Godina izdanja: 2013
ISBN: 978-86-89727-00-5
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Damjanović, Aleksandar, 1964-2021 = Damjanović, Aleksandar, 1964-2021
Naslov Ka tumačenju bića : psihobiografije : kako i zašto pisati o Silviji Plat, Arturu Šopenhaueru, Kseniji Atanasijević, F. M. Dostojevskom, Čarlsu Darvinu, Francu Kafki, Jukio Mišimi, Osami bin Ladenu, Mišelu Montenju, Fridrihu Ničeu, Alfredu Hičkoku, Robertu Fišeru ... / Aleksandar Damjanović
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 2013
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Via media, 2013 (Beograd : Fotofutura)
Fizički opis 303 str. ; 25 cm
(broš.)
Napomene Tiraž 300
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Bibliografija: str. 287-300.
Predmetne odrednice Psihologija ličnosti -- Biografski metod
Znamenite ličnosti -- Psihobiografije

Aleksandar Damjanović je u svojoj obimnoj studiji „Ka tumačenju bića” ostvario izuzetno naučno delo u kome je filozofski, psihološki, psihijatrijski, antropološki, religijski aspekt ukomponovao u izuzetnu naučnu postavku psihobiografije. Postoje naučna dela koja prevazilaze svoju osnovnu potku i ulaze u svet umetnosti, dobijaju dodatni impuls zanimljivosti i širine. Upravo ulazeći u prostore psihobiografije Damjanović je dosegao širinu naučno-književnog dela što daje posebnu draž njegovom pisanju, ali uspešno ostvaruje i njegovu nameru koju je nedvosmisleno naglasio na početku svoje knjige: „Pri pisanju psihobiografije ne treba se ponašati kao naučnik nego kao umetnik. Potrebna je naracija... Čitalac mora da oseti rastuću dramsku tenziju koju će razrešiti interpretacija – iznenadno otvaranje vrata, čime se otkriva pravi izvor misterije... Ako je razumevanje ljudi zaista analogno interpretaciji pesme, onda ne možemo da poreknemo ključnu veštinu psihobiografskog poduhvata.”
Damjanovićeva knjiga „Ka tumačenju bića” dosegla je sklad među komponentama teorijskog uspostavljanja osno¬va psihobiografije, njenog nastanka, odlika i ekspanzije u nauci i brilijantnih eseja iz drugog dela knjige koji su u potpunosti usaglašeni sa postavljenom teorijom i njenim ciljevima: „Kako je Elms (1994.) naveo u poslednjem poglavlju svoje knjige, bavljenje psihobiografijom nije ga odvelo na stranputicu, već ‘kući’. On navodi: „Mislim da sam pronašao put u sam centar psihologije, u razumevanje ljudskih bića u njihovoj punoj složenosti. Znam da postoji mnogo puteva koji vode ka samom centru, uključujući razne staze koje sam napustio jer nisu odgovarale mojim veštinama i mojoj ličnosti. Očekujem da će mi se na putu psihobiografije pridružiti sve veći broj psihologa, sve dok to ne postane prometna avenija”.
Koherentnost u izlaganju Damjanović je postigao povezujući tri aspekta: postojanje jedinstvene tematsko – problemske strukture koja počiva na povezanosti pojmova i ideja, jasnom i logičnom sledu izlaganja čiju okosnicu čine osnovne ideje i logičan tok drugog dela posvećen psihobiografijama koje kroz primere učvršćuju snagu prihvaćene i obrazložene teorije. Kroz celinu vidi se jasno podcrtana nit koja okuplja sve delove u logički zasnovanu celinu koja kao takva potvrđuje zacrtane ciljeve.
Inspirativnim naučnim esejima objašnjene su veze između ideja, pojmova, po¬java, činjenica uključenih u strukturu teksta tako da je primetna uređenost sadržaja, dati fenomeni i objašnjenja, uzrok i posledice, tvrdnje i implikacije, problemi i rešenja. Razvijanjem osnovne tematske niti i kontinuiteta izlaganja svaki deo studije obogaćen je vrsnim literarnim nabojem koji doprinosi razvoju teme i ima logično mesto. U psihobiografijama postoje digresije, ali one uvek u sebi sadrže signalizaciju povratka osnovnom temat¬skom toku.
Damjanović u svojoj naučnoj studiji uvodi brojne primere prilikom pisanja psihobiografija kojima objašnjava pojave, pojmove, i određene ideje. Primeri omogućuju da se apstraktni pojmovi ili fenomeni (mikro ili makro pojave) mogu približiti i konkretizovati. Primeri uspostavljaju vezu između postojećeg znanja, iskustva i onog saznajnog što donosi studija. Raznovrsnost kategorija primera postaje moćno sredstvo kojim pisac podržava proces izgradnje opštih ideja vezanih za psihobiografiju: „Možda je osnovni uzrok samoubistava pisaca u Japanu u predvidljivom odbrambenom mehanizmu, koji koriste sunarodnici razbijeni na grupe, gde pisci – usamljenici mogu da suprotstave samo svoju kreativnost. Kada piščev magijski izvor inspiracije usahne, nastupa depresija, preplavljivanje anksioznošću, stvaralačka kriza, dakle ne samo simbolički već i stvarni gubitak egzistencijalnog modaliteta bića i njegove primarne narcisoidnosti. U ovakvoj životnoj „suženosti”, suicid postaje ponekad jedini izlaz. Samo su motivi različiti.”
