Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Biologija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

kao na slikama
jako lepo očuvano

Temelji etologije / Konrad Lorenc ; [pogovor Goran Sušić ; prijevod s njemačkog Sonja Tomić ; dodatak s engleskog preveo Miodrag Popović]
Zagreb : Globus, 1987, tvrdi povez, omot,
Fizički opis 430 str. ; 21 cm
Prevod dela: Vergleichende Verhaltensforschung, Grundlagen der Ethologie
Pogovor: str. 393-400
Literatura: str. 378-392
Indeks.
Psihologija, ličnosti -- Ponašanje --
Etologija

Lorenz, Konrad, 1903-1989 = Лоренц, Конрад, 1903-1989


Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; Beč, 7. novembar 1903 — Beč, 27. februar 1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu.[2] Često se smatra jednim od osnivača moderne etologije, proučavanja ponašanja životinja. Razvio je pristup koji je počeo sa ranijom generacijom, uključujući njegovog učitelja Oskara Hajnrota.[1]

Lorenc je proučavao instinktivno ponašanje kod životinja, posebno kod sivih gusaka i čavki. Radeći sa guskama, istražio je princip otiskivanja, proces kojim se neke nidifugusne ptice (tj. ptice koje rano napuste svoje gnezdo) instinktivno vežu za prvi pokretni objekat koji vide u prvim satima nakon izleganja. Iako Lorenc nije otkrio temu, postao je nadaleko poznat po svojim opisima utiskivanja kao instinktivne veze. Godine 1936. upoznao je Tinbergena i njih dvojica su sarađivali u razvoju etologije kao zasebne poddiscipline biologije. Anketa časopisa Review of General Psychology, objavljena 2002. godine, svrstala je Lorenca na 65. mesto najcitiranijeg naučnika 20. veka u časopisima tehničke psihologije, uvodnim udžbenicima psihologije i odgovorima na ankete.[3]

Lorencov rad je prekinut početkom Drugog svetskog rata i 1941. godine je regrutovan u Nemačku armiju kao lekar.[4] Godine 1944, poslat je na Istočni front gde ga je zarobila sovjetska Crvena armija i proveo četiri godine kao nemački ratni zarobljenik u Sovjetskoj Jermeniji. Posle rata se pokajao zbog članstva u Nacističkoj partiji.[5]

Biografija
Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom.

Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka.[2] Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja.[6]

Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“.

Umro je 27. februara 1989. godine.[2]

Politika
Nacionalsocijalizam
Lorenc se pridružio Nacističkoj partiji 1938. i prihvatio je univerzitetsku katedru pod nacističkim režimom. U svojoj prijavi za članstvo u partiji je napisao: „Mogu da kažem da je ceo moj naučni rad posvećen idejama nacionalsocijalista“. Njegove publikacije u to vreme dovele su kasnijih godina do navoda da je njegov naučni rad bio kontaminiran nacističkim simpatijama. Njegovo publikovano pisanje tokom nacističkog perioda uključivalo je podršku nacističkim idejama „rasne higijene“ predstavljene u pseudonaučnim metaforama.[7][8][9][10][11][12]

U svojoj autobiografiji, Lorenc je napisao:

Iste pojedinačne guske na kojima smo sproveli ove eksperimente, prvo su izazvale moje interesovanje za proces pripitomljavanja. One su bile F1 hibridi divljih sivih i domaćih gusaka i pokazale su iznenađujuća odstupanja od normalnog društvenog i polnog ponašanja divljih ptica. Shvatio sam da je snažan porast nagona hranjenja, kao i kopulacije i slabljenje više diferenciranih društvenih instinkta karakteristično za mnoge domaće životinje. Bio sa uplašen – kao što sam još uvek – zbog misli da analogni genetski procesi propadanja možda deluju na civilizovano čovečanstvo. Potaknut ovim strahom, uradio sam veoma nepromišljenu stvar ubrzo nakon što su Nemci napali Austriju: pisao sam o opasnostima pripitomljavanja i, da bih bio shvaćen, svoje pisanje oblikovao u najgoroj nacističkoj terminologiji. Ne želim da ublažim ovu akciju. Zaista sam verovao da bi od novih vladara moglo doći nešto dobro. Prethodni uskogrudni katolički režim u Austriji podstakao je bolje i inteligentnije ljude od mene da gaje ovu naivnu nadu. Praktično svi moji prijatelji i učitelji su to radili, uključujući i mog oca koji je svakako bio ljubazan i human čovek. Niko od nas nije ni sumnjao da reč „selekcija”, kada su je koristili ovi vladari, znači ubistvo. Žao mi je zbog tih pisanja ne toliko zbog neosporne diskreditacije koju odražavaju na moju ličnost koliko zbog njihovog efekta ometanja budućeg prepoznavanja opasnosti od pripitomljavanja.[4]
Posle rata, Lorenc je negirao da je bio član partije,[13] sve dok njegova prijava za članstvo nije objavljena; i negirao je da je znao za razmere genocida, uprkos svom položaju psihologa u Uredu za rasnu politiku.[14] Takođe se pokazalo da se u pismima svom mentoru Hajnrotu zbijao antisemitske šale na temu „jevrejskih karakteristika“.[15] Univerzitet u Salcburgu je 2015. godine posthumno ukinuo počasni doktorat dodeljen Lorencu 1983. godine, navodeći njegovo članstvo u partiji i njegove tvrdnje u prijavi da je „uvek bio nacionalsocijalista“ i da njegov rad „služi nacionalsocijalističkoj misli“ . Univerzitet ga je takođe optužio da koristi svoj rad za širenje „osnovnih elemenata rasističke ideologije nacionalsocijalizma“.[16][17]

