ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1995.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Treće izdanje, 1995.
Prevod Aleksandar Badnjarević
Džepni format, mali potpis u vrhu najavne strane.
Klasik!

Moskva-Petuški danas je klasik nove ruske književnosti.Ovaj roman-poema napisan je 1970., ali je u rusiji objavljen tek 20 godina kasnije, a Venedikt Jerofejev je sada u sazvežđu Gogolja i Harmsa.

„Nije li ljudski žovot samo trenutno pijanstvo duše? A i pomračenje duše. Svi smo kao pijani, ali svako na svoj način, jedan je popio više, drugi manje. I na svakog drugačije deluje: jedan se ovom svetu smeje u lice, drugi na grudima ovog sveta plače…“

Venedikt Vasiljevič Jerofejev, takođe Benedikt Erofejev ili Erofejev (rus. Venedikt Vasilʹevič Erofeev; 24. oktobar 1938. u naselju Niva-3, predgrađe Kandalakše — 11. maja 1990. u Moskvi) je bio ruski pisac i sovjetski disident.[1]
Biografija

Jerofejev je rođen u porodilištu Niva-3 u Kandalakši, Murmanska oblast, naselju „specijalnih doseljenika“ zaposlenih na izgradnji hidroelektrane Niva GES-3 [ru] na reci Nivi. Zapis u njegovom izvodu iz matične knjige rođenih navodi da je njegovo rodno mesto prebivališta njegovih roditelja: železnička stanica Čupa, okrug Luhski, Karelska ASSR.[2]

Njegov otac je bio u zatvoru tokom velikih čistki, ali je preživeo 16 godina u gulazima. Veći deo detinjstva Jerofejev je proveo u Kirovsku, Murmanska oblast. Uspeo je da upiše filologiju Moskovskog državnog univerziteta, ali je posle godinu i po izbačen sa fakulteta jer nije pohađao obaveznu vojnu obuku. Kasnije je studirao na još nekoliko instituta u različitim gradovima, uključujući Kolomnu i Vladimir, ali nikada nije uspeo da diplomira, obično bivajući izbačen zbog svog „amoralnog ponašanja“.

Između 1958. i 1975. Jerofejev je živeo bez propiske u raznim gradovima Rusije, Ukrajine, Belorusije i Litvanije, takođe je proveo neko vreme u Uzbekistanu i Tadžikistanu, radeći različite nisko-plaćene poslove; jedno vreme je živeo i radio u Muromcevskoj dači u Moskvi. Počeo je da piše sa 17 godina; šezdesetih godina prošlog veka bezuspešno je u književne časopise poslao nekoliko članaka o Ibzenu i Hamsunu.
Književno nasleđe

Jerofejev je najpoznatiji po svojoj „pesmi u prozi“ iz 1969. (ironično dodeljivanje žanra) Moskva-Petuški. To je prikaz putovanja od Moskve do Petuški (Vladimirska oblast) električnim vozom, jedan od mnogih uzaludnih pokušaja da poseti svog malog sina: svaki put takvo putovanje bude natopljeno alkoholom i propadne. Tokom putovanja, junak se uključuje u filozofske rasprave o piću, prepričava neke od fantastičnih eskapada u kojima je učestvovao, uključujući objavu rata Norveškoj, ucrtava statistiku pijenja svojih kolega kada je bio vođa ekipe za polaganje kablova i opsednut žena koju voli.

Dejvid Remnik ju je nazvao „komičnom bojom ere Brežnjeva“,[3] pesma je prvi put objavljena 1973. u časopisu na ruskom jeziku u Jerusalimu. U Sovjetskom Savezu je objavljen tek 1989. godine.

Zanimljivo je njegovo manje delo iz 1988. Moja mala Leninijana (Moa malenkaa leniniana, Moia malenkaia Leniniana), koje predstavlja zbirku citata iz Lenjinovih dela i pisama, koje prikazuje neprijatne delove lika „vođe proletarijata“. Aleksandar Bondarev priča priču o njegovom nastanku.[4]

Jerofejev je takođe tvrdio da je 1972. napisao roman Šostakovič o poznatom ruskom kompozitoru Dmitriju Šostakoviču, ali je rukopis navodno ukraden u vozu. Roman nikada nije pronađen. Pre smrti od raka grla, Jerofejev je završio predstavu pod nazivom Valpurgisnacht, or the Steps of Commander (`Valpurgieva noć ili Šagi komandora`) i radio je na drugoj predstavi o Fani Kaplan.
Lični život i smrt

Venedikt Jerofejev je bio oženjen dva puta. Prvo Valentina Vasilevna Zimakova, a zatim Galina Pavlovna Nosova.

Godine 1966. žena Jerofejeva, Valentina Zimakova, rodila je sina Venedikta Venediktoviča Jerofejeva.[5] Galina Nosova je umrla tri godine nakon Jerofejeva - bacivši se sa balkona svog stana na 13. spratu u Moskvi.[5]

Godine 1985. Jerofejevu je dijagnostikovan rak grla. Lekari su ga operisali, nakon čega je mogao da govori samo pomoću elektrolarinksa. O Moskvi-Petuški je snimljen film poslednjih godina Jerofejevljevog života i može se videti kako govori pomoću ovog aparata.[6]

Jerofejev je preminuo pet godina nakon što mu je prvi put dijagnostifikovana bolest, 11. maja 1990. godine, u Ruskom onkološkom centru u Moskvi.[7] Sahranjen je na Kuncevskom groblju.[8]