika ima mnogo, a Svetog pričešća malo, 267
Da li treba brisati kašičicu posle pričešća svakog vernika, 272
O spominjanju Svetih na otpustu, 277
Kada se na Pređeosvećenoj liturgiji peva `Da ispravitsja molitva moja...`, 284
`Iziđite...` ili `Pristupite` na Pređeosvećenoj liturgiji, 286
Dodiruje li sveštenik klečeći Agnec pri `Svjataja svajatim` na Pređeosvećenoj liturgiji, 293

DODATAK

Šta treba da zna kandidat za čteca - pitanja i odgovori, 297
Poredak služenja čteca na arhijerejskoj Liturgiji, 322
Poreklo nekoliko reči za hrišćanske i druge pojmove u našem jeziku, 325
Akrostih u kanonima Beogradskog Srbljaka, 330
Služba Svetog Janićija Devičkog, jedina rukopisna knjiga manastira Deviča, 344
Devič - manastir Svetog Joanikija Devičkog, 360
Godišta `Glasnika` u kojima je objavljivana rubrika `Pitanja i odgovori`, 381

Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere (u tri toma)
Izdavač: Izdavački fond Srpske pravoslavne crkve

Povez: tvrdi
Pismo: ćirilica
Format: B5 cm


Patrijarh srpski Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević; Kućanci, 11. septembar 1914 — Beograd, 15. novembar 2009) bio je 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.

Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle.

Biografija
Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj.

Detinjstvo i školovanje
Rano je ostao bez roditelja. Prezivao se po majci.[1] Otac Stevan Okrajnov[1][2][3] je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre” kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijom očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka — patrijarha Pavla. Shvativši da je dete „vrlo slabačko”, tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925. proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu. U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu između 1925. i 1929. godine. Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. U školi je bio sklon „predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika”, sedeo je u klupi sa jednim muslimanom i jednim Hrvatom. Veronauku mu je predavao profesor Dimitrije Jankov koji je jedno vreme bio i rektor bogoslovije. Iako je iz veronauke imao dvojku,[4] uticaj rodbine je prevagnuo i njegov izbor za nastavak školovanja bio je bogoslovija.

Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925—1929) završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930—1936). U to vreme bogoslovijom je upravljao mitropolit Petar Zimonjić. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja, u gradskom odboru za sve sarajevske srednje škole bilo je pet članova među kojima Gojko Stojčević i Miodrag Milovanović. U to vreme stanovao je u internatu bogoslovije. Do 1936. njegov brat Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.

U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Na Bogoslovskom fakultetu Ava Justin Popović predavao mu je Dogmatiku. Vanredno je završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat. Tokom školovanja u Beogradu promenio je više adresa stanovanja.[5]

Rat, monaški život
Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastir gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.

Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne. Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Otišao je tada u manastir Vujan gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem.[6][7] Tokom 1945. godine bratstvo iz Vujna se preselilo u manastir Blagoveštenje gde je bio iguman Julijan Knežević. Gojko je tada bio iskušenik i jedini među bratstvom koji je imao završen Bogoslovski fakultet. Među iskušenicima je bio i Milisav, kasnije arhimandrit Jovan Radosavljević. Gojko je za svoga duhovnika izabrao jeromonaha Makarija Milovanovića, starešinu ženskog manastira Jovanje. Makarije je tada bio star monah, vodio je strog podvižnički život i bio asketa. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. Zamonašio ga je njegov duhovnik Makarije. Ubrzo se zamonašio i Milisav koji je za svog duhovnika izabrao Pavla. Od 1949. do 1955. godine bio je u monaškom bratstvu manastira Rače, gde su prešli još neki monasi iz Blagoveštenja. Školsku 1950/51. godinu proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini. Odluku Sinoda da ga pošalje u Atinu, u manastir Raču mu je doneo profesor prota Steva Dimitrijević.

