Godina izdanja: 1987
ISBN: 86-7363-046-0
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Chesterton, Gilbert Keith, 1874-1936 = Česterton, Gilbert Kit, 1874-1936
Naslov Tajne oca Brauna / Gilbert K. Česterton ; izbor, prevod i pogovor Radoslav Petković
Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1987
Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1987
Fizički opis 151 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Petković, Radoslav
Zbirka ǂBiblioteka ǂAlbatros ; 22
(broš.)
Napomene Str. [143]-151: Otac Braun i čudo / Radoslav Petković.
Predmetne odrednice Česterton, Gilbert Kit, 1874-1936 – `Tajne oca Brauna`

Vladimir Dimitrijević

GILBERT K. ČESTERTON - ENGLESKI ZATOČNIK PRESLAVNOG ČUDA

Uporan u pravoverju, blistav u paradoksu

Gilbert Kit Česterton rodio se 1874. u Londonu, kao sin Edvarda Čestertona i njegove supruge Mari Lujze, koja je bila škotsko-francuskog porekla. Otac mu je bio agent osiguravajućeg društva, a majka domaćica, skromna i čestita žena koja je svojim životnim stavom veoma uticala na Gilberta. Dečak je bio pametan, ali prilično lenj. Kažu da mu je učitelj, zato što sve do osme godine nije uspevao da nauči da čita, rekao: `Kad bismo otvorili tvoju glavu, u njoj ne bismo našli mozak, nego hrpu masti`.
Završio je 1892. školu Svetog Pavla, a zatim pohađao Slajd školu umetnosti i studirao englesku književnost na Londonskom univerzitetu. Godine 1893. upao je u duhovnu krizu, pa je počeo da se zanima za spiritizam i okultizam, protiv kojih će se, kasnije, strastveno boriti. Osam godina kasnije, o svom trošku objaviće zbirku `Divlji vitez i druge pesme`. Te iste godine će se i oženiti, suprugom skromnog miraza i velike duhovitosti, koja se celog života o njemu starala kao o malom detetu. Bio je zaboravan od najranijih dana, pa je jednom, ne znajući zašto se obreo na mestu na kome je, iz pošte ženi poslao telegram: `Nalazim se na pijaci Harbur. Gde treba da budem?` Žena mu je uzvratila telegramom: `Kod kuće`, i on se vratio kući. Radoslav Petrović, koji je prevodio Čestertona na srbski (`Čovek koji je bio Četvrtak` i izbor iz `Tajni oca Brauna`) s tim u vezi beleži: `Priča se da je njegova žena, u želji da mu kako-tako očuva izgled urednog čoveka, kreirala posebnu vrstu odeće po kojoj je bio čuven: pelerinu koja se nije morala zakopčavati, šešir sa mekim obodom koji se nije morao četkati. Prinuđen na neke komplikovanije poslove kao što je plaćanje taksija, Česterton bi problem rešio ponudivši taksisti da se sam posluži iz njegovih xepova. Svoju nesposobnost da stigne na voz pred ženom je pravdao tvrdnjom da `ne bih mogao zarađivati naš svagdašnji hleb ako bih morao proučavati redove vožnje`. Ta mu se literature očigledno činila komplikovanijom od Blejkove poezije ili Summa Theologiae Tome Akvinskog /…/`
Svoju suprugu i svoj dom voleo je iskrenom i nežnom ljubavlju srednjovekovnog viteza. Uopšte, on je bio filosof porodičnog ognjišta u najlepšem smislu te reči. Jednom je, u emisiji na VVS-u rekao: `Ako ne uspemo da čoveka vratimo uživanju u svakodnevici, koju naši savremenici zovu dosadnim životom, cela naša civilizacija će se srušiti za manje od petnaest godina`. Prisustvujući razaranju porodice koje se sprovodilo na razne načine (između ostalog, tzv. `emancipacijom žene`). Česterton je isticao: `Ženi ne bih dao više prava, već više privilegija`. Upravo zato što je žena stub porodice; ako se taj stub sruši, ruši se i društvo.
Česterton je bio branitelj običnih ljudi i njihovog načina života, upravo zato što je verovao da su obični ljudi verniji istini ognjišta od beskorenovića, kosmopolitskih intelektualaca, sa njihovim utopijskim idejama koje vode u Nigdinu. U svom ogledu `U odbranu petparačke literature`, zapisao je: `Najveći deo čovečanstva, sa svojom hrpom jeftinih knjiga i jeftinih reči, nikad nisu sumnjali i nikad neće sumnjati da je hrabrost veličanstvena, vernost plemenita, da goste u nevolji treba spasavati, i pobeđenim neprijateljima opraštati. Postoji veliki broj `kultivisanih` osoba koji sumnjaju u ove istine svakodnevice /…/`.
