Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju


Područje za potapanje / Roman Senčin
prevod s ruskog Radmila Mečanin ; pogovor Srđan V. Tešin
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 2017
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2017 (Novi Sad : Artprint media)
Fizički opis 297 str. ; 22 cm
Drugi autori - osoba Mečanin, Radmila, 1953- = Mečanin, Radmila, 1953-
Tešin, Srđan V.
Zbirka ǂBiblioteka ǂSto slovenskih romana / [Arhipelag, Beograd]
ISBN 978-86-523-0232-1 (karton sa omotom)
Prevod dela: Зона затопления / Роман Сенчин
Predmetne odrednice
Senčin, Roman Valerjevič, 1971- -- `Područje za potapanje`

Područje za potapanje je hrabra knjiga o tome kako ogromna teritorija Rusije, njene šume, pašnjaci, polja, gradovi, sela, ljudi, životi, duše i grobovi predaka nestaju zbog grabeži za malo vlasti i mnogo novca.
Roman Senčin, jedan od najistaknutijih predstavnika „novog realizma“ u savremenoj ruskoj književnosti, ovoj temi pristupa gotovo dokumentaristički. Glavni junak njegovog romana je vlast.
Roman započinje razgovorom dva čoveka, Tolje i Volođe, ali to nije običan razgovor i to nisu obični ljudi: ponavljajući im imena u svakoj rečenici, Senčin čitaocu kaže: „Jeste, ne grešiš, čitaš reči koje izgovaraju Anatolij Čubajs, tvorac programa privatizacije, i Vladimir Putin, premijer i predsednik Ruske Federacije!“
Područje za potapanje je roman o tome kako je 1974. godine sovjetska vlast odlučila da na reci Angari sagradi Bogučansku hidroelektranu. Počeli su silovito, uložili ogroman novac i stali, a zatim su, nakon „perestrojke“, došli mladi oligarsi, oni kojima u Rusiji pripada sve i odlučili da dovrše BoHe. Vlasnik hidroelektrane je milijarder, svemoćni kralj aluminijuma Oleg Igorevič Banjasko (u kome bi čitalac sa ozbiljnim razlozima mogao prepoznati Romana Abramoviča), čija kompanija, registrovana na Kipru, rukovodi nastavkom izgradnje „hidre“, kako je zovu meštani s područja za potapanje. Njega nimalo nije briga za nevolje, bes i tugu hiljada onih koji su prinuđeni da, milom ili silom, napuste svoje domove i presele se u gradove. On, za razliku od utopljenika, ne mari za njihov razrušeni svet. On želi samo da potopi deo zemljišta. I uzme novac. Veliki novac. Šta će njemu ta daleka zemlja kad on i ne živi u Rusiji, već u Londonu? Za njega je čovek s područja za potapanje tek zupčanik, trun, mrvica prašine.

„Da, mnoštvo je priča, desetine sudbina koje se lome ili su već slomljene. A iseljavaju manje od šest hiljada osoba. Zar ne mogu za njih, koji nisu svojevoljno odvedeni sa svojih ognjišta, da stvore makar uslove kakve su imali?“

„Uopšte, gde je privatno, a gde državno – ne može da razmrsi. Kao da su namerno zamrsili, da se ne nađu krajevi.“

„Sad je, čini mi se, čitav svet osuđen. Došlo je vreme nevaljalosti ovoga sveta.“