ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

PO(V)RATNIČKI REKVIJEM - MIRKO DEMIĆ

PUTOPIS O SUVIŠNOSTI
„Lakše je nestati nego svedočiti o svom nestanku, lakše je ne biti nego – biti, lakše zaspati nego ostati budan. Lakše je sanjati ovu nestvarnost nego je živeti. Lakše je ubiti nego biti oruđe ubica, a najlakše biti – ubijeni`, svedoči o suštini svog novog života povratnik u Babaniju, Simeon Malobabić.

Nakon užasa rata, izbegličke kolone i samog višegodišnjeg izbeglištva, a usred sveopšte ravnodušnosti kojom je okružem, ovaj bivši seoski učitelj, počinje ponovni život u zavičaju iz koga je izbegao, u mestu koje je u međuvremenu postalo mesto umiranja, u Svračjem Zakutku u Babaniji. Noseći sa sobom terete i pripadnosti i nepripadnosti, otkrivajući galeriju živopisnih likova, sada suvišnih ljudi, Simeon u ovom svom prividu povratničkog putopisa otkriva duboko ličnu dramu sa nemogućim razrešenjem, a obilje književnih aluzija, čitava njihova mreža, uokviruje ovaj roman Mirka Demića kao jednu od sudbinskih priča našega vremena.` - Nenad Šaponja

2012; F-20×14; str. 194; tvrd povez


Nijedan pisac do sada nije toliko duboko zašao u tematiku savremenog srpskog izbeglištva i srpsko-hrvatske poveznosti i mržnje, koliko je to Mirko Demić uradio u svojim knjigama `Molski akordi` (2008), `Slađenje gorčinom` (2009), `Trezvenjaci na pijanoj lađi` (2010) i `Po(v)ratnički rekvijem` (2012). `Rekvijem` je knjiga o teškoj životnoj temi, a opet, sa druge strane, knjiga je `pitka`, čitljiva, prijemčiva, duhovita, što sugeriše koliki je korak napred Demić napravio kao pisac.

Nema tog udžbenika iz istoriji niti dokumentarnog filma koji može jedno vremensko razdoblje okarakterisati onako kako to može literarno štivo. Iako postoji bezbroj dokumenata o II svetskom ratu, teško da bilo koji može taj rat prikazati poput `Dnevnika Ane Frank`. Bezbroj je dokumenta, posebno u savremenom informatičkom dobu, o sudbini Srba izbeglih iz Hrvatske tokom i posle rata 1991-1995 godine, te o izbeglim Srbima koji su se vratili u Hrvatsku. Ali, teško da neki dokument može bolje da dočara život prognanog povratnika od Demićevog Rekvijema. U tom smislu, kao čitalac žalim što autor piše o metaforičkim zemljama Komšiliji i Susjedstanu, Babaniji i Zagrobju, umesto da ih nazove pravim imenima, Hrvatskom, Srbijom, Banijom i Zagrebom. Jer, vreme koje dolazi, istorija nas uči, briše dokumente za sobom, tako da, s obzirom da je pobednik u srpsko-hrvatskom viševekovnom sukobu odavno poznat, nije isključeno da će u budućnosti, ovu knjigu koja će preživiti sud vremena, budući naraštaji doživeti kao nadrealnu dramu o hipotetičkim odnosima dva srodna hipotetička naroda. Teško je imati objektivni sud o Srbima i Hrvatima, te čitavom problemu srpskog naroda u Hrvatskoj. Možda zato Demić koristi fiktivne Susjedstance i Komšilijance, kao Marsovce i Jupiterijance, baš da bi čitaoci izbegli ustaljene predrasude. Ne znam da li je uopšte moguće biti neutralan, objektivan, čak i da su u pitanju dva izmišljena naroda, jer bez obzira na to što je za sve potrebno dvoje - uvek su jedni žrtve a drugi dželati, tako je uvek bilo i uvek biće. A Demić, iako pripadnik postradalog naroda, nikakvu krivicu, niti gnev, niti osudu, ne svaljuje ni na koga. Jednostavno, on pokušava i uspeva u tome da ostane samo pronicljivi pripovedač, za buduće generacije, kojima ova istorija neće značiti ništa.

Ono što čitaoci posebno treba da imaju na umu kada čitaju bilo koju Demićevu knjigu, je to što je on, na neke teško shvatljive načine, nevidljivim ali očiglednim nitima snažno povezan sa nekoliko bitnih autora iz prošlosti, očigledno su to Krleža,, Šulc... Stoga, Demić je autor koji od svojih čitaoca traži neku vrstu `predznanja`, iako će i bez `predznanja` čitalac imati pun literalni `užitak`, nekada bolni, ali istovremeno i duhovit.