Pisao je i radio mnogo: iza sebe je ostavio preko stotinu knjiga. Redovno se oglašavao i u dnevnoj štampi, i u časopisima. Polemisao je sa liberalima, progresivcima, revolucionarima. Bio je prijatelj Xorxa Bernarda Šoa, ali je i sa njim vodio raspravu – upravo zbog Šoovih levičarskih stavova. Nalazio se na čelu društvenog pokreta koji se zvao distribucionizam. Cilj pokreta je bio odbrana privatne svojine (protiv komunizma), ali privatne svojine koja pripada pojedincu u njegovoj porodici, a ne rokfelersko-rotšildovskim čudovištima, danas znanima ako `multinacionalne kompanije`. Zbog njegovih stavova, punih istina običnog života, voleli su ga i čitaoci Amerikanci. On je simpatisao obične Amerikance, ali je bio veoma kritičan prema njihovoj želji da druge usrećuje po svom modelu. Tako je 1931. u `Njujork Tajmsu` zapisao: `Ništa nije pogrešno u vezi s Amerikancima osim njihovog ideala. Realni Amerikanac je sa svim na mestu; idealni Amerikanac je – potpuno promašen`.
Voleo je paradoksalistički metod izlaganja, i bio majstor za isti. `Paradoks je istina koja dubi na glavi da bi privukla pažnju`, govorio je. Mnogi su cenili njegov književni stil, ali nisu podnosili njegov hrišćanski konzervativizam. On sam je to uočio: `Kritičari su bili puni komplimenata za ono što su zvali mojim sjajnim paradoksima; sve dok nisu otkrili da ja stvarno mislim ono što kažem.`
Godine 1922. Česterton je postao rimokatolik upravo tražeći Sveto Predanje koje je iščezlo iz anglikanskog protestantizma. Govorio je da je rimokatolicizam jedina veroispovest koja se usudila da ide za njim u dubine njegove duše. Nakon konverzije, napisao je studije o Franji Asiškom i Tomi Akvinskom, koje je smatrao duhovnim vitezovima Srednjeg veka (a Srednji vek je bio upravo njegovo doba, doba idealne prošlosti, o kojoj Berđajev piše u svom ogledu `Odnos Hrišćana prema tehnici`: `One prošlosti koja se nama dopada nije bilo, prošlost je samo sastavni deo naše sadašnjosti. U samoj prošlosti bila je druga sadašnjost, i u njoj je bilo zla i rugobe. To znači da se može ljubiti samo ono što je večno. Zato nema povratka na prošlost i taj povratak ne treba želeti. Mi hoćemo povratak samo na večnu prošlost i to večno je izdvojeno našim preobraženim stvaralačkim aktom i oslobođeno je tame`).
Česterton je bio neprestano blagodaran Bogu za `rođendanski poklon rođenja`. U jednoj svojoj pesmi, on kaže: `Daj mi malo vremena,/ neću moći da ga cenim ako ga dobijem previše,/ ako otvoriš sva vrata? i obdariš me sa tako mnogo darova, Gospode Bože`.
Umro je 1936. godine.
Iza sebe je, između ostalog, ostavio romane `Napoleon s Noting Hila`, `Čovek koji je bio Četvrtak`, `Kugla i krst`; zbirke detektivskih priča o ocu Braunu`; biografije Franje Asiškog i Tome Akvinskog, jednu istoriju Engleske; oglede o Šou, Blejku, Dikensu i drugim piscima; apologetske eseje sabrane u `Pravoverje`, `Večnog čoveka`, itd. Napisao je i autobiografiju. Voleo je da se smeje i drugima i sebi, i bio je lišen nadmenosti svojstvene onima koji veruju da je svet počeo od njih. I danas je čitan i omiljen pisac širom Zapada.


Čestertonovi paradoksi

Misliti paradoksalistički znači misliti živo i sveže; Česterton, sasvim u tradiciji srednjovekovnog rimokatolicizma, uopšte nije sumnjao u Gospodnji dar razuma. Na prigovore da su `teorije nebitne` a da su logika i filosofija nevezane za život, protestovao je oštro i odlučno: `Razum je od Boga, i uopšte nije svejedno da li je razumno ono što se zbiva`. Za njega je filosofija bila `misao promišljena do kraja`; iako nije jednostavno domisliti je, nema druge: `U protivnom, biće primenjivane nepromišljene misli`.
