ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Nemački
Autor: Strani

Prvo izdanje knjige Karl Gustav Junga
Nažalost iscepljena je naslovna stranica kao na slici
Kreće od predgovora, knjiga je naravno kompletna

Lepo očuvano
Tvrd povez s omotom

Jung, Carl Gustav
Wirklichkeit der Seele. Anwendungen und Fortschritte der neueren Psychologie. . 1.-2. Tausend. Zürich: Rascher, 1934. VIII, 409 Seiten mit einer Abbildung. Leinen mit Farbkopfschnitt.


1. Edition

Psihologija i alkemija alhemija zivot duha covek i njegovi simboli


Karl Gustav Jung (nem. Carl Gustav Jung; [1][2] Kesvil, 26. jul 1875 — Kisnaht, 6. jun 1961) bio je švajcarski psihijatar i psihoanalitičar koji je osnovao analitičku psihologiju. Bio je plodan autor, ilustrator i dopisnik, i kompleksan i kontroverzan lik, možda najpoznatiji po njegovoj `autobiografiji` Sećanja, snovi, razmišljanja.[3]

Jungov rad je bio uticajan u oblastima psihijatrije, antropologije, arheologije, književnosti, filozofije, psihologije[4] i religijskih studija. Radio je kao istraživač u psihijatrijskoj bolnici Burgholzli, u Cirihu, kod Ojgena Blojlera. Jung se uspostavio kao uticajan um, razvijajući prijateljstvo sa Sigmundom Frojdom, osnivačem psihoanalize, vodeći dugu prepisku koja je bila ključna za njihovu zajedničku viziju ljudske psihologije. Jung se smatra jednim od najuticajnijih psihologa u istoriji.[5][6]

Frojd je mlađeg Junga video ne samo kao naslednika kojeg je tražio da unapredi svoju „novu nauku“ psihoanalize, već i kao sredstvo za legitimisanje sopstvenog rada: Frojd i drugi savremeni psihoanalitičari bili su Jevreji koji se suočavaju sa rastućim antisemitizmom u Evropi, a Jung je bio hrišćanin.[7] Frojd je obezbedio Jungovo imenovanje za predsednika Frojdovog novoosnovanog Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Jungovo istraživanje i lična vizija, međutim, otežali su praćenje doktrine njegovog starijeg kolege i oni su se razišli. Ova podela je za Junga bila bolna i rezultirala je uspostavljanjem Jungove analitičke psihologije, kao sveobuhvatnog sistema odvojenog od psihoanalize.

Među centralnim konceptima analitičke psihologije je individuacija — doživotni psihološki proces diferencijacije sopstva iz svesnih i nesvesnih elemenata svakog pojedinca. Jung je to smatrao glavnim zadatkom ljudskog razvoja. Stvorio je neke od najpoznatijih psiholoških koncepata, uključujući sinhronicitet, arhetipske fenomene, kolektivno nesvesno, psihološki kompleks i ekstraverziju i introverziju. Jung je takođe bio umetnik, zanatlija, graditelj i plodan pisac. Mnoga od njegovih dela su objavljena tek nakon njegove smrti, a neka ostaju neobjavljena.[8]

Biografija[uredi | uredi izvor]
Karl Gustav Jung je rođen 1875. godine u Kesvilu, u Švajcarskoj, kao sin protestantskog sveštenika. U toku gimnazijskog školovanja prvo je želeo da studira arheologiju, a zatim filologiju, da bi se na kraju opredelio za medicinu. Nakon završenih studija medicine u Bazelu, opredelio se za specijalizaciju psihijatrije. Već u 25. godini je postao asistent svetski poznatog psihijatra Eugena Blojlera, na njegovoj klinici za mentalne bolesti Burghelcli u Cirihu. U 27. godini je doktorirao, a u 30. je postao docent na Ciriškom univerzitetu. Godine 1903. oženio se Emom Raušenbah sa kojom je imao petoro dece i koja mu je bila saradnica do kraja života.

Godina 1906. predstavlja prekretnicu u Jungovom životu. Te godine je upoznao Zigmunda Frojda u Beču. Tom prilikom su razgovarali punih 13 sati. Divljenje je bilo obostrano. Jung je govorio da je Frojd prvi značajan čovek kojeg je sreo. Međutim, 1913. dolazi do razilaženja usled sukoba na teorijskom i ličnom planu. Nakon toga Jung osniva sopstvenu, analitičku ili kompleksnu psihologiju, kako bi ukazao na razliku u odnosu na psihoanalizu. Na teorijskom planu, Jung je kritikovao Frojdovo prenaglašavanje seksualnosti u životu čoveka.

Karl Gustav Jung, jedan od najoriginalnijih mislilaca 20. veka, umro je 1961. godine u švajcarskom mestu Kisnahtu.

