Originalnost: Original
Materijal: Porcelan
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Vrlo dobro

RUDOLF WÄCHTER - Posuda za šećer `Feinsilber` (1928+)

Fabrika „Rudolf Wächter“, posle perioda eksperimentisanja, počela je sa proizvodnjom porcelanskih predmeta ukrašenih srebrnim prekrivanjem 1927. godine. Ovaj postupak, pri kojem su predmeti bojeni srebrom ponovo pečeni, postao je specijalnost fabrike.
Nažalost, vreme je pokazalo da je srebrni premaz ipak neotporan na habanje, koje dugom upotrebom postaje veoma upadljivo. Prvobitnu lepotu sačuvali su samo predmeti koji su se retko, ili se uopšte nisu upotrebljavali.

Dimenzije

Visina: 10 cm
Dužina: 11 cm
Širina: 7,5 cm

Težina: 180 g

Srebrna boja dlimično je izbledela na rubu otvora i na bočnim linijama - u celini je dosta dobro očuvana.

Žig na dnu:

Dekor
(Inicijali) RW (za Rudolf Wächter)
BAVARIA
37 (sve unutar kruga)
Handgemalt („ručno oslikano“, ispod kruga)

Fabrika „Rudolf Wächter“ koristila je žig od 1928. godine.

1893. godine Rudolf Wächter (Rudolf Vehter) je osnovao malu radionicu za dekorisanje porcelana u Hüttensteinachu (Hutenštajnah), ali je njegovo političko angažovanje kao člana Socijalističke partije, i briga za ćerku nakon ženine smrti, zahtevali mnogo vremena. 1897. godine oženio se po drugi put, sa Fanny Hartan (Fani Hartan), sa kojom je imao tri ćerke.
Bio je poštovan od strane svojih radnika, i mnogi su pošli sa njim kada je 1913. godine rešio da posao prebaci u bavarski grad Kirchenlamitz (Kirhenlamic). Fabriku za dekorisanje porcelana otvorio je 1914. godine, zajedno sa Erhardom Fürbringerom (Erhard Firbinger), koji je brinuo za finansije, dok je Wächter bio tehnički direktor.
Tokom I Svetskog rata skoro svo osoblje je bilo regrutovano, uključujući i Fürbringera koji je napustio kompaniju 1917. godine. Žene su zamenile muške radnike, i posao je čak bio i uvećan.
1919. godine kompaniji se priključio Franz Schaller (Franc Šaler), koji se oženio jednom od Wächterovih ćerki.
Tokom velikog šrajka radnika u industriji porcelana, u oktobru 1921.,Wächterovi radnici nisu obustavljali posao. Socijalistički političar Wächter je oduvek tretirao svoje radnike s velikim poštovanjem, i za veliki broj je izgradio posebne kuće. I uopšte, nije se prema njima odnosio na način koji je bio uobičajen u industriji tog vremena.
Sopstvenu proizvodnju fabrika je započela 1925. godine i sve do kraja 1920-ih godina proizvodila je veoma fino posuđe koje se uglavnom izvozilo za Sjedinjene države i Italiju. Tokom 1927. godine taj deo prozvodnje postepeno je zamenjen izradom predmeta ukrašenog različitim oblicima metalnog prekrivanja, uglavnom srebrom. Nakon ekperimentisanja ovo je rezultiralo dizajnom koji je postao specijalnost kompanije, i ostao u asortimanu sve dok fabrika nije zatvorena. Predmeti su bojeni srebrom i zatim ponovo pečeni, posle čega je srebrna prevlaka ručno polirana.
1939. godine, zbog političke situacije, gotovo svi kupci iz drugih zemalja otkazali su svoje narudžbine. Wächter, koji je ovo predvideo i dovoljno rano počeo pregovore, omogućio je fabrici da izvozi čak i za vreme Drugog svetskog rata. Međutim, Wächter je umro 1942. godine, a kompaniju su preuzeli Franz Schaller i udovica Fanny Wächter (Fani Vehter). Tokom napredovanja američkih trupa, Kirchenlamitz je bio intenzivno granatiran, ali sama fabrika nije bila oštećena.
Posle rata posao se polako normalizovao. 1950. godine stare peći na ugalj zamenjene su električnim. Kompanija je uvela penzioni fond za svoje radnike, kojih je tada bilo skoro 150.
1961. godine umrla je Fanny Wächter i od 1962. godine Franz Schaller je ostao jedini vlasnik. On je smanjio proizvodnju porcelana i koncentrisao se na ukrase. U tome periodu, fabrika je imala najviše radnika, između 200 i 220.
Od početka 1970-tih fabrika je zapala u finansijske probleme, koji su doveli do otpuštanja. Krajem 1971. godine ostalo je samo nešto više od 50 radnika. U novembru 1973. godine Schaller je bavestio predsednika radničkog veća da namerava da zatvori fabriku. Vest se brzo proširila, i usledila je kratka, ali teška javna rasprava. Za lokalne političare krivac je bio Schaller, iako su ga njegovi radnici podržali. U novembru 1973. fabrika je konačno zatvorena. Skoro svi radnici, zahvaljujući svojim visokim kvalifikacijama, prilično brzo su našli posao, u fabrikama “Winterling” u Kirchlamitzu, “Heinrich Winterling” u Marktleuthenu (Marklojten) ili “Heinrich Porzellan” u Selbu (Zelb).

(127/18-52/177)