ISBN: Ostalo
Oblast: Astronomija
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: xxxx

Delo Milutina Milankovića Kroz vasionu i vekove pripada naučno-popularnoj ili književno-naučnoj prozi u kojoj se teži ka povezivanju naučnih činjenica i raznih naučnih podataka sa osećanjima i raspoloženjima pisca. U ovakvoj literaturi iznose se stavovi pisca, odnosno naučnika, iznosi se njegovo viđenje teme o kojoj piše i sve se to povezuje sa činjenicama koje su iznete o nauci.


Pisac se opredelio da delo napiše u epistolarnoj formi, to jest u formi pisma, a delo se sastoji iz 37 pisama koja pisac piše imaginarnoj, izmišljenoj prijateljici. Kroz pisma nas vodi na razna putovanja kroz predele, ne samo zemaljske već i kosmičke. Pišući pisma koja su za njega bila zamena za razgovore o astronomiji pisac je čitaoce uveo u svet nauke s željom da im približi taj daleki svet i objasni njegovu istoriju, naučna otkrića o nebeskim telima, kao i ogromnu želju ljudi za otkrivanjem novih, neotkrivenih predela. Sa čitaocima je podelio svoja znanja o suncu, planetama i njihovim orbitama i upoznao ih sa svojim naučnim mišljenjem o cikličnosti ledenih doba kroz istoriju i budućnost planete Zemlje.

Pisac je pronašao veoma zanimljiv način na koji će nam saopštiti razne zanimljive činjenice o nauci. Forma dela je vrlo primamljiva i interesantna. Kao što smo već rekli, kroz pisma koja piše prijateljici mi saznajemo pregršt informacija o nauci, a ujedno i njegove lične stavove i osećanja, što su karakteristike upravo svojstvene jednom pismu. Delo na neki način predstavlja i romansiranu autobiografiju, u kojoj su autobiografski podaci skriveni u fiktivne slojeve što ima za cilj dinamičnost radnje. U delu se slike o beskonačnosti vasione približavaju čitaocu kako bi na taj način dobio što više informacija o nepoznatom predelu, a u sve to je utkana širina potencijala Milutina Milankovića kao naučnika i pisca.

Delo se može podeliti na dva toka, odnosno na dva dela koja su prožeta jedna drugim. U jednom delu pisac govori o naučnim činjenicama uz koje se kroz čitavo delo provlači drugi tok, a to je piščev život i njegove ekspresije.

U prvom delu nam se, kako je naznačeno i u naslovu prve glave, iznosi glavna tema prepiske, a to je astronomija i kosmos. Takođe, navodi se kome će u budućnosti biti dostupna i razumljiva ova pisma, a to je čitava javnost, svi ljudi ovog univerzuma. Iznosi nam se svesnost pisca, da on vidi koliko je ovaj posao u koji se upušta sveobuhvatan i zahtevan. Nauka se toliko razvila da neće biti dovoljna jedna knjiga da sve to obuhvati. Tako pisac ne želi od ovog dela da stvori dosadnu literaturu koja se uči.

Razni su načini na koje pisac to postiže pišući ovo delo, počevši od same forme dela i samog načina prenošenja informacija. Zatim tome možemo dodati to što pisac, kako bi istražio beskrajnu vasionu, putuje po svetu, upoznaje se sa raznim kulturama i iznosi nam sam razvoj nauke u čitavom svetu.

Prvi na tom putu je bio Višegrad i pisac nam donosi svoje utiske o tom gradu. Da bi nas nakon toga zajedno sa svojim prijateljem poveo kroz vasionu vekovima unazad, ali za sada kroz život na zemlji. Ovaj segment pisac završava detaljima iz svog života, govori nam o nauci i svojim ekspresijama. Usput nam navodi značajne matematičare, naučnike, građevine, značajne gradove i države za razvoj nauke.

