ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K267
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat i preko pecata ima par linija hem olovkom nista strasno, sve to je na nultoj stranici.

Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; Beč, 7. novembar 1903 — Beč, 27. februar 1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu.


Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom.

Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja.[1]

Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“.

Umro je 27. februara 1989. godine.


Ova knjiga je doprinos istoriji etologije – ne konačna istorija, već lični pogled glavne ličnosti u toj priči. To je tim više dobrodošlo jer tako velika tema kao što je etologija zahteva niz perspektiva. Jedan od razloga je sveobuhvatan obim predmeta. Dva sjajna pitanja o životu koja čine veliki deo biologije su `Kako funkcioniše (struktura i funkcija)?` i „Kako je došlo do toga (evolucija i ontogenija)?“ Etologija se bavi prethodnikom `toga`. Šta pokušavamo da objasnimo mehanizam i razvoj? Sigurno je ponašanje, u svom bogatstvu detalja, varijacija, uzročnosti i kontrole, glavno dostignuće evolucije životinja, suštinska posledica životinjske strukture i funkcije, raison d`etre svega ostalog. Etologija se tako proteže između i preklapa se sa sve širim krugovima ekologije tokom eona i sve sužim fokusom fiziologije neurona. Još jedan razlog zašto su istoriji etologije potrebne perspektive je nedavno njeno prihvatanje. Za tako očigledno važan aspekt biologije životinja, zanimljivo je koliko je kratko vreme – manje od tri decenije – doživelo uzbuđenje aktivnog polja i značajnog bratstva radnika, dodavanje profesora i kurseva ka odeljenjima i nastavnim planovima i programima u biologije (još uvek daleko od univerzalne}, i normalnog dopunjavanja posebnih časopisa, simpozijuma i sesija na kongresima.`


Etologija (грч. ήθος — navika, običaj, narav, karakter + грч. λογος — nauka, znanje, znanost, učenje) biologija je ponašanja, tj. grana biologije koja proučava ponašanje životinja uključujući ljude.[1] Fokus etologije je ponašanje u prirodnim uslovima, dok je biheviorizam usmjeren na proučavanje prirode, modela i specifičnih odgovora ponašanja u laboratorijski podešenim okolnostima.