Episkop raško-prizrenski
Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi svetog Đorđa.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Prizrena u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Svetom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Na autobuskoj stanici u Prizrenu fizički ga je napao jedan Albanac, a bilo je i drugih verbalnih i fizičkih napada.[8]

Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto, kasnije je eparhija imala jedan vartburg.[9]

Kao episkop-raško prizrenski Pavle je pisao 1969. o više zločina Albanaca, poput pljačke, uništavanja crkvi, fizičkih napada na monahinje i kamenovanja vernika koje su činila albanska deca.[10]

Imajući u vidu njegove zasluge na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

Patrijarh srpski
Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha, Germana, zbog njegove dugotrajne teške bolesti na predlog lekarskog Konzilijuma Vojnomedicinske akademije koje su potvrđene stručnim nalazom.[11] Pavlovo ime našlo se na listi kandidata u devetom krugu glasanja. Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata u prvom krugu dobili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, a tek u devetom krugu „cenzus” je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle toga, po apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promešao i potom izvukao koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime. Mitropolit Vladislav je bio patrijarhov školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, a arhimandrit Antonije zajedno sa njim sabrat manastira Rače. Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao:


Patrijarh Pavle osvećuje kamen temeljac Hrama Sabora srpskih svetitelja u Kanadi, 1994.
Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.


Patrijarh Pavle u manastiru Voljavča, 2005.
Kasnije je o tom izboru za patrijarha rekao „nisam očekivao, još manje želeo”. U manastiru Pećka patrijaršija ustoličen je 22. maja 1994. godine, u tron pećkih patrijarha.

Iako se otvoreno izjašnjavao protiv svetosavskog nacionalizma koji je u to vreme postao dominantna struja unutar crkve, nije mogao da zaustavi episkope Amfilohija Radovića, Artemija Radosavljevića, Atanasija Jevtića, gornjokarlovačkog Nikanora, Filareta Mićevića, Vasilija Kačavendu i Irineja Bulovića u ratnim vremenima tokom raspada SFRJ. Suočavajući se s tim problemom, apelovao je čuvenim rečima: „Budimo ljudi, iako smo Srbi“. Međutim, i sam je bio izložen kritikama zbog svoje uloge u jugoslovenskim ratovima. Pavle je u svom pismu 1991. godine tokom rata u Hrvatskoj britanskom lordu Karingtonu izjavio: `Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj`.

Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljivao je studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priredio je dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred proizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Patrijarh Pavle je dugo godina bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma (Novog zaveta), čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.

Za vreme mandata patrijarha Pavla obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.[12]

Imao je značajnu ulogu u prevazilaženju raskola mitropolije novogračaničke u Americi koji je trajao više decenija. Putovao je u Ameriku više puta (1996, 1998, 1999 i 2001) i u Australiju (2004).[13] Pohodio je grob Svetoga Jovana Šangajskog 1992. godine tokom svoje prve istorijske posete Sjedinjenim Američkim Državama. Arhiepiskop Jovan Šangajski tada još nije bio kanonizovan, ali se on poklonio njegovim moštima kao Svetome i pojao mu tropar. Ovakvo poklonjenje jednog pravoslavnog patrijarha grobu Arhiepiskopa Jovana presudno je uticalo na konačnu odluku Ruske Zagranične Crkve o njegovoj kanonizaciji.


Patrijarh Pavle osvećuje pravoslavnu crkvu u Ljubljani, 2005.
Svako jutro, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.[14]

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine.[15] Dok je bio patrijarh nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop raško-prizrenski.[16]


Patrijarh Pavle u poseti manastiru Gračanica.
Njegov duhovnik i ispovednik sveštenstva arhiepiskopije beogradsko-karlovačke više godina bio je protojerej-stavrofor Miodrag Milovanović,[17] školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, koji je gostovao u emisiji „Agape” na Studiju B 15. novembra 2009. i pričao o patrijarhu Pavlu. Šef patrijarhovog kabineta bio je Momir Lečić.[18]

Povremeno se ispovedao svetom Tadeju Vitovničkom.

Među vernim narodom SPC i vernicima drugih Pravoslavnih Crkava bio je izuzetno poštovan.

Patrijarh Pavle bio je veliki protivnik brzih kanonizacija. Protivio se svakoj brzopletosti, posebno kada je reč o budućim svetiteljima. Pavle je godinama odlagao dodeljivanje oreola Nikolaju Velimiroviću i Justinu Popoviću, iako ih je veoma cenio i uvažavao.

