ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K88
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!



Prevod ovog u svetu poznatog dela, pre svega omogućava našim psiholozima i psihijatrima da se bolje upoznaju s otkrićima i gledištima uglednog naučnika, koji je bacio novu svetlost na psihodinamičke pojave, na kojima ne počivaju samo Ja funkcije, nego i i Ja iskustvo. U ovoj knjizi poseban značaj imaju dva rada Pola Federna, koji predstavljaju njegov doprinos teoriji: „Ja kao subjekt i objekt narcizma“ i „O razlici između normalnog i patološkog narcizma“. Ovo delo pokazuje koliko savremena psihoanaliza, prvenstveno teorija narcizma, pa i koncepcije koje su u njoj najprisutnije, najviše duguju upravo radovima Pola Federna.

Pol Federn (1871-1950) bio je austrijsko-američki psihoanalitičar koji je psihoanalitičkim radom krenuo da se bavi u Beču a zatim nastavio u Njujorku. Rođen je u Beču 1871. godine u jevrejskoj porodici sa dugogodišnjom liberalnom tradicijom. Njegov otac Solomon Fedren bio je lekar. Sa ocem je uvek bio u dobrim odnosima što mu je i znatno pomagalo kasnije u profesionalnom ostvarenju zahvaljujući dobrim poslovnim vezama koje je njegov otac imao. Federn je pohađao Akademsku gimnaziju u Beču gde je diplomirao 1889. godine. Diplomirao je i na Univerzitetu u Beču, a zatim obavljao praksu na odeljenju interne medicine. Nakon toga započeo je privatnu praksu kao internista 1902. Godine i tada je počeo da razvija interesovanje za pihoanalizu.
Preko svog učitelja Hermanom Notnagelom uspeo je da stupi u kontakt sa Sigmundom Frojdom. Federn je postao sledbenik Frojdovih ideja postao je član bečkog psihoanalitičkog društva 1908. godine. Bio je veran Frojdov pristalica, da ga je nazivao „Apostol Pavle“ Pol je nastavio svoj psihoanalitički rad i objavio studije iz oblasti psihoanalize 1919. Nastavio je da radi i objavljuje na ovom polju sve do dolaska nacista u Austriji 1938. U to vreme, Federn je pobegao iz Evrope i stigao u Njujork gde se priključio tamošnjem psihoanalitičkom društvu. U tom periodu mladi psihijatar i psihoanalitičar koji se bori za psihijatriju sreo se sa doktorom Erikom Bernom. Federn je nastavio svoj rad u Njujorku nakon što je Bern otišao u San Francisko. Godine 1950. 4. maja nakon postavljene dijagnoze raka bešike, Federn je počinio samoubistvo.
Federnove oblasti istraživanja uključivale su teoriju psihoza, narcizma i razvoj `ego psihologije`. Bio je jedan od prvih psihoanalitičara koji su tretirali psihotične pacijente i postigao je veliki uspeh na tom polju. Smatrao je da psihoanaliza otkriva, kod psihoza, kakva je stvarnost iza nesvesnog materijala, a ne da otkriva nesvesno iza svesnog, kao kod neuroze. Psihoanalizom se mogu pospešiti kraća i blaga psihotična stanja što, prema autoru, ne mora biti loše, jer ona mogu biti pokazatelji dubljih uzroka, koje treba prevazići, naročito osećanje krivice. Verovao je da se transmisije sa psihozom ne trebaju analizirati i da treba izbegavati negativan transfer. Što se tiče šizofrenih pacijenata, on je verovao da njihov ego poseduje nedovoljnu energiju katekse i da je to nedostatak, a ne višak narcisističkog libida koji je izazvao teškoće sa objektom kod psihotičkim osobama. On je takođe predstavio termin mortido koji predstavlja ekvivalent Frojdovom nagonu smrti. Federnov istraživanje i kliničko iskustvo sa `ego psihologijom` uticalo je na učenje Berna i dalo značajan doprinos u Bernovom stvaralaštvu transakcione analize.