Zato je Česterton i ratovao sa ideologijom progresa, maskiranom u filosofiju. Pre svega, progresisti su nedosledni (osim u poricanju uloge Boga u istoriji). Njihova nedoslednost je u tome što ne žele da stvarnost menjaju u skladu sa načelnom vizijom, nego uvek menjaju vizije. Drugo (bitijno gledano, to je na prvom mestu): progresizam ne želi da vidi palost ljudske prirode: `Nigde nema predanja o progresu, ali čitavo čovečanstvo veruje u grehopad. Zabavno je uočiti da je kod školovanih ljudi raširenost takvih predanja dokaz protiv istih: oni vele da, čim sva plemena pričaju o predistorijskoj katastrofi, to znači da je nije ni bilo. Ne mogu da pojmim njihove paradokse`. Zbog toga su, po Častertonu, reformatori često u pravu kad govore o onome što je loše, a retko u pravu kad govore o onome što je dobro jer previđaju eshatološko Dobro čovekovo. Uostalom, racionalizam, kao idolatrizacija obezboženog razuma i osnova progesizma, ume da bude krajnje totalitaran. Ljudi koji se uvek pozivaju na razum, skloni su nasilju; srce se može `dirnuti`, ali glavu Drugog, ako nam se protivi, možemo samo da udarimo. U svojoj kritici progresivaca, Česterton nije štedeo ni konzervativce; dok je prvima `posao da prave greške`, drugi sprečavaju da se te greške poprave. Pred kraj života, dostižući mudrost, Česterton je zabeležio: `Moj odnos prema progresu menjao se od neprijateljstva da dosade. Odavno sam prestao da raspravljam s ljudima koji više cene petak od četvrtka samo zato što je reč o petku`.
Za Čestertona, odnos muškarca i žene i bračni život, bili su stub društvenog zajedništva. Od detinjstva, izgrađujemo se u uzajamnom odnosu polova: `Prve dve činjenice koje zdrav dečak i devojčica osećaju kad je polnost u pitanju jesu: to je nešto prelepo, i, u isti mah, nešto jako opasno`. Ljubav mora biti oblagodaćena žrtvenošću braka, jer je, kako kaže Česterton, `sila supružničke ljubavi od Boga i zato je ta ljubav strašna ako se Bogom raskine. Kad vrt postane prašuma, prelep je; ali kad vino iz Kane prokisne, dobija ukus Golgote`. Zbog toga ljubav podrazumeva i borbu (`Brak je dvoboj na život i smrt koji nijedan častan čovek nesme da izbegava`) i sastradanje, raspinjanje za voljenog (`Ljubav znači voleti ono što se voleti ne da; ako to nije, onda uopšte nije vrlina`.) U toj borbi i podvigu je radost: `Svo zadovoljstvo braka je u tome što je isti neprestano u krizi`. A porodica omogućava čoveku da u svet uđe kroz svetlost detinjstva: `Kad ulazimo u porodicu, ulazimo u svet nepredskaziv, u svet koji ima svoje čudne zakone, u svet koji može bez nas, u svet koji nismo mi načinili. Drugim rečima, ušav u porodicu, mi ulazimo u bajku`.
Česterton nije bio partijaš, ni ideolog. `Progresivno` i `konzervativno` za njega nisu imali uobičajena, dnevno-politička značenja. Kao što je tvrdio: starci nikad nisu u pravu, a da mladi greše oko toka u čemu starci nisu u pravu. O demokratiji i aristokratiji nije mislio mnogo bolje: `Demokratija znači vlast neobrazovanih; aristokratija znači vlast loše obrazovanih`. On je bio za tradiciju (od trado-nosim) kao prenošenje Bogom darovanih vrednosti sa oca na sina; govorio je: `Tradicija znači glasanje za najskriveniju od svih klasa, za naše pretke. To je demokratija pokojnika. Tradicija odbija da se pokloni neznalačkoj oligarhiji kojoj se slučajno desilo da živi u ovom trenutku.`
Sloboda čovekova je ključ njegove čovečnosti: `Slobodan čovek ima samog sebe. Sebe može razoriti prejedanjem ili prepijanjem; ili srušiti kockanjem. Ako to učini, on je nesrećna budala i možda će biti osuđena duša; ali ako nema mogućnosti za tako nešto, nije slobodan više od nekog psa`. Upravo zbog toga argumenti o savršenstvu životinja nas se uopšte ne dotiču – mi smo ili iznad ili ispod njih. Po Čestertonu: `U oblasti polnosti, životinja ne zna ni za viteštvo, ni za prostaštvo. Takođe, nijedna životinja ne zna ni za šta tako užasno kao pijanstvo, niti za išta tako dobro kao što je pijuckanje`. Nesloboda čovekova plod je njegove idolatrizacije dela sopstvenih ruku: `Nijedna savremena mašina i sredstvo nemaju nikakvu moć, osim nad ljudima koji reše da ih koriste`.
