Godina izdanja: 2017
ISBN: 978-86-7931-593-9
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

НИКОЛИЋ, Јован
Hotel Nikaragva / Jovan Nikolić. - Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2017 (Novi Sad : Sajnos). - 142 str. ; 19 cm. - (Edicija Džepni anagram)

Jovan Nikolić (1955, Beograd), piše liriku, prozu i pozorišne komade, tekstove za filmsku muziku i libreta. Objavio je sledeće zbirke pesama: Gost niotkuda (1982), Đurđevdan (1987), Neću da se rodim (1991), Oči pokojnog jagnjeta (1993), Telo i okolina (1994), i Male noćne pesme (1998). Na nemačkom su mu objavljene sledeće knjige: Zimmer mit Rad / (pesme i proza, 2004; Soba sa točkom, izdanje na srpskom jeziku, 2011) i Weisser Rabe, schwarzes Lamm / Crna vrana, belo jagnje (proza, 2006). Od 1999. živi u Kelnu, gde radi za jedno udruženje koje se bavi integracijom romske dece u nemačko društvo. U Srbiji je nagrađivan za svoj književni rad, a u nemačkom govornom području mu je dodeljeno nekoliko književnih nagrada i stipendija.

Hotel Nikaragva zbirka je žanrovski sintetizovanih tekstova, nastalih kao rezultat neposrednih doživljaja, proizvedenih delovanjem naizgled trivijalnih prilika, i potom reflektovanih na ,,unutrašnju” stvarnost. Otuda oni često imaju svojstva dnevničkih zapisa, dokumentarističkih mikroeseja, lirizovanih beležaka ili crtica premeštenih sa margina percepcije u središte analitičkog mišljenja. Poželimo li da im pronađemo integrativni element, nećemo dugo oklevati s tvrdnjom da je to autorova sklonost ka neprestanom preispitivanju i vrednovanju utvrđenih istina i mogućnost njihove rekontekstualizacije. Nikolićeva pozicija stvaraoca koji svedoči o svetu iza sveta, kao boravištu smisla u egzilu, obezbeđuje njegovim zapisima izrazitu sugestivnost i polemički karakter.
Ako bismo se zamislili nad pitanjem nukleusa Nikolićeve spisateljske misli, nad početnom tačkom njegove stvaralačke imaginacije, pokušavajući da jednom rečju odredimo autorov nagon za duhovnom avanturom, moguće je da bi ta reč bila samoća. Samoća je za Nikolića zavetno stanje ljudske egzistencije. Ona na naročit način osenčuje njegov inače melanholični portret, istovremeno braneći stvaralački integritet čoveka koji svom unutrašnjem svetu kao uređenje uvodi totalitarizam individualnosti, a za intimnu ideološku doktrinu proglašava samoću.