Damjanovićev zahvat pažljivo obrazlaže razliku između činjenica i raznih interpretacija koje uvodi u svoj rad. On postupno, posebno u prvom delu studije, procenjuje iznete naučne teorije i navodi kriterijume na osnovu kojih ih vrednuje, eksplicira nužne, logički opravdane posledice, konsekvence određenog stava i problemski izlaže sadržaj koji u nauci promoviše vrednosti za različita tumačenja, izgrađivanje stava filozofske skepse, ali i opreza u donošenju stavova i sudova: „Samostalna psihologija se sagledava u okvirima imanentne filozofije, pri čemu ne čudi da su veliki psiholozi bez ikakvog zazora citirali i temeljili mnoga svoja učenja na tvorevinama velikih filozofa, smatrajući sebe njihovim vernim sledbenicima... Filozofsko znanje pomaže psihijatru takođe da prihvati čoveka kao organizmičku celinu i skladno iskoristi svoje kognitivne kapacitete da bi upoznao pravce, granice i kvalitet ljudskog življenja... I Karl Jaspers je smatrao da je filozofija neophodna psihijatriji, jer se samo kroz sintezu psihološke analize i filozofske spoznaje može stvoriti plodonosni pomak prema fundiranju naučne psihijatrije.”
U drugom delu svoje impresivne studije Damjanović se bavi ličnostima iz sve¬ta nauke, književnosti, politike, filma... koje su obeležile vreme, ostavljajući dubok i neizbrisiv trag. Psihobiografija, koja „predstavlja nesigurno udruživanje biografije i psihologije”, postaje nauka uz pomoć koje naučnik prodire u duboke lavirinte odabranih ličnosti. Damjanović, psihijatar sa enciklopedijskim znanjem, pronalazi put u centar psihologije i psihijatrije, u razumevanje postupaka i ponašanja odabranih u njihovoj punoj složenosti. Pisac u svojoj studiji naslovljenoj „Ka tumačenju bića” pribegava vrsti naučnog eseja prožetog mnoštvom činjenica i svedočenja, bezbrojnim validnim dokumentima jer mu ovakav način predstavljanja činjenica omogućava sistem otvorene forme koja daje relevantnost suda, misaonu dinamiku, otmenu intelektualnu superiornost, ali i izraženu literarnu potku koja daje originalnost, zanimljivost i estetsku težinu Damjanovićevom pisanju. Naučni esej odgovara osnovama skeptičnog duha koji se stalno projektuje unapred, koji traži i sumnjom privremena rešenja dolazi do pravih otkrića. Misaona i naučna zasnovanost naučnih eseja podudara se sa literarnim uobličenjem iskustvenih, otkrivenih, zasnovanih misaonih činjenica. „Ka tumačenju bića” konsultuje mnoge autoritete na polju nauke – filozofije, psihijatrije, antropologije, medicine..., ali misaoni elan nije u potpunosti utopljen u gotove obrasce. Intelektualno-literarna i naučna aktivnost uobličava značenja i strukture koje nastaju u slobodnom i spontanom misaonom kruženju koje uključuje i beskrajne prostore imaginacije i duha: „Nedovršenost psiho-seksualnog razvoja i voajerske crte očituju želju da se ne doživi potpuni telesno-senzualni kontakt. Pornografija takođe omogućava izolovanje eksitacija i libidinozno zadovoljenje bez objekta. Svoje polne prohteve Kafka je zadovoljavao u bordelima. Ta anonimna seksualnost verovatno je deo Kafkine strategije da svoju „večitu” verenicu i ostale devojke koje su mu se sviđale izoluje od sirove seksualnosti i potencira kompleksnost žene kao dvojnog entiteta bludnice vs. device posredstvom splitinga. Romantizovana ljubav idealizuje se i ne konzumira, a ona druga, bludna, omogućava libidinozno rasterećenje i posmatra se kao objekat tog istog rasterećenja.”
Naučni eseji posvećeni ličnostima Ksenije Atanasijević, junacima Dostojevskog, Čarlsu Darvinu, Francu Kafki, Jukio Mišimi, Bin Ladenu, Montenju, Ničeu, pojedinim političarima, filmskim rediteljima... odgovaraju formi naučnog eseja i u prvi plan izbacuju Damjanovićevo shvatanje teorijsko-formalnih odlika eseja kao naučno-literarnog žanra koji se podudara sa metodama njegovog na¬učnog mišljenja i zahtevima njegove tragalačke misli.
Predstavu celovite i harmonične ljudske prirode koju je negovao antički mit, a potom vaskrsla renesansa o skladu kozmičkog i ljudskog, naučnici i autoriteti, koje je svoj naučni rad uveo Damjanović, su doveli u pitanje ne prihvatajući ga kao gotov obrazac. Autor, obazriv i skeptičan, sklon analizama ljudske prirode, usmerava svoj naučni duh ka prostorima slojevitosti i nepredvidljivosti ljudskog bića: „Filozofija, zapravo, ne može da upravlja telesnim supstratom, nervima, bolom. Dakle, patnja i bol znače granice i ustanovljavaju kriterijume našeg iskustva i odnosa prema bolesti. Svest o telu ‘katektiranom’ bolešću označava ono mesto gde osobe ne podležu nikakvoj drugoj nadležnosti do one kojom im priroda određuje da trpe svoju telesnu sudbinu.”
Svoj kritički instrumentarij pisac ozbiljnih psihobiografija, kakav je Damjanović, prilagođava konkretnim individualnostima i manjkavostima čovekove saznajne moći, nepredvidljivim i tamnim lavirintima ljudske duše. Kao vrstan psihijatar sa snažnim literarnim talentom, Damjanović u karakterizaciji ljuske ličnosti sugeriše da je nemoguće doneti jednostrane sudove o stvarima koje se javljaju u neizmernom bogatstvu vidova i značenja. Prihvatanje sumnje kao regulativnog načela za Damjanovića se nameće kao nužnost naučnika u donošenju sudova o ličnostima kojima se bavio.
MG128 (N)