Jedna od velikih pretnji čovekovoj slobodi može da bude država: `Kad porekneš Boga, država postaje Bog`. U vremenu u kome živimo, narodima se ne vlada na osnovu prava i pravde, nego pomoću manipulacije; jer, kako kaže Česterton, `danas ljudima vladaju lažljivci koji im distribuiraju vesti i budale koje ne umeju da upravljaju`. Odnos vlasti i medija jednoznačno je određen kao ropstvo političara novinarima: `Političari oglupe od straha od novinskih izveštaja, tako, da, na kraju, postanu previše glupi čak i za novinske izveštaje`. Zato ne treba verovati novinama: `Ne gledajte lica po revijalnoj štampi. Gledajte lica na ulicama`; uostalom, veli engleski paradoksalista, `novinarstvo se sastoji od saopštavanja da je `lord Xejms mrtav ljudima koji nikad nisu čuli da je lord Xejms živeo`. Manipuliše se masama i putem oglašavanja tzv. eksperata. (U jednoj situaciji, na pitanje zar ne veruje njihovom ekspertu, otac Braun odgovara onima koji ga pitaju: `Ne, naravno, verujem da je on iskusan, i verujem da je – vaš`.) Eksperti za siromaštvo nisu sociolozi, nego siromasi.
Ljudi veruju u niz mitova koji su im napomenuti kao `samosvojno mišljenje`, ali ih Česterton upozorava da `zablude ne prestaju da budu zablude zato što postaju moderne`. Žena, koja ima fizičku potrebu za poretkom i lepotom i organski mrzi ružnoću i neurednost, kao što dobar čovek mrzi greh, a zao vrlinu, žena, čuvarka ognjišta i bračnog sklada, žena, kojoj ne treba dati više prava, nego više privilegija, proterala je samu sebe iz doma i postala `oslobođena`. Na taj način, ona se nađe u apsurdnoj situaciji, koju Česterton ovako opisuje: `Oslobođena žena kaže muškarcima: `Ne želim da mi se više diktira, a zatim ode da se zaposli kao daktilografkinja`. I tako se sve svede na banalnu malograđanštinu; revolucija se pretvara u prostaštvo. Kako kaže pisac, `Čovek koji je bio Četvrtak`: `Kad kršite velike zakone, ne stičete slobodu; ne dobijate čak ni anarhiju. Dobijate samo male zakone`.
Ne verujući u političare (koji su, u opoziciji, stručnjaci za sredstva pomoću kojih se dolazi do cilja, a na vlasti stručnjaci za sredstva kojima se sprečava ostvarenje cilja), znajući da se siromasi ponekad žale što se njima loše upravlja, dok bogatima smeta što se njima upravlja uopšte, videći da je `moderni grad ružan ne zato što je grad, nego zato što nije dovoljno grad, već xungla, zato što je sluđujući i anarhičan, zagušen sebičnjačkim i materijalističkim silama`, Česterton se svesno opredelio da bude `staromodan`. Govorio je: `Da, ja sam staromodan. Najveći deo onoga što sam voleo uništeno je ili proterano` Staromodan je bio u svom shvatanju života: `Središte svačijeg postojanja je san. Smrt, bolest, ludilo samo su materijalne nezgode, kao zubobolja ili uganut članak. To što ove brutalne sile svagda opsedaju i često osvajaju tvrđavu, ne dokazuje da su one sama ta tvrđava`.
On, koji je tvrdio da se može braniti samo odbrambeni rat, i da se `pravi vojnik ne bori zato što mrzi one ispred sebe, nego zato što voli one iza sebe`, i književnost je shvatao kao sredstvo borbe za punotu i šarolikost života. Napisati dobar roman znači otvoriti čitaocu oči za drugu obalu postojanja (zato, po njemu, dobar roman govori o svom junaku, a loš o svom autoru).
Religiozno mišljenje je puno paradoksa. U hrišćanskoj veri, Česterton je nalazio ne samo utehu srcu, nego i dubinu uma. Pre svega, znao je da mit o `dobrom čoveku` koji ima lažnu dogmatiku ne može da izdrži bilo kakvu proveru. Govorio je: `Može li biti pravednog života ako je predstava o životu lažna? Ako je jeres dovoljno jeretična, ona utiče i na moral`. Zato nije nasedao na pomodne teorije o Hrišćanstvu koje je religija poput drugih, mitska konstrukcija poput one opisane u `Zlatnoj grani` (`Kad Hrišćanstvo porede sa najdivljačkijim mitovima, ja se ne smejem, ne grdim, ne gnevim se. Samo učtivo primetite da sličnost nije potpuna`.)
