ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1956
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Milić, Živko
Naslov Koraci po vatri : putopisi / Živko Milić
Vrsta građe dokumentar.lit.
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1956
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kosmos, 1956 (Novi Sad : Zmaj)
Fizički opis 249 str., [16] str. s tablama : fotogr. ; 20 cm
(Broš.)
Predmetne odrednice Afrika -- Putopisi
Azija – Putopisi


Benares: bogovi i majmuni (1956)
Živko Milić
U Jerusalimu nećete sresti Hrista; ja nisam sreo Cezara na Via Apia. Sa Himalaja i Olimpa bogovi su se odselili. Ali u Benaresu... budite oprezni.
Kashi, Vanarasi, kako ga još zovu, gomila hramova, potleušica, prosjaka, hodočasnika, stoji četiri hiljade godina na obali mutnog razlivenog Gangesa. Deset hiljada kupola i tornjića kao pružene ruke zaustavljaju brzu struju, koja indiferentno prolazi pored njih tempom ekspresa. „Ovde je sve svetije od svega što je sveto“ - hiperbolišući kažu Indusi. Ovde je svevišnji Mahadeva sišao na zemlju (i tom prilikom izgubio naušnicu), ovde je Tuloidas komponovao Ramajanu – tu Bibliju, Odiseju, Koran i Moralku hinduizma - ovde je Sankara uspostavio supremaciju Vedanta i Lord Buda razmišljao pod svetim drvetom Bo.
Dremljiva čaršija i hodnici najstarijeg hindu univerziteta nisu nezanimljivi. Ali grad ne živi od zanata, industrije, nauke i politike. Benares živi od reke Gangesa, koja se spušta sa Himalaja – sa onoga sveta. Od ribe i grehova koje nose njegovi talasi.
Krave zakrčuju uske prolaze. Žene i deca stenju u gužvi. Mešaju se ezgaltirani povici trgovaca i torbara sa molitvama, pevanjem i rečima jezika i dijalekata. Mirisi znoja, galeba, plesni, prljavštine i rana lebde u atmosferi. Boje kao da gore, iskaču sa sarija i benareske svile. Sve se to kovitla u jari, vuče u privlačnu nesvesticu. Ovamo, ovamo, u sveti Benares, kuda milioni induskih nogu po prašihni i stotine vozova vuku sve grehove. „Mata Ganga“, mati Ganges, čeka.
„Čuvajte kesu“, kaže jedan od tri u čekinje obrasla čudaka, pokrivena krpom do pojasa, sa medenim kolutovima oko zglobova, i crvenim, tamnim rupama u ustima, sva tri slična, kao tri u pakao proterana arhanđela. „Drpiće vam je!“ Shvatam, kažem. Ne smeta što smo u hramu. I ovde se skupila banda trgovaca, prosjaka, idiota, degenerika, fanatika, lopova, jogija i džeparoša - kao u nekom zatvoru.
Dok vernici hodočasnici donose cveće, kokosove orahe, hranu, vuku o grede povešana zvona ili slušaju čitanje pandita, sa poređanih stubova hrama, oni trguju, kradu, blesave i iživljavaju se. Poslovi, u prvom redu. Stan za hodočasnika, koji je došao iz daleke provincije, dva metra za ležaj, tri ploče u dvorištu, mesto na trotoaru sa koga ne tera policija. Zatim će prodati hranu, ponuditi ženu, utrapiti travku koja je izrasla iz samog uveta boga Šive.
Prodaju se tajne, misterije, zapisi, reči, laži, pesme, kipovi, relikvije, košulje, čarape. Pljušti bakarni novac i štampana rupija.
„Svakog dana ovuda prođe najmanje pet hiljada ljudi. A nekada i više. Već sto godina“ – tumači mi arhanđel, koji sada poprima izgled đavola.
Još jednom sam obuhvatio pogledom ovu sliku, kipove crnog demonskog Šive koji je iz srebrnog ogrtača gledao ukočenim pogledom naivnog lutka. Onda sam dao arhanđelima tri rupije, i otišao. Kada sam se okrenuo, već su se posvađali oko novca i stali da se tuku.
Pare! Hodočasnika koji sedam dana po ritualu obilazi hramove i kupališta treba očistiti ne samo od grehova nego i od poslednje ane. Jer, ribe je malo, a grehova bezmeran broj. Nasrću pokazivači, vrači, tumači. Pred mojom sobom, u hotelu „Pariz“, trojica poređali ćupove i zasvirali u frule: kobre su digle vratove i igraju. Na kapiji zmijar grli se s dugačkim ulovom. Znam, kobre dižu glave, jer su bile prituljene u ćupovima.
Žurim ka majmunima. Postoji hram Durgari, načinjen od crvenog kamena, od koga su sagrađene najlepše građevine stare Indije. Kuli me je provezao dva puta oko grada (da bi naplatio dvostruko) dok nisam ugledao ovo lepo, tiho i prazno svetilište, gde majmuni, vojnici generala Hamumana, ministriraju poput dece na katoličkim oltarima. Zapahnuo me strah poznat iz zoo-a. Desetak majmuna pentralo se oko kipa „Nandija“ i oltara punog cveća, oko žmirkavih sveća. Vernici nisu remetili tišinu, nepomično su stajali, mislili svoje dijaloge. U ogromnom prostranom bazenu ostala majmunska braća bavila su se jutarnjom toaletom. Glavni sveštenik, ne stariji od devetnaest godina, vodio me je po terasi iznad arkada, dok su mu životinje familijarno skakale po ramenima. U odnosu na me održale su se „par distans“, otmeno. A činilo mi se da se podruguju. Ne volim ih. Ostavljaju utisak da znaju sve o vama. Kao da će svakog trenutka prasnuti u smeh i omalovažavati vas.
Takav smisao ima ovo društvo majmuna i bogova? „Čifprist“ zveknu jednoga koji se bio previše obezobrazio, i odgovori mirno: „Treba biti milosrdan, pravedan prema životinjama. One su kao i ljudi, jedna od manifestacija stvaraoca. Smisao je u družbi ljudi s prirodom.“



Živko Milić je jugoslovenski novinar, o kome, nažalost, nismo uspeli da pronađemo mnogo informacija. Po svemu sudeći, prvo je radio u Zagrebu, a kasnije je prešao u Beograd. Navodi se kao jedini jugoslovenski novinar koji je izveštavao direktno, sa lica mesta, iz bitke za Dijen Bijen Fu, u Vijetnamu. Knjiga „Koraci po vatri“ objavljena je 1958. godine, a objavila ju je izdavačka kuća „Kosmos“. Sadrži putopise iz severne Afrike, Indije, Sijama i Burme. U trenutku pisanja ovog teksta (oktobar 2010. godine) Živko Milić ima 88 godina.

MG P32 (N)