Jungova psihologija[uredi | uredi izvor]

Jung
Kolektivno nesvesno[uredi | uredi izvor]
Jung je razvio pojam kolektivno nesvesno, kao jedan od uticaja na nastanak i razvoj ličnosti. Pod tim je podrazumevao opšte predispozicije koje su karakteristične za sve ljude ili određene grupe ljudi. U početku je smatrao da je kolektivno nesvesno karakteristično za svaku pre svega porodicu, zatim narod, ali je u svojim kasnijim radovima odbacio to nacionalno tumačenje kolektivno nesvesnog. Tokom svojih istraživanja i putovanja širom sveta, Jung je utvrdio postojanje određenih simbola u svim kulturama i oni po njemu predstavljaju kolektivno nesvesno celokupnog čovečanstva, zatim prepoznaje i uvodi koncept senke, kolektivnog potencijalno naslednog negativnog te razornog naboja u samoj srži čovekove anime, psihe. Prepoznaje potencijal za lečenje osvetljavanjem i razumevanjem ovakvih unutrašnjih negativnih stremljenja u svrsi dobrobiti celokupnog čovečanstva, počevši od individualnog lečenja ka kolektivnom. Ono se ne odnosi na libido u ovom slučaju, koji se nekada prepoznaje paradoksalno kao Tanatos.

Kao što sva ljudska bića imaju dve ruke sa pet prstiju u fizičkom smislu, tako sva ljudska bića imaju neku zajedničku težnju i u duševnom smislu, odnosno kolektivno nesvesno koje sačinjava više arhetipova.

Kompleks moći[uredi | uredi izvor]
Jung ovim izrazom označava sveukupnost „onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da Ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede Ja“. Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli i osećanja). Kompleks moći, bez obzira ο kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je Ja-kompleks njima nadmoćan gospodar.

Kompleksna psihologija[uredi | uredi izvor]
To je psihološki pravac koji je Karl Gustav Jung zasnovao 1914. godine, kada se odvojio od Zigmund Frojda i psihoanalize. Prema Jungu, čovek je kompleksno biće: seksualno i religijsko, nagonsko i duhovno, nesvesno i svesno, iracionalno i racionalno. Ličnost je određena prošlim zbivanjima, kao i planiranjem budućnosti. Nesvesno, za Junga, nije samo deponija rđavih nagona, nego je i izvor mudrosti. Pored ličnog nesvesnog, u čiji sastav ulaze mnogi kompleksi, u duševnom životu posebno važnu ulogu ima nasleđeno i nadlično, kolektivno nesvesno.

Njegovi elementi su arhetipovi (npr. rođenja, Boga, Velike majke itd.), koji su nevidljivi koreni našeg celokupnog iskustva i ponašanja. Libido nije samo seksualna, već je celokupna psihička, pa i životna energija. Ako je libido usmeren na spoljašnju stvarnost, to je stav ekstraverzije, a ako je okrenut na unutrašnju, onda je to introverzija (ovo je teorijska osnova Jungove tipologije ličnosti, vidi dole).

Ličnost se, po Jungu, razvija tokom celog života, ali je on posebnu pažnju posvetio procesu duhovnog razvoja u drugoj polovini života, kada se težište ličnosti pomera sa Ja na Sopstvo. Ovaj put spontanog samorazvoja i samoupotpunjavanja, na kojem se ličnost susreće sa svojom Personom, Senkom, Animom/Animusom i Mana—ličnošću, Jung je nazvao individualizacijom. Ličnost je samoregulativni sistem koji se razvija pomoću mehanizma kompenzacije, kojim neprestano stremi sve potpunijoj ravnoteži.

Za potpuno objašnjenje zagonetnog ponašanja ljudi neophodni su ne samo kauzalno i teleološko objašnjenje, već i akauzalni princip sinhronije.

Jungova tipologija ličnosti[uredi | uredi izvor]
Veoma je značajno učenje Junga ο tipovima ličnosti i njegova klasifikacija ljudi: prema dominantom stavu ili orijentaciji libida na ekstravertni i introvertni tip, kao i prema dominantnoj psihičkoj funkciji na intuitivni, misaoni, osećajni i senzitivni (perceptivni) tip. Kada se uzme psihička funkcija kao kriterijum podele, ljudi se mogu podeliti na racionalni i iracionalni tip. Najzad, kada se ukrste ova dva kriterijuma podele (prema funkciji i prema tipu orijentacije), dobija se tipologija koja ima osam tipova (npr. ekstravertni misaoni, introvertni misaoni, ekstravertni intuitivni, introvertni intuitivni, ekstravertni osećajni itd.) Jung je primetio da introvertni tip ličnosti teži transformaciji ka ekstroverciji u drugoj polovini života, dok za ekstroverte važi suprotno.

