Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Stopama Laze Lazarevića – Laza Lazarević, Snežana Pisarić Milić

U ovoj knjizi nalaze se nezavršene priče Laze Lazarevića, koje su manje poznate ljubiteljima književnosti, a uz njih su nastavci koje je stvorila autorka Snežana Pisarić Milić, već nagrađivana za upravo ovaj kreativni postupak.

Snežana Pisarić Milić objavila je dela - `Varljiva igra svetlosti` , `Nebeski ples`, „Pisma iz Sombora” i “Saga o Lazarevićevom Vučku” i romansiranu biografiju glumca Lazara Rockwooda `LAZAR od salaša do Holivuda`.

Objavljivala je u zbornicima, časopisima, novinama... Uređuje blog `Moć pisane reči`. Rođena je 1964. godine u Srebrenici. Odrasla je u Bratuncu a živi i radi u Somboru. Po obrazovanju je diplomirani ekonomista. Član je Društva književnika Vojvodine.

Roman „Saga o Lazarevićevom Vučku“ čini autorsko jedinstvo sa nedovršenim pripovetkama Laze Lazarević, što je vrlo neobičan i originalan stvaralački postupak. Šta je prethodilo uspešnoj sintezi proze Laze Lazarevića i Vašeg autorskog angažmana?

Započeću kazivanje na Vaša pitanja rečima koje je o Lazi Lazareviću izgovorio naš veliki pesnik:
„... ko ga nije poznavao, taj će se snebivati, neće se brzo razabrati, i to mu može smetati uživanju. No ko ga je poznavao, ko se sjeća živog Laze, taj će puno uživati od prvog časa, taj će se zanijeti, taj će mu se diviti.“ Laza Kostić

Dve pripovetke, Sve će to narod pozlatiti i Prvi put s` ocem na jutrenje, sećam se još iz srednjoškolskih dana. Da li tad pominjaše nedovršene tekstove kao deo piščeve bibliografije, ne sećam se. I da jesu, verovatno bi bilo zaboravljeno. Sama činjenica, da pisac ostavi isti broj dovršenih i nedovršenih pripovetki, odveć je čudnovata.
Godine 2013., naiđoh sasvim slučajno, ako se išta na ovom svetu pod slučajnost može podvesti, na Konkurs za dovršetak nedovršene pripovetke „Sekcija“ (Obdukcija) dr Laze K. Lazarevića, u organizaciji Visoke škole strukovnih studija za vaspitače u Šapcu. Bejaše to neobičan i neubičajen konkurs.


Radnja pripovetke me magijski povukla u svoj tok. Zaplivah kroz nju obilazeći virove koji bejahu ucrtani, a sve praveći nove ne bih li matici dala na jačini. Ostavljene smernice s` kraja teksta bili su putokaz kako da dovršimo pripovetku. Zaigraše slike k`o senke na zidu, te oživeše likovi kao na filmskom platnu. Od nekud se stvoriše i novi, tako da pripovetka ubrzo dobi krajnji oblik, ispoštovah navedene smernice, a opet, ono što dodadoh po svom ubeđenju se uklopi kao da je odvajkada bilo tu. Učini mi se, neskromno, iako tad ne rekoh nikom, da meni bejaše namenjeno da je dovršim. I da sve što sam do tada pisala, bi samo nauk vežbanja stila i tehnike građena priče da bi ovladalala jezikom Lazarevićevog vremena i njegovih raznolikih i stvarnih junaka.


Na pomenutom konkursu, od 55 prijavljenih autora, moj dovršetak bi proglašen za najuspešniji. Bih istinski srećna i ponosna. Eto, to bi bila prethodnica sinteze proze Laze Lazarevića i mog autorskog angažmana. Navešću deo iz obrazloženja predsednika žirija, prof. dr Dušana Ivanić, jer, ona pravila koja su važila za pripovetku ispoštovala sam i pri pisanju romana: Pred učesnicima konkursa se našao u prvi mah jednostavan zadatak: da popune praznine koje je Lazarević već naznačio u nacrtu pripovijetke. Na njima je, međutim, bio teret koji se ticao stila, emotivnosti, leksike i onaj krajnje specifičan spoj Turgenjeva i Gogolja, kako je definisao Lazarevića njegov prijatelj, Laza Kostić. Ta naročita humorističko (pa čak i groteskno) - sentimentalna crta Lazarevićevog izlaganja teško se oponaša, kamoli da se doseže. Ovakva dopuna, kako je predviđena konkursom, obuhvatala je splet složenih umjetničkih zahtjeva i rješenja. Dobitnica nagrade je uspjela da iskoristi predložak, ono što je u zaostavštini, da usvoji Lazarevićev riječnik, ostvari, ili, bolje rečeno, produži već dati ritam pripovijedanja i izabere situacije i odnose među akterima koje povezuje patos stradanja i neka vrsta više pravde kao tragične zablude...“