Jasno je da, kao pravi hrišćanin, nije pristajao na teozofsku propaganda istočnjačkih učenja (jer je `na nebesima Dalekog Istoka užasnije nego u adu Zapada`), ali ni na lažni, kvazi-hrišćanski asketizam i lažnu mistiku: `Pravi asketi i mističari su oni koji ispunjavaju jedno pravilo: oni jedino sebe lišavaju zadovoljstva. Što se drugih tiče, raduju se njihovoj radosti. Kad mističar narušava to pravilo, pada vrlo nisko: postoje moralni reformator`. Najveća duhovna bolest, po Čestertonu, je uverenost u svoje zdravlje, a čovek, savetuje on, lečenje od gordosti može početi od pokušaja da svoju nemoć uvidi tako što će tri dana stajati na jednoj nozi (barem to!)
Neprijatelji hrišćanstva ga nisu plašili, jer je prozirao dno njihovih parola: `Ljudi koji počinju da se bore protiv Crkve u ime slobode i humanosti, gube i slobodu i humanist samo da bi se borili protiv Crkve`, svedočio je. Vitez nema pravo da procenjuje neprijateljevu nadmoćnost. Njegovo je da stane u gard, a sve ostalo se prepušta Gospodu nad vojskama. Nigde ne treba žuriti (jer, kako je pisac govorio, glavni problem sa žurbom je što ti za nju treba mnogo vremena): pred čovekom ukorenjenim u večne vrednosti vreme se povlači, i daje mu se dovoljno časova, dana i godina da bi ispunio svoju misiju.


U čemu je tajna oca Brauna?

Svaki hrišćanski pisac zna se u čoveku nalazi tamna dubina. Šekspirov Hamlet je Ofeliji rekao da on, na prvi pogled, izgleda pristojno, ali da se u njegovim mislima gnezdi pakao, i da bi mogao postati zločinac. Zato joj je naložio da ide u manastir – da ne bi rađala grešnike. A Dostojevski je, u `Braći Karamazovima`, znao da je čovek raspet između `ideala sodomskog i ideala Madone`. Jednom rečju, nema tog zločina koji čovek nije spreman da učini, samo ako mu se pruži prilika, ako ga strast na to navede.
U priči `Tajna oca Brauna` pokazuje se da je Čestertonov detektiv takođe znao suštinu hrišćanskog smirenja: svi smo mi potomci palog Adama, i sposobniji samo za zlo nego za dobro. Kada se Flambo, čuveni francuski kriminalac, a kasnije pokajnik i privatni detektiv, sklonio u zamak u Španiji, u posetu će mi doći otac Braun, a zatim i Grandison Čejz iz Bostona, koji je o ocu Braunu mnogo slušao. Ovaj radoznali američki gospodin smatra da je Pater Braun veliki genije `detektivske nauke`, iako, za razliku od Poovog Dipena ili Dojlovog Herloka Holmsa, kod njega nema nikakvog metoda. Tada Čejz pokušava da izmami tajnu sveštenikovog detektivskog umeća. Ide tako daleko da će slugu oltara `osumnjičiti` za, u ono vreme, popularne (kao i sad, uostalom) okultne moći i sposobnosti. Ono što Čajz doživljava kao pohvalu, za Brauna je uvreda. I tek ozbiljno uvređen, on, koji nema nikakvog naročitog metoda istraživanja, otkriće kako dolazi do odgonetke kriminalnih zagonetki – uživljavajući se u duše onih koji su zločin počinili: `Svaki sam zločin isplanirao vrlo pažljivo; tačno sam promislio kako takva stvar može biti učinjena i na kakav način ili u kakvom stanju duha je čovek može počiniti. I kada bih postao sasvim siguran da se osećam onako kako se osećao ubica, naravno da sam znao ko je on.`
U razgovoru sa Čejzom, Braun (veoma često glasnogovornik samog Čestertona) ustaje protiv ludila scijentizma, koje je, krajem XIX i početkom XX veka, obuzimalo mnoge umove: `Šta misle tvrdeći da je kriminalistika nauka? Misle da treba izaći iz čoveka i proučiti ga kao da je gigantski insekt; ono što nazivaju čistim, nepristrasnim uglom posmatranja, a što bih ja nazvao mrtvim i raščovečujućim. Nameravaju da se od čoveka što više udalje kao da je to neko daleko preistorijsko čudovište /…/ Ja ne pokušavam da izađem iz čoveka. Ja pokušavam da prodrem u unutrašnjost ubice /…/ Nijedan čovek nije zaista dobar dok ne sazna koliko je loš ili koliko bi loš mogao biti /…/ dok iz sebe ne iscedi poslednju kap farisejskog ulja`…
To jest, otac Braun je bio ne toliko detektiv, koliko pastir duša – i njegova borba protiv zla nije bila borba protiv grešnika kao ljudi. Zato se opasni Flambo, čije je motive Braun otkrio, pred ovim dobrim čikicom (sveštenikom!) pokajao. Kada je svojevremeno (u priči `Tajanstveni koraci), Flambo počeo da preti Braunu, ovaj mu je mirno odgovorio: `Ja tebi pretim ognjem neugasivim i vrlinom što ne prestaje`. I Flambo je doživeo preumljenje.