Dana 8. decembra 2005. primljen je na lečenje u Vojnomedicinsku akademiju zbog povrede kuka prilikom pada u svojim odajama. Ubrzo se oporavio od ove povrede i vratio u Patrijaršiju. Pred Vaskrs 2006. se opekao vrelom vodom prilikom kupanja, pa je ponovo otišao na VMA gde je dočekao ovaj praznik, ubrzo se oporavio i vratio svojim obavezama u Patrijaršiji.[19]

Patrijarh Pavle nije ranije uzimao učešće u glasanju, odnosno nije izlazio na izbore (lokalne, predsedničke i parlamentarne), ali je povodom referenduma o novom ustavu Republike Srbije 2006. televizijskim obraćanjem građane pozvao da (glasanjem) ispune svoju „najsvetiju dužnost“ i sam izašao da glasa.[20]

Primljen je na lečenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine veoma iscrpljen i sa jakom upalom pluća.[21] Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju, do svoje smrti.[22]

Usled visokih godina i sve složenijeg zdravstvenog stanja, patrijarh Pavle je tokom 2008. godine počeo da razmišlja o povlačenju sa patrijaršijskog trona, nakon čega je Sveti Arhijerejski Sinod SPC u saopštenju od 24. oktobra 2008. godine obavestio javnost da je patrijarhova molba za povlačenje iz aktivne službe prosleđena Svetom Arhijerejskom Saboru.[23] Patrijarhova molba je razmatrana na početku jesenjeg zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora SPC, koji je saopštenjem od 12. novembra 2008. godine obavestio javnost da je povodom pomenute molbe doneta odluka kojom se patrijarh Pavle umoljava da i dalje ostane na čelu Srpske pravoslavne crkve.[24]

Smrt i sahrana
Glavni članak: Sahrana Patrijarha srpskog Pavla

Grob u manastiru Rakovica.
Patrijarh srpski gospodin Pavle je preminuo u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju 15. novembra 2009. godine oko 10.45 časova.[25][26] Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, a patrijarh je kasnije umro u snu.[21] Vlada Srbije je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost u Srbiji (16, 17 i 18. novembar 2009), a dan sahrane 19. novembar bio je dan žalosti u Beogradu, Republici Srpskoj i u distriktu Brčko. Od nedelje 15. novembra do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla nalazilo se u Sabornoj crkvi gde su neprestano čitane molitve i gde su vernici dolazili da mu odaju počast. U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometra[27], slično je bilo i narednih dana kada se red ispred Saborne crkve prostirao ulicom kralja Petra i knez Mihailovom do palate „Albanija“.[28]

Patrijarh je, prema sopstvenoj želji izraženoj u testamentu, sahranjen u manastiru Rakovica. Datum sahrane bio je četvrtak 19. novembar 2009. godine.[29] Tog dana zaupokojena liturgija bila je u Sabornoj crkvi sa početkom u 7 sati i 30 minuta i služili su je patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar patrijaršijskog trona mitropolit Amfilohije zajedno sa ostalim vladikama i sveštenicima. Posle toga litija sa patrijarhovim telom je krenula prema hramu Svetog Save gde je održano opelo u 11 sati. Prema proceni policije u litiji i na opelu bilo je prisutno oko 600.000 ljudi.[30] Osim patrijarha Vartolomeja i mitropolita Amfilohija, prisutnima na opelu se obratio i predsednik Srbije Boris Tadić. Bio je prisutan veći broj crkvenih poglavara i delegacija, a od pravoslavnih poglavara osim vaseljenskog patrijarha bili su: rumunski patrijarh Danilo, albanski arhiepiskop Anastasije, češki i slovački Hristifor, umesto ruskog patrijarha Kirila došla je delegacija na čelu sa mitropolitom minskim Filaretom[31], a bio je prisutan i arhiepiskop nepriznate Makedonske pravoslavne crkve — Ohridske arhiepiskopije, Stefan. Posle opela povorka je krenula prema manastiru Rakovica gde je patrijarh sahranjen oko 13.50 časova, u manastirskom dvorištu pored patrijarha Dimitrija.[32] Radio televizija Srbije je četiri i po sata direktno prenosila liturgiju, litiju i opelo na svom prvom programu. Sahrana u manastiru Rakovica bila je bez prisustva kamera pred oko hiljadu ljudi kojima se obratio mitropolit minski Filaret.[33] Patrijarhova želja je bila da se na sahranu ne donose venci, nego da se umesto toga da prilog za izgradnju hrama Svetog Save.[34]

Na opelu je mitropolit Amfilohije citirao njegove reči: Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.



