ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1998
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Posveta na predlistu, inače dobro očuvano.


Velika Sveska počinje poput bajke braće Grim. U Velikom Gradu neke bezimene i okupirane zemlje besni rat. Majka odvodi svoje sinčiće blizance u pogranični gradić kod njihove bake, da ne bi umrli od gladi. Dečaci su anđeoski lepi, pametni. Baka je strašna: nepismena, prljava, škrta, zla, pa čak i ubica, zbog čega je meštani zovu Veštica. Ona kinji svoje unuke i muči ih glađu kada odbiju da obavljaju za nju najteže poslove. Zove ih „kučkini sinovi`. I drugi ljudi ih tuku, vređaju. Ali, blizanci su daleko od običnih... Ne prepuštajući se okrutnoj sudbini, oni sa zastrašujućom logikom grade sopstveni svet u kome razvijaju metode preživljavanja. Sistematski podvrgavaju telo i dušu nizu vežbi, prose, lažu, kradu, ucenjuju, ubija-ju... ako ocene daje to „apsolutno potrebno`. Kako se svet oko njih širi, postaju nepobedivi. Sve što rade i vide marljivo zapisuju u Veliku Svesku, ograničavajući se na „istinite stvari”. Nikada ni о čemu ne sude, poput svoga tvorca, gospođe Kristof.
Ogoljenim stilom, s minimalnim fondom reči i dobro doziranim humorom (malo predaha!) Agota Kristof u Velikoj Svesci vodi čitaoca do vrhunca apsurdne surovosti, predočavajući mu, u naizgled bezazlenim i naivnim dijalozima, najveće užase i poroke našeg veka. Ova čudesna knjiga, u kojoj ljudski kostur nije skriven u plakaru, već bukvalno visi iznad dečije postelje, čita se bez daha. Njen kraj zapanjuje i zbunjuje. No, s blizancima, čiji su džepovi krcati blagom (opet kao u bajci!), rastajemo se samo privremeno. U sledeća dva romana trilogije oni rastu, ali raste i čitaočeva zbunjenost. Ko su zapravo blizanci... da li su ikada živeli kod Bake? Postoji li negde Dokaz za to? Ili je sve Laž?

„Unuka Kafke i Alfreda Kibena, u duhovnom smislu (...), s njom smo otkrivali da se apsurd i otuđenje mogu razvijati sa ugodnošću i ozbiljnošću, a da nikakva pobuna ne dođe da ih, u neku ruku uznemiri.
S mirnoćom, kao da nam pruža šoljicu čaja, poglavlje nekada napuštene knjige ili škotski ogrtač, da ne bismo cvokotali od hladnoće, Agota Kristof nas prefinjeno okrepljuje.` – Alen Boske, Figaro Littéraire

„Umetnost Agote Kristof crpe svoju snagu iz ledene ogoljenosti i oskudnosti pisma. Rečenice izrezana skalpelom i prividno bezazleni dijalozi uvode jedno podneblje nastanjeno smrću i uzaludnim traganjem za ljubavlju. Bića, srca bremenitog teškim tajnama i neizrecivim dramama, kao da više podnose nego što proživljavaju svoja bolna lutanja.` – Vensan Ige, La Croix

„Rat, glad, logori za istrebljenje, oslobodilačke vojske koje se pretvaraju u porobljivače – sva ta ljudska stradanja opisana su u tolikim knjigama u našem nemirnom veku. Međutim, uspevali smo da tešimo sami sebe verom da ljudski duh nije uništen ludilom koje smo videli i propatili – i upiremo prstom, često uverljivo, u same preživele, kao u dokaz da još uvek postoji nada, da će uvek postojati neka divlja zona, neka granica u nama, koja odoleva zlu. U samom činu pisanja о takvim strahotama, uvek se iznova i iznova govorilo da postoji tihi nagoveštaj pobede, uporno odbijanje da prepustimo onima koji tlače druge da imaju poslednju reč.
Deca će, kažemo, biti drugačija.
U crnom predelu Agote Kristof, čak i ta bleda uteha nam je oduzeta. Autorka silom drži otvorenima nevine oči onih najmlađih - samo da bi raskrinkala bolesni svet u kome je jedino spasenje, ako se to tako može nazvati, hrabrost da gledamo paklu u lice a da ne trepnemo.` – Ariel Dorfman, The New York Times Book Review

„Velika Sveska je mali savršeni spomenik ne samo žrtvama II svetskog rata već i svima onima koji su patili do te mere da to više nije moglo da ih povredi.` – Fred Tamer, Boston Fénix

Agota Kristof (1935‒2011) frankofona je spisateljica rođena u Mađarskoj. U Švajcarsku je emigrirala je 1956, nakon što su Sovjeti ugušili mađarsku antikomunističku revoluciju.
Pisala je drame, poeziju i prozu. Najveći uspeh postigla je romanom Velika sveska (1986), koji su književni kritičari poredili sa delima Beketa i Joneska. Ovenčan je Evropskom nagradom za francusku književnost, a po njemu je snimljen i film 2013. godine.
Zajedno sa romanima Dokaz (1988) i Treća laž (1991) čini trilogiju koja je proslavila autorku. Druga njena dela su L`Heure grise et autres pièces (1998), Juče (1995), L`analphabète (2004), C`est égal (2005), Où es-tu Mathias? (2005) i Le Monstre et autres pièces (2007).
Dobitnica je više nagrada, među kojima su italijansko priznanje „Alberto Moravija“ (1988), švajcarske nagrade „Gotfrid Keler“ (2001) i „Fridrih Šiler“ (2005), Austrijska nagrada za evropsku književnost (2008) i mađarska državna nagrada „Košut“(2011). Umrla je u 76. godini u svom domu u Nešatelu.

MG153 (N)