Dinamika ličnosti[uredi | uredi izvor]
Životna energija nastaje iz metaboličkih procesa u organizmu. Postoji fizička i duševna energija (libido), a njihov odnos je recipročan. Energija ne može da nestane, jer ona stalno kruži između sistema unutar ličnosti, menja oblik, povećava ili smanjuje; ne može se izmeriti ni definisati jer je ona hipotetički konstrukt. Raspodela životne energije se odvija po zakonima termodinamike. Po prvom zakonu, zakonu ekvivalentnosti, duševna energija u jednom sistemu opada, dok u nekom drugom sistemu raste. Na primer, ako se iz nekog razloga energija povuče iz Ja sistema, pojaviće se u nekom kompleksu što će jačati njegovo delovanje nad celim sistemom. Prema drugom zakonu termodinamike, entropija, podsitema teži da ujednači nivo energije. Entropija je osnovni način da energija teče, jer je tok usmeren od sistema koji ima visoku energiju ka sistemu kome energija fali. Energija unutar ličnosti se razmenjuje tako što se:

Osujećuje ili suprostavlja: osnova dinamike ličnosti jer podstiče neravnotežu.
Ujednačuje (transcedentalnost): teži da se uravnoteži, da bude jednak u svim podsistemima;postiže se jastvo.
Ličnost je poluotvoren sistem, i zato postoji razmena energije sa spoljnom sredinom. Iz nje se uzima hrana što je osnov metaboličkih procesa. Duševna energija koja se dobija ulaze u neki spoljni objekt. Što je neki objekt ili cilj značajniji uložiće se veća količina duševne energije, i to se naziva duševnom vrednošću.[9]

Mehanizmi odbrane[uredi | uredi izvor]
U Jungovoj teoriji, mehanizmi odbrane se predstavljaju kroz dinamički proces simbolizacije, odnosno napredovanje i nazadovanje energije. U procesu napredovanja energije iz arhetipova ide u lično nesvesno i puni njegove sadržaje, zatim ih šalje u Ja, odnosno u svesni deo ličnosti, a u zavisnosti dominantnosti funkcija i stavova Ja raspolaže tom energijom, ulazi u spoljne objekte i kreće se napred. Ukoliko na tom putu dođe do neke prepreke, Ja ne može racionalno da se izbori sa datom situacijom i radi odbrane vraća energiju unazad, i ovaj proces se naziva nazadovanje. Pomoću nazadovanja sadržaji se potiskuju u lično nesvesno, a energija se zadržava u nekom podsistemu, što može da dovede do narušavanja ravnoteže i adaptibilnost. Ako se energija predugo zadrži u nekom podsistemu, nesvesni deo ličnosti preuzima prevlast nad Ja, i takva osoba se ponaša neprilagođeno. Jung takođe smatra da nije svako nazadovanje negativno. U nesvesnom delu se nalaze lična i arhetipska iskustva, pa može da se desi da čovek iz teške situacije izađe bogatiji za još jedan uspešan način prevazilaženja krize. Pomeranje energije unapred znači i pomeranje energije sa nižih i primitivnijih sadržaja, na više i bolje deferencirane, i ovaj proces se naziva sublimacija.[9]

Knjige[uredi | uredi izvor]
Neke od knjiga koje je napisao Karl Gustav Jung:

Sećanja, snovi, razmišljanja
Simboli preobražaja
Arhetipovi i razvoj ličnosti
Civilizacija na prelasku
O razvoju ličnosti
Lavirint u čoveku
Alhemijske studije
Aion
Psihologija i alhemija
Čovek i njegovi simboli
Sedam propovedi mrtvima
Psihološki tipovi
Analitička psihologija
Arhetipovi i kolektivno nesvesno
Leteći tanjiri
Prepiska između Frojda i Junga

Knjige o Jungu i njegovom radu:

Mari Stajn, Jungova mapa duše
Ajra Progof, Jung, sinhronicitet i ljudska sudbina
Džejms Hol, Tumačenje snova po Jungu
Megi Hajd i Majkl Makginis, Jung za početnike
Jolanda Jakobi, Psihologija Karla Gustava Junga
Majkl Palmer, Frojd i Jung o religiji
Seli Nikols, Jung i tarot
Volodimir Valter Odajnik, Jung i politika
Endru Semjuels, Jung i njegovi sledbenici
Robert Smit, Ranjeni Jung
Radmila Moačanin, Jungova psihologija i tibetanski budizam
Aniela Jafe, Iz života i dela K. G. Junga
Megi Hajd, Jung i astrologija
Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]
Jungu se često pripisuje izreka:

Prizvan ili ne prizvan, Bog je uvek tu.
lat. Vocatus atque non vocatus, Deus aderit.
Ova rečenica je bila ispisana nad ulazom u Jungovu kuću i kasnije uklesana na njegovom grobu, ali je u pitanju latinski prevod spartanske izreke koju je on pronašao u spisima Erazma Roterdamskog.

Zanimljivo je i to da je Jung dao psihološko objašnjenje fenomena „letećih tanjira“, koje ovu pojavu vezuje za stanja ljudske duše, isključujući mogućnost posete vanzemaljaca.