„ U duhovnom životu, kao što to biva i u telesnom, treba se držati načela postupnosti — ići postepeno, nalagati lakše, pa kad se olakša teže podvige i obaveze. Činiti to onako kako ukazuje Apostol Pavle, koji veli da početnike treba hraniti blažom hranom, a kad uzrastu i ojačaju, onda tvrdom. Tako dakle, treba postupati i u molitvenom pravilu — početi sa malim, a kad se ono utvrdi i pređe u naviku, onda dodati još malo i tako redom dok se ne dođe do potpunog određenog za odrasle. ”
— Prepodobni patrijarh Pavle, citirajući Apostola Pavla
Kanonizacija

Freska patrijarha Pavla u Crkvi Svete Trojice u Zasavici
Upućeni u prilike u SPC procenjuju da će patrijarh Pavle biti proglašen za svetitelja za „vlade” naredne generacije vladika.[35]

Kada bi Srpska pravoslavna crkva napravila anketu sa pitanjem ko bi trebalo da bude njen sledeći svetitelj, jednoglasni odgovor verovatno bi glasio - patrijarh Pavle. Blaženopočivši poglavar SPC još za života stekao je epitet svetog čoveka među vernim narodom koji ga je nazivao svecem koji hoda, ali svetački oreol zvanično još nije dobio.[36]

Suočeni sa učestalim kanonizacijama u Rimokatoličkoj crkvi, sve više vernika SPC postavlja pitanje proglašenja za svetitelje pojedinih ličnosti iz naše crkvene istorije. Na ikonama sa zlatnim oreolom mnogi bi voleli da vide patrijarha srpskog Pavla, oca Tadeja Vitovničkog, oca Gavrila Antonijevića, shiarhimandrita Stefana Svetogorca i mnoge druge.[37]

Svetitelj u duši naroda
Episkop šabački Lavrentije, po hirotoniji najstariji vladika Srpske pravoslavne crkve, sa 52 godine episkopskog staža, kaže za „Politiku” da ima dva duga Gospodu: što nam je u naše vreme dao patrijarha Pavla i što je imao lično sreću da bude u njegovoj blizini i provede uz njega nekoliko godina.

Nikad iz njegovih usta niste čuli osudu čoveka ili da kleveće nekoga. Živeo je časno i pošteno, svetim životom kojim je obavezao i sve nas oko njega, da pazimo na svoje ponašanje, na svoje reči i postupke. Gospod mi je dao sreću da budem u neposrednoj blizini patrijarha Pavla i da upijem one plemenitosti, dobrote, ljubavi kojom je zračio. Imao sam sreću da uz njega provedem tri-četiri godine i video sam kakav je on podvižnik bio, koliko se njegov život razlikovao moralnom visinom od života i mene i svih drugih nas episkopa koji smo živeli više o hlebu nego o nebu, dok je on više živeo o nebeskim istinama nego o zemaljskim – kaže episkop Lavrentije.Dodaje da je patrijarh Pavle sve bliži ljudima što nas vreme više udaljava od njegove fizičke smrti.
Uselio se u srca i ljubav ljudi i tako će pratiti svoj narod i biti mu sve bliži što smo razdvojeniji vremenom. A proces kanonizacije ide od naroda. Ako narod nekoga ne kanonizuje po Božjem dopuštenju, Crkva neće da nameće. Patrijarh Pavle je u duši naroda već svetitelj. Tako da će to Crkva prihvatiti, a i mi arhijereji o njemu govorimo kao o svetom čoveku – dodaje vladika Lavrentije.