ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ilustracije:
Vjera Lalin


Svetlana Makarovič (Maribor, 1. januar 1939) je slovenačka pozorišna glumica, prevodilac, ilustratorka, pevačica, pisac i pesnik. Nazvana je Prvom damom slovenačke poezije.[1] Takođe, borac je za prava žena i bori se za to, da se u slovenačkoj kulturi više istražuje i promoviše o ženama, za koje smatra da nisu dovoljno zastupljene.[2] Autorka je književnosti za odrasle ali i za decu. Njeni radovi poznati su širom Slovenije i imaju posebno mesto u istoriji slovenačke literature za mlade. Osvojila je Levstkovu nagradu za životno dostignuće, 2011. godine.[3]

Biografija
Makarovičeva je rođena 1. januara 1393. godine u Mariboru.[4] Nakon završetka osnovne škole u rodnom gradu odlazi u Ljubljanu, gde završava srednju školu za predškolske nastavnike. Početkom šezdesetih godina učila je psihologiju, pedagogiju, etnoologiju i strane jezike. Svirala je klavir po kafićima u Ljubljani, a nakon toga postala nastavnica za decu sa posebnim potrebama. Godine 1968. završila je Akademiju za pozorište, radio, film i televiziju Univerziteta u Ljubljani[4] i nakon toga počela da glumi u Ljubljanskom gradskom pozorištu i Slovenačkom nacionalnom pozorištu. Od 1974. godine postala je nezavisni pisac.[5]

Radovi
Književnost
Makarovičeva je 1957. godine počela da svoje radove objavljuje u časopisima i novinama. Njena prva pesma U crnom pritisku objavljena je za ča slovenački omladinski časopis Mlade staze. Svoje pesme objavljivala je i u časopisima Naša savremenost (1953–1963)[6][7], Tribina (1951)[8], Problemi (1962-1963)[9], Perspektiva (1960–1964), Savremenost (1963)[10] i za časopis Dijalog.

Njena prva kolekcija pesama nazvana Sumrak, izašla je 1964. godine. Ovaj, kao i svi ostali radovi u drugoj polovini pedesetih i početkom šezdesetih godina prate dominantni put slovenačke lirkes poezije iz intimizma do modernizma. U kolekciji pesama Letnja noć iz 1968. godine izrazila je svoju ličnu poetiku zasnovanu na tradicionalnim poetskim formama. Njene narodne poezije pesme predstavljaju novu ekspresiju egzistencijalne krize modernog čoveka. Na početku sedamdesetih godina, pisala je poeziju u dosta oštrijem obliku, sa dominantnim detaljima tragedije i balade. Takvu vrstu poezije predstavila je u svojoj kolekciji pesama Jedeš, bićeš pojeden iz 1998. godine. Svoju novu kolekciju pesama sa dosta kreativnosti nazvala je Iscelitelj i objavila je 1973. godine. Antologiju pesama Ekstrakcija izdala je 1997. godine. Njena antologija pesama Usamljenost objavljena je 2002. godine. U februaru 2012. godine objavila je balada-bajku nazvanu Sneguročka. Bila je inspirisana likom iz ruske bajke Sneguročka. Makaroovičeva je odmalena imala veliku strast prema ruskoj tradiciji i kulturi[11].Nakon 1970. godine, Makarovičeva je počela da piše prozu za decu. U svojim proznim radovima razvila je svoj individualni stil, poznat po originalnom imenovanju likova.

Narednih godina objavljivala je moderne priče sa životinjama kao što su Pekarna Mišmaš (1974) i (Sapramiška) (1976), objavljuje kolekcije Take živalske (1973), Mačija pera (1992) i Veverica posebne sorte (1994). U njenim prozama protagonisti su životinje, koje žive u posebnom svetu i imaju slične karakteristike kao i ljudi, okrutnost, sebičnost i zavidnost i opisuje životinje koje prolaze kroz trenutke očaja, besa, tuge i usamljenosti[12]. Priče poput Patuljak Kuzma osvojio nagradu (1974) i Veštica Zofka (1989) smatraju se pričama gde su glavni karakteri zasnovani na mitovima. Njene priče ističu, u njenoj suštini, nerazumevanje i neprihvatanje razlika. Jedne od njenih najpopularnijih su priče Kam pa kam kosovirja? (1975) i Mi, kosovirji (2009) koje govore o slobodnim bićima koja se protive pravilima i zahtevima vlasti. Neki od njenih radova su snimljeni i to : Pekarna Mišmaš (1976), Sapramiška (1986), Čuk na palici (1998), Mali kakadu (1898), Sovica oka (1992) i mnoge druge.