Čestertonove detektivske priče pune su paradoksa, razbacanih, naizgled slučajno, tamo i ovde. Takođe, on se veoma čuvao iracionalnih razrešenja: kao i kod grozničavog romantičara i ljubitelja ponora, Poa, tako i kod vernog rimokatolika, Čestertona, detektivska priča može da, na prvi pogled, počinje u svetu mistike, ali se uvek okonča u svetu razuma. Takođe, pošto je Česterton verovao da mnogo više zla ima kod bogatih i slavnih, nego kod siromašnih, većina njegovih detektivskih storija zbiva se u `high society`.
Viši smisao lika oca Brauna Radoslav Petković nam otkriva ovako: `To je upravo ono što Česterton želi da učini i dokaže; da potuče racionalizam na njegovom sopstvenog terenu, da pokaže njegovu nemoć upravo u pitanjima koja se rešavaju razumom, čim problem malo izađe iz onih shema koje je racionalizam jednom utvrdio kao obrasce za istinito i stvarno. Stvarnost, čak stvarnost ovog sveta, nogo je dublja i kompleksnija nego što materijalistički i ateistički duh može priznati; on je nesposoban da se na pravi način suoči sa njom jer je već prihvatajući svoje materijalističko i racionalističko određenje, prihvatio sopstvenu ograničenost. Odatle njegova spremnost da se, pred prvom ozbiljnijom preprekom baci u sujeverna buncanja demonstrirajući tako ne samo ograničenost nego i sopstvenu nesigurnost, nečistu savest koja je mrlja na njegovoj agresivnoj samouverenosti (to je još jedan momenat u kojem se smernost oca Brauna javlja kao njegova glavna vrlina; ona se suprotstavlja nadmenoj agresivnosti drugih junaka). U nekim modernim sujeverjima poput onih o letećim tanjirima i denikenovskih brbljanja da-li-su-bo-govi-bili-astronauti Česterton bi nesumnjivo uživao, a otac Braun bi se sjajno zabavljao; nesumnjivo bi rekli kako je to dokaz kakve je sve nakazne ekvivalente Boga prinuđen da izmisli duh koji Boga odlučno odbacuje.
Česterton tako obrće onaj prigovor koji su racionalisti stavljali teolozima: racionalistički duh je nesposoban da rešava probleme sveta koji ga okružuje jer je nesposoban da preispita sopstvene premise, jer ih mora jednom za svagda proglasiti istinama ili će biti prinuđen da prizna sopstveni poraz. Pošto je jednom uobrazio da je u stanju da reši sva pitanja, racionalizam je prisiljen da ograniči sliku sveta; da stvari proglašava nemogućim i neverovatnim zato što se ne uklapaju u njegova pravila. Ovo Česterton želi da dokaže upravo u okvirima pravila detektivske priče, tog žanra koji se javlja onda kada trijumf racionalizma gotičku, fantastičku književnost počinje da čini naivnom i neprihvatljivom. I, treba reći, ovo Čestertonovo poštovanje pravila `izneverenog čuda` njegovu argumentaciju čini ubedljivijom nego da se čudo zaista dogodilo; uvođenje čuda bi zvučalo proizvoljno tim pre što bi narušilo pravila žanra; bilo bi to, zapravo, Čestertonovo priznanje sopstvene nemoći da napiše detektivsku priču. Ovako, insistirajući na kontradikcijama i parodoksima racionalizma, Česterton dokazuje njegovu nemoć. Razum koji je u stanju da savlada ograničenja je smeran razum; onaj koji je spreman da prizna postojanje njemu nepojmljivih stvari – postojanje Boga.`
Jedna veoma važna pojava u evropskoj književnosti desila se još u epohi realizma: veliki pisci su često uzimali `niske` žanrove kao polazište za stvaranje remek-dela. Najpoznatiji primer je, svakako, Dostojevski, koji je u formi krimi-romana, često oponašajući zaplete popularnih autora poput Ežena Sija, dao i `Zločin i kaznu` i `Braću Karamazove` (setimo se da u `Karamazovima dugo ne možemo da saznamo čak ni kako se zove gradić u kome se odvija radnja, da bi nam se saopštilo da se mesto zove Skotoprigonjevsk – `tamo gde se doteruje stoka`.)