Počasti i nagrade
Izabran za člana Američke akademije nauka i umetnosti 1957.[18]
Austrijsko odlikovanje za nauku i umetnost 1964
Izabran za stranog člana Kraljevskog društva (ForMemRS) 1964. godine[1]
Izabran za člana Nacionalne akademije nauka Sjedinjenih Država 1966. godine[19]
Kalinga nagrada za popularizaciju nauke 1969
Zlatna medalja Hamboltovog društva 1972.[20]
Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu 1973.[4]
Izabran za člana Američkog filozofskog društva 1974.[21]
Počasni doktorat, Univerzitet u Salcburgu, 1983, oduzet 2015. godine[22]
Veliki krst sa zvezdom i pojasom Ordena za zasluge Savezne Republike Nemačke (Großes Verdienstkreuz mit Stern und Schulterband) 1984.
Bavarski Maksimilijanski Orden za nauku i umetnost 1984
Radovi
Lorencove najpoznatije knjige su Prsten kralja Solomona i O agresiji, obe napisane za popularnu publiku. Njegov naučni rad se pojavljivao uglavnom u časopisnim, u vidu članaka pisanih na nemačkom; postao je široko poznat naučnicima koji govore engleski jezik kroz njegov opis u Tinbergenovoj knjizi iz 1951 Studija instinkta, iako su mnogi njegovi radovi kasnije objavljeni u engleskom prevodu u dva toma pod nazivom Studije o ponašanju životinja i ljudi.

King Solomon`s Ring (1949) (Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen, 1949)
Man Meets Dog (1950) (So kam der Mensch auf den Hund, 1950)
Evolution and Modification of Behaviour (1965)
On Aggression (1966) (Das sogenannte Böse. Zur Naturgeschichte der Aggression, 1963)
Studies in Animal and Human Behavior, Volume I (1970)
Studies in Animal and Human Behavior, Volume II (1971)
With Paul Leyhausen. Motivation of Human and Animal Behavior: An Ethological View. New York: D. Van Nostrand Co. 1973. ISBN 0-442-24886-5.
Behind the Mirror: A Search for a Natural History of Human Knowledge (1973) (Die Rückseite des Spiegels. Versuch einer Naturgeschichte menschlichen Erkennens, 1973)
Civilized Man`s Eight Deadly Sins (1974) (Die acht Todsünden der zivilisierten Menschheit, 1973)
The Year of the Greylag Goose (1979) (Das Jahr der Graugans, 1979)
The Foundations of Ethology (1982)
The Waning of Humaneness (1987) (Der Abbau des Menschlichen, 1983)
Here I Am – Where Are You? – A Lifetime`s Study of the Uncannily Human Behaviour of the Greylag Goose. (1988). Translated by Robert D. Martin from Hier bin ich – wo bist du?.
The Natural Science of the Human Species: An Introduction to Comparative Behavioral Research – The Russian Manuscript (1944–1948) (1995)

Etologija (грч. ήθος — navika, običaj, narav, karakter + грч. λογος — nauka, znanje, znanost, učenje) biologija je ponašanja, tj. grana biologije koja proučava ponašanje životinja uključujući ljude.[1] Fokus etologije je ponašanje u prirodnim uslovima, dok je biheviorizam usmjeren na proučavanje prirode, modela i specifičnih odgovora ponašanja u laboratorijski podešenim okolnostima.