Dovršena pripovetka „Sekcija“ je ključ i početak svega.
Potom sam čitala, tj. pažljivo iščitavala knjigu Laza K Lazarević ličnost i delo, Uređivačkog odbora na čelu sa Ivom Andrić i još osam saradnika (Matica srpska, 1970.). U knjizi se, pored objavljenih i neobjavljenih pripovetki, nalaze i privatna pisma. Između redova se mnogo toga da naslutiti, zaključiti, te umetnuti u tekst. Na koncu, sve pročitano vodilo je ka jednoj istini – da su lik i delo autora u apsolutnom skladu, što je odvajkada bilo prava retkost.

Međutim, posle prvog konkursa, došlo je do razmimoilaženja organizatorke konkursa i mene u stavu, odnosno u mom čvrstom ubeđenju da se Lazarević želeo okušati kao romanopisac. Da je po uzoru na dela drugih velikih autora pokušao dve porodice međusobno uplesti, povezati im sudbine, kao kada dve reke spajanjem naprave treću, poput Pive i Tare od kojih nastade Drina, ta divlja i moćna reka mog detinjstva. Ili, dok je u pismima analizirao život i brak Ane Karenjine, kao i brak njenog brata. Tako su Vučko i Baba Vujka bili jedna porodica, a Stojan i Ilinka druga. Životi im se prepliću, i svako sa svakim ima neku posebnu vezu. Tako, na kraju ispade, da je Stojan dočekao ono što je Vučko propustio, izgubio ili po svojoj volji ostavio.


Dok sam pisala roman ponovila se ista situacija kao sa „Sekcijom“. Kao da se u nekom tajnom pregratku svesti skrivala radnja romana kome ime nikako nisam mogla da nadenem. Dešavalo se da zastanem, posumnjam u sebe, zapitam se šta to radim, te odakle mi hrabrost ili drskost da nastavljam tekst posle čoveka koji je tako savršeno pisao.
Iznenađivala me mirnoća sa kojom sam donela odluku da roman objavim. Neverovatno bi i to, da prvi put ja nisam morala nuditi rukopis izdavačima, nego mi se izdavač sam ponudio, ni ne znajući koja je knjiga u pitanju. Znajući da imam četiri objavljene, smatraše da zaslužujem da mi Somborska biblioteka objavi petu knjigu.
Ni jednog trenutka nisam posumnjala da je pisac hteo ovako da objedini ove tri pripovetke. Organizatori konkursa ostali su dosledni prvobitnom stavu da je Laza Lazarević pisao samo pripovetke i da će tako i ostati. Naravno, sačekala sam da konkurs prođe za sve tri pripovetke koje su u romanu, i da onda bude objavljen roman, koji je, posle dugog premišljanja nazvan „Saga o Lazarevićevom Vučku“.
Kada sam pročitala recenziju prof. dr Tihomira Petrović potpuno sam se umirila.

2022; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 156 str.

Rođen u Šapcu, u trgovačkoj porodici. U devetoj godini ostaje bez oca. Osnovnu školu i nižu gimnaziju uči u rodnom Šapcu, a potom u Beogradu višu gimnaziju, gde se upisuje na Pravni odsek Velike škole. U vreme njegovog studiranja na Velikoj školi u Beogradu među ondašnjim studentima veoma je jak pokret Svetozara Markovića, kojim je i Lazarević najpre bio oduševljen. Međutim, kasnije je uticaj njegov majke, potpuno suprotan onom Svetozara Markovića, očigledno nadvladao.
Kao državni stipendist boravi u Berlinu gde studira medicinu (1872 - 1879). Kasnije je radio kao lekar praktičar, civilni i vojni lekar, a uz put se bavi književnim radom.
Književni rad počinje 1868. prevodima Černiševskog, Gogolja i darvinističkih prirodnjačkih članaka, a potom 1879. i svojom pripovetkom Prvi put sa ocem na jutrenje. Napisao je malo, devet završenih i osam nezavršenih pripovetki. O Lazareviću se uglavnom govori kao o pesniku srpske patrijarhalne porodice i idiličnog života srpskog sela. Gotovo nikako Lazarević nije tretiran kao hrišćanski pisac.
Umro je od tuberkuloze.

L.1. POL. 1