Slično je postupao i Česterton. Još u `Čoveku koji je bio Četvrtak` on se opredelio da kroz `detektivsku` formu saopšti istine koje je društvo vulgarnog racionalizma odbacilo. Pošto je iskreno prezirao modernističko-egzistencijalističko gađenje od života, i iskreno voleo prosečnog čoveka, dalekog od pokvarenosti intelektualizma, Česterton je mogao da kaže: `Detektivska priča u načelu opisuje šest živih ljudi koji raspravljaju o tome kako se desilo da je neki čovek mrtav. Moderna filosofska priča u načelu opisuje šest mrtvih ljudi koji raspravljaju o tome kako je uopšte moguće da je bilo koji čovek živ`.
Očito je da je Česterton znao šta hoće od svog oca Brauna. Nije slučajno Borhes upravo njega odabrao za svog omiljenog krimi-pripovedača.
Kurajev o Čestertonu
Za Čestertona nisam prvi put saznao od Andreja Kurajeva, mog omiljenog đakona (čitao sam `Čoveka koji je bio Četvrtak` i `Tajne oca Brauna` još u srednjoj školi), ali mi je Kurajev dao hrišćanski kontekst Čestertonove apologetike, ustanka u ime Hristovo u doba antihrista i njegovih glasnogovornika – huligana maskiranih u `naučnike` i `progresivce`. Ako mi je svojevremeno Borhes ukazao na Čestertona kao na pisca detektivskih priča, boljih od Poovih, Kurajev mi je ukazao na Čestertona hrišćanskog viteza u dobrani Vere u Gospoda Raspetog i Vaskrslog. Ruski teolog je svoje bogoslovske oglede uvek umeo da ukrasi duhovitim paradoksima-citatima iz dela `apostola zdravog razuma`. (Nikad neću zaboraviti Čestertonovu opasku o budizmu, koju citira Kurajev: `Hrišćanstvo i budizam su veoma slični. Naročito budizam`. Kad god sam je izgovorio na nekog od svojih predavanja, osećao sam da vredi više nego tomovi uporedne religiologije. Publika je reagovala tako da joj nisu bila potrebna nikakva objašnjenja.)
Nedavno je otac Andrej napisao čitav ogled o Čestertonu. Pre svega, on ističe da je engleski pisac bio rimokatolik, i da je to dobro. Za Rusa ne bi bilo dobro da je rimokatolik, jer bi to bio korak unazad, iz punote u nesavršenost. Ali, protestant koji je postao rimokatolik to je nešto drugo. Označava ishod ozbiljne potrage.
Česterton je primer poklonika Tradicije, čoveka spremnog da brani Bogom blagoslovenu `običnost`. Ovaj engleski pisac u svom ogledu `Uporan u pravoverju` jasno kaže: `Ja sam običan i lepo vaspitan čovek u najsvagdašnjijem smislu te reči: potčinjavam se običaju i usvajam dobro vaspitanje, verujem u Tvorca, kako mi nalaže zdrav razum, blagodarim Mu za ovaj svet, poštujem predivne darove – život i ljubav, priznajem zakone koji ih obuzdavaju – viteštvo i brak, poštujem i druge tradicije moje zemlje i mojih predaka. Mnogi ne shvataju kako ja, zamislite samo, više cenim svadbu od razvoda, decu od abortusa. Umetnost, po nama, `služi radi veće slave Božje.`
Andrej Kurajev objašnjava ulogu Tradicije. On upućuje na vulgarnost svakog modernizma, i upozorava: `Savremenost za sebe kaže: kad ti je već palo udeo da se rodiš na mom posedu, ti si, čoveče, moje vlasništvo, zato izvoli, gledaj na svet isto kao ja, Blistava Savremenost, gledam. Ali, Ortodoksija koju je Česterton tražio – to je kompenzacija za slučajnost rođenja`.