Navode nam se brojne ličnosti koje su dale svoj doprinos razvoju nauke. Tako se pominju Aristotel, Eratosten, Kleopatra, Cezar, Galileo, Njutn, kao i njegovi savremenici Vladimir Kepen, Vagner koji je tvorac teorije o pomeranju kontinenata, i mnogi drugi. Zanimljiv je onaj deo o naučniku Flamarionu, čije stavove i teze Milanković ruši i na naučnikov smeh pisac odgovara činjenicama. Ovde vidimo kakve je prirode bila Milankovićeva ličnost i Milutin kao naučnik. U jednom delu se navodi Aminofis IV koji je bio egipatski faraon i koji je ispevao himnu Suncu. Tako i u školskom program imamo pesmu Hvala suncu, zemlji, travi koja se može uporediti sa ovom pesmom. Ove pesme su ode, ditirambi i u analizi te pesme pominjana je ova Aminofisova himna. Navešćemo i citat kako je Aminofis doživeo Sunce: „Tvoj sjaj je lep na nebeskom obzorju, ti živo sunce koje si prvo živelo, kada se ti uzdignes…“, čitava ova pesma jeste himna Suncu.

U segmentima u kojima se donose i opisuju naučne činjenice pisac ih iznosi kao kakvo putovanje ka cilju, a taj cilj jeste bliže sagledavanje i upoznavanje sa vasionom. Tako pisac putuje u davna vremena i donosi nam drevni Vavilon koji je kolevka astronomije. Donosi nam i opisuje i razna druga mesta koja su bila značajna za razvoj nauke, starogrčku Atinu, Prag, Englesku, Nemačku i ostale zemlje. Pisac nam predstavlja taj svet koji je živeo i stvarao u davno vreme, sve u cilju da nam što bolje približi razvitak nauke.

Znamo da je vasiona sve ono što okružuje Zemlju, da predstavlja neistraženo područje i veoma zanimljivo za dalja istraživanja. U kosmosu se nalaze Sunce i ostale zvezde, sateliti, planete i ostala nebeska tela. Između ovih nebeskih tela postoji međuprostor o kojem ćemo sazanati ponešto upravo iz ovog dela. Naučnik Milutin Milanković je proućavao Sunce i uticaj njegovog zračenja, u samom delu možemo videti koliko je on oduševljen tom energijom, govorio je da sve to ima veze sa klimatskim promenama.


U samom delu pronalazimo piščeva osećanja, pa tako i vidimo njegovu impresiju dok posmatra sunce: „Nema te kičice koja bi bila u stanju da ovu raskošnu igru boja prenese na platno…pa ni samu boju snega.“

Znamo da je Sunce izvor života i koliko je važno za našu planetu. Pored toga što znamo da je pisac proučavao planete i kosmos sa naučne strane, u knjizi imamo iznet njegov lični doživljaj vasione. Prenosi nam značaj Sunca na taj način što za sve što posmatra i vidi, za sve boje i svetlost koja nas okružuje, zaslugu pripisuje upravo Suncu. Govori da su sva tela koja se nalaze i prirodi pa i u vasioni, tamna tela, a da je Sunce to koje im daje boju i život. Koliko je Sunce značajno vidi se iz piščeve rečenice: „I sve što se kreće, pokreće ga Sunce,“ ovo ujedno može biti jedna od ideja dela. Znamo da se nebeska tela pišu velikim slovom, te ćemo ih mi ovde tako i pisati jer ih pisac posmatra sa te naučne strane.

U delu nam se donose razni eksperimenti, razmišljanja, postupci kojima se dolazi do raznih otkrića. Ideje koje se iznose nalaze oslonac u osnovnim pišćevim znanjima o planetama, o kosmosu i vasioni uopšte. Sve je to put kojim nas pisac vodi do glavne teme i izlaže nam svoje postavke o klimatskim promenama, odnosno činjenice o cikličnosti ledenih doba koje nam iznosi kroz istoriju i budućnost Zemlje.

Osim svojih ekspresija i činjenica o nauci, pisac nam iznosi podatke o sebi. Kroz analizu svog života on nam saopštava sećanja na svoju rodnu kuću u Dalju, blizu Osijeka. Posetu svom domu nam opisuje kao avanturu. Iz svake fioke koju otvori izađe neka nova porodična priča. Ukratko nam iznosi i svoj rodoslov, te u knjizi vidimo veoma dosta elemenata autobiografije. U delovima knjige pronalazimo i formu putopisa. Pisac nam ne uskraćuje to zadovoljstvo i prenosi nam svoj doživljaj i izgled gradova i država kroz koje je prolazio na svom putovanju. Veoma nadahnuto nam opisuje Nemačku, Carigrad, Mađarsku i povratak u svoj rodni dom koji je zatekao u veoma lošem stanju, oronuo i napušten. Dalje nas kroz svoje školovanje, svoje uspehe i neuspehe, pisac hronološki vodi kroz svoju profesiju i život, govori nam o svojim naučnim radovima.