Metodi
Temeljni metodi etologije uvažavaju neophodnost analitičkih odgovora na nekoliko osnovnih pitanja.

Neka od ovih pitanja su:

koji (unutrašnji i vanjski) faktori uzrokuju odgovarajući odgovor u ponašanju,
šta i kako upravlja ponašanjem i
kakva je priroda interakcije ponašanja i životne sredine.[2][3]
Polje
Trajanje: 31 second0:31
Ponašanje lisičje veverice (lat. Sciurus niger) pri hranjenju
Etologija ima veoma širok raspon istraživanja, od odnosa prema sopstvenom tijelu i egzistenciji, preko međuindividualnih i međugrupnih odnosa posmatrane vrste organizama, do proučavanja interspecijskih oblika ponašanja. Nastoji objasniti i dinamiku pojedinih načina (modela) ponašanja. Snažno je povezana sa interaktivnim područjima neuroanatomije, ekologije, evolucijom i sl. nauka. Etolozi su zainteresovani i za moguće oblike međuindividualne, međugrupne i međuvrsne saradnje (ne)srodnika, agresije, teritorijalnosti, zavičajnosti (home range), altruizma i dr. oblika interakcije organizama kao što su simbioza, parazitizam, mutualizam.[4][5]

U početnim fazama razvoja, biologija ponašanja je prihvatana kao granično područje sa psihologijom. Tako i mnoge savremene oblasti etologije počivaju na osnovnim spoznajama klasične zoopsihologije. U prošlosti su mnogi prirodnjaci proučavali moguće aspekte ponašanja životinja i ljudi. Moderna era etologije počinje tokom 1930-ih, najprije u istraživanjima Holandeza Nikolasa Tinbergena i austrijskih biologa Konrada Lorenca i Karla fon Friša, grupnih dobitnika Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu (1973). Lorencov saradnik Tinbergen apelira da etologija obavezno treba uključivati četiri objašnjenja u svakoj instanci ponašanja:

funkcija — kako ponašanje utiče na izglede za opstanak i reprodukciju i zašto se, u određenim situacijama, reaguje na isti a ne na neki drugi način;
kauzalnost – šta stimuliše određeni odgovor i kako se on modifikuje recentnim učenjem;
razvoj – kako se ponašanje mijenja sa starenjem i da li je rano iskustvo neophodno za ispoljavanje određenog modela ponašanja; i
evoluciona istorija — kako se određeno ponašanje može komparirati sa sličnim u srodnim vrstama i kako se razvija tokom procesa filogeneze.[6][7]
Ostvarena objašnjenja na ovim nivoima su komplementarna i interaktivna — svaka njegova instanca odgovara objašnjenju na svakom od četiri pomenuta nivoa.

Na početku 21. vijeka posebna pažnja je usmjerena na animalnu i ljudsku komunikaciju i emocije, animalne „kulture”, učenje i seksualnu kondukciju. Razvijaju se i nova polja etologije, kao što je na primjer neuroetologija, a izvjesno je i otvaranje istraživanja o ponašanju neanimalnih organizama kao što je primjera radi biljni svijet.

Ljudi
Spisak najpoznatijih etologa ili naučnika koji su dali značajan doprinos etologiji (mnogi na spisku su u stvari komparativni psiholozi).

Robert Ardri
Džonatan Bolkom
Patrik Bejtson
Mark Bekof
Ingeborg Beling
Džon Boulbi
Donald Brum
Volis Krejg
Čarls Darvin
Marijan Stemp Dokins
Ričard Dokins
Viktor Dolnik
Ireneus Ajbl-Ajbesfelt
Džon Endler
Žan-Anri Fabr
Dajan Fosi
Karl fon Friš
Daglas P. Fraj
Birute Galdikas
Džejn Gudol
Džejms L. Guld
Templ Grandin
Džudit Hend
Klarens Elis Harbison
Hajni Hediger
Oskar Hajnrot
Robert Hajnd
Bernard Holander
Sara Herdi
Džulijan Haksli
Džulijan Džejns
Erih Klinghamer
Džon Krebs
Alister Lorens
Konrad Lorenc
Obri Mening
Judžin Marej
Piter Robert Marler
Patriša Makonel
Dezmond Moris
Martin Mojnihan
Ivan Pavlov
Ajrin Peperberg
Kevin Ričardson
Džordž Romejns
Tomas Sibiok
Barbara Smats
Vilijam Homan Torp
Niko Tinbergen
Jakob fon Ikskil
Frans de Val
Vilijam Morton Viler
E. O. Vilson
Čarls Otis Vitman
Amoc Zahavi
etologija