Njeni radovi su preporučeni za kurikulum za slovenački jezik u školama[13] i to : Jaz sem jež, Čuk na palici, Pismo , Sovica Oka, Papagaj in sir, Zajček gre na luno , Razvajeni vrabček, Pod medvedovim dežnikom, Jazbec in ovčka, Prašičkov koncert, Pekarna Mišmaš, Coprnica Zofka, Kosovirja na leteči žlici, Miška spi, Volk in sedem kozličkov, Kam pa kam i kosovirja i Jutro.

Muzika
Marakovičeva je objavila knjigu šansona Krizantema na klavirju 1990. godine. Osnovi njenih šansona su vrlo slični onima u njenim pesmama - tekstovi se odnose na oblasti savremene porodice, vaspitanja, društvenih navika, moralne norme i društvene konvencije. Razlika je u tome što u svojim šansonima ima više humora.

Snimila je nekoliko albuma interpretacija svojih šansona i to : Nočni šanson (1984), Dajdamski portreti (1985), Pelin žena (1985) i Namesto rož (1999).[5]

Pisala je i za druge, za album Mesto Mladih od grupe Bele vrane, album Najjači ostaju izvođačice Nece Fank i za mnoge druge.[14] Odradila je uvodu muzičku numeru za slovenački film Sreća na lancu.

Saradnja sa lutkarskim pozorištem Ljubljana
Njen rad Sovica Oka predstavljen je 1972. godine na bini Ljubljanskog lutarskog pozoripta.[15] Njen rad Sapramiška izveden je nekoliko puta u ovom pozorištu. Prvi nastup nakon uspostavljanja saradnje sa pozorištem izveden je 17. oktobra 1986. godine. Sa Ljubljanskim lutkarskim pozorištem Makarovičeva je sarađivala mnogo puta, radila je muziku, adaptirala tekstove, radila dizajn i mnoge druge stvari. Na sceni lutarskog pozorišta bila je 31. put, a sa njim izvodila predstave u Italiji, Austriji, Meksiko, Australiji i Hrvatskoj.



Marakovičeva je napustila Slovenačko društvo pisaca jer se nije složila sa pravilima za dodelu članstva u društvu. Verovala je da glavni kriterijum treba da bude kvalitet, a ne kvantitet. Protivila se zvaničnim izdavačima, tvrdeći da oni samo koriste ostale autore. Pored toga, ona je teži i socijalnim pravima slobodnih umetnika. Podržala je i učestvovala u osnivanju časopisa koji je posvećen književnošću a plasiran je 1980. godine. Smatrala je da su tadašnja politička i ideološka pitanja uništavala umetnosti. Zabranjivala je objavljivanje svojih dela u nekim časopisima i knjigama, koji su zasnovani na crnoj poeziji, smatrajući da će zbog toga mladi mrzeti književnosti. Izuzetno se protivila tvrdnjama da je umetnost za sve ljude.[5] U svojim kolumnama, često je izražavala kritike o njenom društvenom okruženju.[16]

Godine 2000. odbila je prijem Prešernove nagrade.

U svojim kritikama često je nazivala Slovence primitivnim, licemernim i ljudima hladnog srca.[11] U njenoj pesmi Pesmi o Sloveniji za tuje in domače goste objavljenoj 1984. godine, iznela je jasno svoju kritiku prema društvu Slovenije.[5]

Stav prema katoličkoj crkvi
U januaru 2012. godine Makarovičeva je izazvala je kontroverzu sa svojom izjavom: `Po mom mišljenju Katolička crkva u Sloveniji je nešto što mora da se mrzi, osjećam to kao svoju građansku dužnost`.[17] Konzul katoličke crkve okarakterisao je ovu izjavu kao primitivnu i neprihvatljivu.[18] Policija Slovenije je dobila nekoliko inicijativa za intervenciju zbog Makarovičeve izjave. Iako policija nije preuzela ništa, naglašeno je da osuđuje sve obllike mržnje i netolerancije upućene prema pojedincima i grupama ljudi.