Kako bi delo učinio još zanimljivijim pisac se na momente u pojedinim segmentima, vrlo diskretno udvara dami koja je po svoj prilici mlađa od njega. Ne propušta pisac da pomene značajne građevine u Beogradu. Jedna od takvih jeste zadužbina Miše Nastasijevića, zgrada Univerziteta, Kapetan-Mišino zdanje koje se i danas nalazi na Studentskom trgu u Beogradu. Iznosi nam i priču kako je zdanje nastalo i ko je bio Miša Nastasijević. U toj zgradi pisac provodi veći deo svoga vremena i odatle odgovara na pisma svojoj prijateljici. Odatle on posmatra zvezdano nebo i putuje daleko, te nam na taj način donosi imena Zvezda, kao što su Alciona, koja se u našem narodu zove Vlašićima, i druge.

U sve ove iskaze pisac maestralno upliće i ratove, razne nedaće naroda koje ga snalaze na Zemlji, i govori kako se on na Zvezdama ne plaši svega toga, jer je tu daleko od svih dešavanja. Govori nam i to da je svestan koliko su prostor i vreme povezani, da je to osnovna zamisao Teorije relativiteta, i tu nas pisac jođ dublje uvodi u svet nauke.

U jednom segmentu pisac nas uvodi u svet astrologije i predstavlja je kao veštinu čitanja budućih događaja na osnovu položaja Zvezda. Vodi nas u davna vremena i govori kako su još tada istraživači učili da je položaj Zvezda uglavnom nepromenljiv i navodi nam sazvežđa. Govori nam o nazivima za horoskopske znake, o simbolici broja sedam i danima i nedeljama u mesecu. Dalje kroz knjigu saznajemo da je i sam naučnik učestvovao na sastanku koji je organizovan u Carigradu, na kom je glavna tačka bila reforma Julijanskog kalendara, gde se govori o razmimoilaženju u odnosu na Gregorijanski i svim drugim problemima koji prate ovu problematiku.

Pisac u jednom delu poredi pisca sa lovačkim psom, u XIII glavi, kaže da on mora da ima sposobnost da namiriše nove probleme. Na vrlo slikovit i originalan način pisac nam ovde poredi i opisuje razne tipove naučnika. Govori koje sve osobine treba da poseduje jedan naučnik i koje su predispozicije da bi čovek postao dobar naučnik. Na vrlo originalan način nam objašnjava na koji način su došli do rešenja u vezi sa razmimoilaženjem kalendara.

Pregršt informacija dobijamo u knjizi. Na momente imamo utisak da čitamo malu Enciklopediju. U delu pronalazimo čak i elemente rasprave, kao što je rasprava pisca i njegovog prijatelja o brzini i mogućnostima obilaska cele zemljine lopte za nekoliko dana.

Pred kraj dela, u poslednjih nekoliko pisama, pisac se osvrće na Zemlju, donosi nam razvoj i nastanak Zemlje, opisuje način na koji je nastalo sve ono što vidimo danas. U ovom segmentu pisac ne propušta da ubaci i religiju i da uporedi naučnu i religioznu stranu, dok nam u nastavku ukazuje na ono šta bi se moglo dogoditi sa Zemljom u budućnosti. U zavrsnom delu kreće u obilazak planeta sa svojom prijateljicom. U ovom delu mozemo videti i elemente naučne fantastike, što je još jedan od pokazatelja koliko je Milanković bio napredan, koliko je želeo da napreduje na svim poljima. Ono što čini ovu knjigu još zanimljivijm jeste to što je pisac u nju ugradio i one intimne trenutke, svoju ljudsku stranu.


Na kraju saznajemo da je čitavo dopisivanje trajalo dosta dugo, proteklo je šest punih godina. Pisac nam saopštava da prihvata predlog prijateljice da se astronomski deo njihovog dopisivanja preda izdavaču, ali priznaje da je glavni predmet njegovih misli bila ona. Sastanak dvoje prijatelja zakazuju za Božić kada će pisac posetiti svoju prijateljicu.