Sam engleski pisac je to shvatao ovako: `Tradicija proširuje područje prava. Ona daje pravo glasa najugnjetenijoj klasi, našim precima. Demokrata, i to svaki, veruje da čovek ne može biti lišen svojih prava zbog takve slučajnosti kakva je njegovo rođenje; tradicija ne dozvoljava da čovek bude lišen svojih prava zbog takve slučajnosti kakva je smrt. Demokrata zahteva da se ne zanemari savet sluge. Tradicija primorava da se sluša savet oca. Ne mogu da razdvajam demokratiju i tradiciju, jer je to ideja jedna i jedinstvena. Pozovimo pokojnike na naše savetovanje. Drevni Grci su glasali kamenjem, pokojnici će glasati svojim nadgrobnim kamenovima`, kaže Česterton`.
Otac Andrej Kurajev s punim pravom uočava da `solidarnost sa tradicijom oslobađa od totalitarnih pretenzija savremenosti`. Zato je Čestertonov prelaz u rimokatolicizam bio želja ulaska u dublju tradiciju nego što je u njegovo vreme to bio sve više modernistički anglikanski protestantizam. Dok mladalački bunt bira da pobegne iz Očevog doma, Čestertonov bunt zrelog čoveka imao je za cilj da se u tom domu ostane. Jer, po Kurajevu: `Lako je otići u protestante, stvoriti svoju konfesiju i objaviti da nije bilo pravih Hrišćana u stolećima između Hrista i tebe. Lako je podilaziti anticrkvenim kritičarima: `Aj, aj, krstaški ratovi, uh, uh, progoni jeretika, ah, ah, kako su Hrišćani bili loši (a za sebe reći: `Nisu bili ovakvi kao ja`). Teže je časno ući u Tradiciju. I reći: istorija Crkve, to je moja istorija. Njena svetost to je moja svetost. Ali, i njeni istorijski gresi su moji, a ne `njihovi`. Kurajev, pored toga, ističe da Česterton nije pisao apologije najproblematičnijih dogmata rimokatolicizma kakav je, recimo, onaj o nezabludivosti rimskog pape o pitanjima vere. Jer, `ortodoksija` Čestertona nije katihetička, nego je, po ruskom teologu, reč o `zaštiti sistema, jerarhije vrednosti`.
Zašto? Zato što su `vrednosti bez jerarhije put sopstvenog ukusa (to jest, opet zavisnost od slučajnih uticaja savremenosti na samog sebe). Ali, čak i dobre stvari moraju da budu dovedene u red. Sunce i mesec treba da sijaju na razne načine. Inače će čovek izgubiti orijentaciju, zavrteće mu se u glavi i pašće. Česterton je žalio što je `svet pun vrlina koje su sišle sa uma`. Stvari same po sebi dobre, ali ne i glavne, sobom zaslepljuju i zatamnjuju sve ostalo. Česterton uzima oružje od neprijatelja Crkve: `Vi ste logični – i ja ću vas stalno prizvati logici. Vi ste ironični i ja ću biti ironičan. Vi ste za čoveka i ja sam za njega. Samo, Hristos je za čoveka umro, a vi za svoj prolazni humanizam dobijate honorare`.
Česterton je preporučivao ljudima da se ne plaše da budu u manjini, ali ni u većini, veli Kurajev. Jer, duh krivoverja čoveka katkad ubeđuje da ne sme da ostaje u manjini, a katkad mu veli ti si dovoljno mudar i samosvojan. Zašto bi bio sa tim prostacima?
Česterton je svoju veru našao na zemlji koju, kako kaže Kurajev, počinješ da ceniš tek kad stane da ti izmiče ispod nogu. Ljubeći Otaxbinu on je primetio da sve što je u njoj vredno potiče iz Palestine, iz vremena Hrista i Apostola Njegovih. I zato je krenuo za Hristom, pehar s Čijom je krvlju, po predanju, Josif iz Arimateje doneo u Englesku kao večni Graal.

Post Scriptum
Reč `paradoks` su Sveta Braća Kirilo i Metodije sa grčkog na slovenski jezik, preveli kao `preslavno čudo`. Bog je postao Čovek. Raspet i Vaskrsao za nas – eto preslavnog čuda zbog koga su Hrišćani vekovima živeli i umirali. Česterton, kao borac bez sustajanja i predaje, trudio se da bude paradoksalista upravo u tom smislu, svedok preslavnog čuda Hristovog u ovom svetu, koji zaboravlja cenu kojom je iskupljen, Krv Sina Božjeg, svetu i prečistu ćupriju kojom se iz blata ulazi u Svetlost. Zato je Čestertonovo delo tako aktuelno.
MG30